Solidarnost | Milan Kamponeski

Milan Kamponeski govori na tribini "Stići pre smrti"

2010-03-19T10:46:00.002+01:00

U sredu, 10. marta 2010. godine u Bečeju je održana tribina "Stići pre smrti", posvećena životu i radu dr Zorana Đinđića. Pored bivšeg načelnika Bezbednosno-informativne agencije Gorana Petrovića i direktora medijske dokumentacije "Ebart" Velimira Ćurgusa Kazimira, jedan od govornika je bio i Milan Kamponeski, osnivač pokreta Solidarnost.

Rođaci

2009-12-04T22:10:00.004+01:00

Jedna od najboljih replika srpskog filma je izgovorena u filmu "Rane", koji je opisao sav užas devedesetih u Srbiji. Taj trenutak kada glavni glumac, dok lagano umire, u off-u kaže i sve mi se čini, rođaci, da sam ja ipak bolje prošao je jedina istina sprskog naroda poslednjih dvadeset godina.

Problem broj jedan je što Srbija nema privredu, sve se tokom Miloševićeve ere raspalo. Tokom "veselih devedesetih" novac se u (inače idiotskom) samoupravnom socijalizmu nije ulagao u modernizaciju i u to da privreda ide u korak sa svetom, nego da Milošević vodi svoje sulude ratove - koje je, inače, sve izgubio.

Da bi Milošević mogao da ratuje "a da se Vlasi ne dosete", napravio je gomilu ofšor kompanija na Kipru koje su prale novac za potrebe širenja srpske oružane misli. Ono što je problem jeste da te kompanije nisu prale novac samo za potrebe "viših nacionalnih ratnih interesa", već i za privatne potrebe pojedinaca iz vlasti i biznisa.

Pošto ne možete brzo „okrenuti“ novac nekom proizvodnjom ili strateškim delovanjem, većina tih ofšor kompanija se bavila uvozom i "prodajom magle", a takvi ljudi su birani za državne partnere.

Veliki državni sistemi su radili za sitne pare i na svoju štetu, nisu izmirivali svoje obaveze prema drugim državnim sistemima koji su se u tom vrtlogu urušavali, novac se kroz destruktivnu državnu administraciju plasirao u narod i time određivao standard građana, a cene osnovnih namirnica su se držale nisko i time kupovao socijalni mir. Ostatak novca (profit) je išao u municiju i privatne džepove ofšor muljatora i državnih funkcionera.

Tačka na devedesete, iako iz tog perioda vučemo suštinski nacionalni problem i frustraciju gubitnika koji za to krive sve druge osim sebe. Neću o tome sada pisati.

Slobu smo skinuli sa vlasti petog oktobra, ali je njegov ratni sistem preživeo i to ne samo u ekonomskom, već i u svakom drugom smislu.

Dve stvari su bile i ostale bitne u tom sistemu.

Prva stvar je pljačka svih dobara u Srbiji, a druga zaglupljivanje i zaljuđivanje naroda dok se ta pljačka obavlja. Kao kada dva šanera uđu u radnju - dok jedan "zamlaćuje" prodavačicu, drugi krade za obojicu.

Za vreme Miloševića ta pljačka je imala dva pravca: jedan je bio suludi, ali državni projekat Velike Srbije, a drugi bogaćenje pojedinaca i stvaranje nove finansijske elite kroz kriminalne privatizacije i ofšor pranje novca. Danas ta pljačka ima samo pravac pravljenja nove finansijske elite kroz ono što Slobodan Milosavljević zvani MAXI zove "primarna akumulacija kapitala".

Kapital u Srbiji primarno akumuliraju tajkuni koji se nisu nešto preterano pretrgli od sposobnosti, nego su za vreme Miloševića obavljali uslužne radnje pranja novca "velikom vojskovođi" i njegovoj gospođi.

Dakle, u Srbiji nakon samoupravnog ekonomskog frankenštajnovog čudovišta "primarnu akumulaciju kapitala" rade nesposobni dupeuvlakači šizofrenog bračnog para Milošević.

Nepotrebno je ukazivati na to da te velike kompanije sa zgradama i imanjem u Srbiji, ali vlasničkim listom na Kipru i dalje funkcionišu kao prava društvena preduzeća SFRJ. Gazda svojim političkim vezama (ako vlasništvo nad ministrima i političkim strankama možemo zvati samo političkom vezom) obezbeđuje monopol, gubitašanje, zaduživanje, nekontrolisan uvoz (jednom rečju izdrkavanje na potrošačima), a zaposleni su ili belo roblje ili umišljen menadžment koji uglavnom ide po burek, jer je znanje morao ostaviti ispred kancelarije "predsednika kompanije" kao nepotrebno.

I tako od svakog kvaliteta pravimo škart, jer pravila poslovanja nisu tržišna, nego nepotističko samoupravna, pa svako ko hoće i zna da uradi nešto savremeno i pozitivno odmah smeta "rođaku sa sela" koji ne ume i neće da radi ništa osim "nekih kombinacija". Stavka koja u CV-u nosi bar 80 pondera stoji pod tačkom "naš je". Zna, hoće, ume, pošten, iskusan, inteligentan, brz, kreativan i savremen dele onih ostalih 20 pondera.

Druga stvar je zaglupljivanje i zaluđivanje. Što je više Srba na nivou "rođaka sa sela", to je i izbor jednostavniji, a gorepomenuto ponderisanje opravdanije.

Bajka za laku noć (tako smo mi zvali Miloševićev Drugi dnevnik RTS u 19:30 časova) bio je svojevrsna mantra "rodjacima". Na primer, Srbija je faktor stabilnosti (dok Mladić strelja po Srebrenici), nepravedne i ničim izazvane sankcije mogu da nam „pljunu pod prozor“ (dok je inflacija cca. 10,000% dnevno), Srbija je pobedila NATO (vidi pod "Kosovo je Srbija" ili prognani i nestali sa Kosova od 1999. na ovamo). Što je najgore, i sada će se naći čitav čopor koji će reći da nisam u pravu i da tu postoji viša matematika, ako ne i viša sila, najverovatnije natprirodna. Da ne govorim o podeli na patriote i izdajnike. I u srpskoj mitologiji je Marko Kraljević imao problema sa vilama, a u stvarnosti sa alkoholom i kukavičlukom.

No da se vratim na temu... Nećete verovati, ali reklamni prostor u toj "bajci za laku noć" je monopolski (kako drugačije?) prodavao niko drugi do kompanije Direct Media, firme Dragana Đilasa, DS-ovog gradonačelnika Beograda. Za one koji su se kasnije uključili u prenos ili imaju kraće pamćenje, Đilas se u DS učlanio 2004. godine. Da li je neophodno pominjati da Direct Media sada drži 80% prodaje reklamnog prostora u Srbiji? Možda je nekome zapalo za oko da kad god Đilas čini neko "dobro delo" sa njim ide pet kamera (toliko ima nacionalnih frekvencija), Studio B po službenoj dužnosti i 30-ak novinara. Samo da pređe preko ulice tom čoveku je potreban autobus za "pratnju sedme sile".

Bajka za laku noć je danas sofisticiranija iz mnogo razloga. Prvo, koliko god se opirali da priznaju kakvi smo idioti bili sa Miloševićem (Dačićem, Tijanićem, Mrkonjićem, Nikolićem, Vučićem..), i najvećem umobolniku je jasno da su oni sahranili Srbiju, ako ništa drugo ono bar podsvesno, pa je sada potreban malo inteligentniji pristup.

Jedan metod je patentirao Koštunica. Svake nedelje nova afera, koja nema ni početak ni kraj, samo bombastičan naslov i najavu u Dnevniku. Afera za aferom, a nigde raspleta. Najveći užas je napravljen sa "stečajnom mafijom". Cela akcija i svi optuženi su bili samo ikebana za Slobodana Radulovića koji nije hteo da prepusti C market Miškoviću. Radulović nije uhapšen ( niko ga i ne traži), Kljajević je proveo dve godine u pritvoru, Milko Brašnjević se obesio u pritvoru, a Mišković konačno ima monopol na prodaju robe široke potrošnje u Srbiji, jer je odmah nakon "otkrivanja mafije" preuzeo C market.

Druga metoda je klasično potenciranje sporednih stvari ispred suštinski bitnih. Monopol kompanije Direct Media u oglašavanju je ključna tačka političke zloupotrebe i manipulacije javnošću. Sa jedne strane ako ne kupujete reklami prostor preko njih, može vam se dogoditi "poreska". Ako pak pišete ili izveštavate nešto mimo dogovora sa njima, nećete dobiti nijednog oglašivača u vašem mediju. Shodno tome, niko ne piše o ruskom kreditu i dogovoru sa MMF-om, nego o gripu (koji je većina nas preležala misleći da samo ima jači grip) ili o belom šengenu, dok već godinu i po dana čekamo odmrzavanje SSP (što je 10% puta ka EU). Da ni ne počinjem o tome da je Đilas u medijima samo afirmativno, a da o ovom stravičnom monopolu niko ne sme reč da kaže (ili će završiti kao Borba).

Dakle, dragi moji rođaci, gledajte "Velikog brata", "Farmu", "Mog rođaka sa sela", verujete da je Srbija na putu za EU ili da će odbraniti Kosovo, ne razmišljajte o monopolima, zaduživanju Srbije, o Radujku kao Direktoru Telekoma, beloj kugi i ruskom ekonomsko-energetskom ropstvu... Možete i da tražite rodovsku vezu sa nekim od tajkuna ili iskoristite beli šengen da bacite pogled na Pariz, Minhen ili Beč, pa tamo gledajte kako da se zaposlite kao sudopera u nekom restoranu ne bi li ostali zauvek.

Naravno, uvek ostaje i opcija da uključite mozak i da se organizujemo da rasteramo ovaj ološ "govnjivom motkom", ali - dok ne ogladnite - nemojte o njoj misliti.

Za sada je dovoljno da verujete Tadiću, Dačiću, Đilasu, Tijaniću, Nikoliću, Miškoviću, Dinkiću...

Zašto "Borba" ne izlazi ili u prevodu kako su nam Đilas, Šaper i Krstić stavili omču oko vrata

2009-11-05T16:44:00.005+01:00

Otvoreno pismo Ivana Radovanovića, vlasnika i direktora dnevnog lista "Borba"

Na žalost, u Srbiji je i dalje sve isto – ako hoćeš nešto da radiš, moraš da budeš deo “sistema” i da radiš ono što taj sistem traži od tebe; ako nećeš tako da radiš – nećeš raditi uopšte. Sistem će te ugušiti.

Mi u “Borbi” shvatili smo to veoma dobro.

Još pre nego što smo se pojavili, sistem je počeo sa svojevrsnim mobingom. Državnim i brutalnim. Mesecima pre nego što je prvi broj nove “Borbe” objavljen, ministar Mlađan Dinkić je povikao da su to novine Stanka Subotića, čoveka kojeg su država čiji je Dinkić ministar, i sistem čiji je šraf, proglasili jednim ne samo od najvećih neprijatelja, nego i jednim od najvećih kriminalaca u Srbiji.

Dokaza za tu tvrdnju, naravno, nije bilo, niti su bili potrebni. Niko, na primer, nije pokušao da proveri, u Agenciji za privredne registre, ko je registrovan kao vlasnik “Borbe”. Bilo je dovoljno da nas Dinkić “optuži”, pa da mediji, kobojagi novinarska udruženja, političari...krenu da tu njegovu tezu ponavljaju.

Činjenice prosto, u državnom, sistemskom mobingu, prestaju da budu važne. Prestaju da važe i zakoni, bilo kakva pravila, pa, recimo i ona, koja omogućavaju svakome da bude vlasnik novina, sve dok te novine poštuju norme i uzuse okruženja u kojem su. Nije tačno. U Srbiji, vlasnik novina može da bude samo država, i to protivustavno (Politika i Novosti), mogu da budu Beko i Mišković (Novosti, Pres), može da bude i Dragan Đilas (nedavno se pojavio na Upravnom odboru Presa, sigurno ne kao gradonačelnik), i može da bude svako ko se povinuje sistemu i pristane na pravila koja taj sistem, podzemno, nameće.

Svima ostalima je, jednostavno, zabranjeno. I ako se usude protiv te zabrane, biće ugušeni. To se desilo, i dešava se i “Borbi”. Još kada smo u pilot broju objavili reklame, besplatne, nekih javnih preduzeća, zvali su nas iz jednog od njih i rekli – iz kabineta je zabranjeno da dajemo reklame kod vas. Kabinet je onaj koji pripada predsedniku države Borisu Tadiću, a čovek koji okrece telefone je Nebojša Krstić. Isti će, kada “Borba” ubrzo posle toga počne da izlazi, naređivati funkcionerima DS da ne daju izjave za “Borbu”.

Drugi primer mobinga, sa samog početka – sms poruka koju je glavna urednica “Borbe” dobila od jednog saradnika Srđana Šapera (još je čuva) u kojoj joj vrlo decidno kaže da reklama javnih preduzeća za “Borbu” neće biti.

A to je bio samo početak. Etiketiranje, pretnje, zabrane...

Ni jednu reklamu bilo čega što ima veze sa državom i sistemom nikada nismo dobili. A, na žalost, sve ima veze sa državom i sistemom.

Zato što marketinški monopol u Srbiji drže Dragan Đilas i Srđan Šaper. Oni su najveći trgovci reklamama, prostorom i vremenom za reklame, i na “Borbu” su jednostavno stavili zabranu. I to ne samo na reklame u “Borbi”. Stavili su zabranu i na ono što “Borba” piše. Pa se tako desilo, kada je “Borba” objavila, bez ijedne pogrešne informacije, priču o aferi “lobista”, i Milanu Petroviću, čoveku koji ima kancelariju u Čikagu, a tajnom odlukom vlade od Srbije dobija 80.000 dolara mesečno, desilo se da ni jedan mediji, bukvalno ni jedan, nije smeo reč o tome da objavi.

Urednik “Borbe” koji je dan po objavljivanju trebalo da gostuje u jutarnjem programu B92 i prelistava “Borbu”, veče pre toga je pozvan i gostovanje mu je otkazano.

I svi pri tom znaju šta se desilo. O tome koliko će na kojem mediju da bude reklama odlučuju firme Dragana Đilasa i Srđana Šapera. Njihov uticaj, njihov monopol je apsolutno bezgraničan. I preko njega vrlo lako odlučuju kakav će program, kakav će sadržaj neki medij imati. Ko ne pristaje na to – nema reklame.

Ko pristaje, pristaje na sve. U nekim medijima čak su urednici ljudi koji su, na primer, radili, ili još rade u Šaperovoj firmi.

I to je Srbija danas. I u njoj se pojavila “Borba” sa idejom da se bavi nezavisnim novinarstvom. I za manje od godinu dana izlaženja objavila više zaista velikih vesti nego bilo koji drugi medij u Srbiji. Priče o Miladinu Kovačeviću i Milanu Petroviću su samo deo toga. Postali smo omiljeni izvor informisanja svima koji su želeli da znaju šta se u Srbiji zaista dešava.

I platili cenu za to. Uslovi pod kojima smo mi štampani bili su gori nego i za jedan drugi medij u Srbiji. Primera radi, “Novosti” duguju svojoj štampariji više nego deset puta više nego “Borba” svojoj, ali nesmetano izlaze.

Doduše, glavni urednik “Novosti”, čiji akcionar je, protivustavno, država, je istovremeno i predsednik Upravnog odbora štamparije u kojoj se “Novosti” štampaju. Štamparija je, naravno, u vlasništvu države. I kada država odluči da kao pomaže medijima, isti čovek predvodi Komisiju koja treba da odluči kojem će štampanom mediju ta pomoć otići. Hoćete li da pogađamo – “Borbi” ili “Novostima”?

Iscrpljeni višemesečnim mobingom, na kraju smo morali da prestanemo da izlazimo. Bez reklama, bez ikakve pomoći, sa najgorima štamparskim uslovima, više nismo imali ni za šta.

I tačno je, mesecima nismo podelili plate (uz napomenu da ni ja, kao direktor, nikada nisam podigao svoju platu iz “Borbe”, nisam je sebi čak ni odredio, što znači da sam radio pod istim uslovima kao i svi ostali) , i mesecima smo blokirani.

I onda nas se iznenada setio NUNS. Hoće da pruži pravnu pomoć novinarima i da ispita privatizaciju “Borbe”.

A pri tom, sve što smo danas napisali, u NUNS-u veoma dobro znaju. I za marketinški monopol. I za protivustavno vlasništvo države u medijima. I za mobing kojem je “Borba” bila izložena. Znaju, između ostalog i zato što predsednica NUNS-a žena koja živi sa čovekom koji je vlasnik Strategic marketinga, firme koja najbliže sarađuje i zarađuje sa Đilasom i Šaperom – određuje rejtinge, meri gledanost, čitanost i daje repere za trošenje marketinških budžeta. I naravno, suživot nema nikakve veze sa grehom ili krivičnim delom, ali, bar u slučaju “Borbe” ima veze sa sukobom interesa.

I tvrdimo da ima veze s tim što nikada NUNS nije tražio da se ispita ko je naredio da, u vreme afere Miladina Kovačevića, policija upadne u “Borbu”, niti je insistirao na odgovornosti za ovo delo.

Takođe, tvrdimo da ima veze s tim što je predsednica NUNS-a, u vreme “Borbinog” sukoba sa gradonačelnikom Đilasom (izjavio da neće da daje izjave novinama Stanka Subotića), odbila da to komentariše, uz opasku da je “Borbino” pismo gradonačelniku, zlobno.

Tvrdimo da ima veze i sa tim što Nezavisno udruženje novinara Srbije ne reaguje na to što se Đilas pojavljuje na Upravnom odboru Presa; ni na to što je Manojlo Vukotić i predsednik UO Štamparije “Borba”, i glavni urednik “Novosti” i šef Komisije koja odlučuje kome ide pomoć za medije; ni na to što Đilas i Šaper otvoreno kontrolišu marketinško tržište i preko njega medijski prostor; ni na to što država gazduje medijima iako joj Ustav to zabranjuje... Tvrdimo, i to ćemo trvditi u dopisu koji ćemo zbog državnog mobinga, pokušaja gašenja, i veza koje postoje između vlasti, medija i udruženja, uputiti svim ambasadama i svim međunarodnim organizacijama koje se bave osnovnim ljudskim pravima, od kojih je pravo na objektivno i javno informisanje jedno od osnovnih.

Važno je samo da ne pobegnu

2009-10-10T21:48:00.002+02:00

Srbija uglavnom ćuti. Ćuti na zakon o informisanju, Srbija ćuti na državne obveznice NBS koje direktno utiču na to da se poslovnim bankama više isplati ulaganje u finansijsku mahinaciju umesto u privredu. Srbija ćuti na svaku laž koja joj se plasira preko podobnih medija sa strane nesposobne političke elite. Na monopol i lažne izveštaje anti monopolske komisije, na grafite „Čekamo vas", na svemirski dug u koji nas političari uvaljuju. Čak nisam čuo da se neko od radnika u javnim preduzećima pobunio na postavaljanje nesposobnih partijskih kadrova na rukovodeća mesta njihovih kompanija.

Ali ono što je totalno poražavajuće je to da Srbija ćuti na licemernu šetnju protiv nasilja omladina političkih partija na vlasti. Niko ni kroz zube da procedi: „Kako vas nije sramota?". Oni ne misle da Vlada Srbije kojom rukovode njihove starije partijske kolege mora da štiti gradjane i naše goste u centru glavnog grada i na svakom drugom mestu u Srbiji? Da su za ubistvo Tatona oni posredno odgovorni. Niko nije odgovarao za propuste u bezbednosti grupe navijača Francuske. U Srbiji odgovaraju samo nepodobni. Vlada Srbije šetnjom rešava nasilje na ulici, ali za one koji moraju da nas obezbede nema odgovornosti, ni krivične ni moralne.

I još nešto mi je zanimljivo ovih dana, pošto živim na Banjici. Po treći put u proteklih 18 meseci Voždovčani će imati svoju gradjansku obavezu da biraju opštinsko rukovodstvo. Drugi put za redom ni jedna od političkih opcija nije uspela da sastavi opštinsko rukovodstvo i Voždovčani će morati u decembru ponovo da obave svoju gradjansku dužnost. Građanska dužnost i obaveza su ključne reči ovog teksta. Obaveza sa sobom nosi odgovornost, poverenje, bezbednost, slobodu, demokratiju. Iz odnosa prema obavezama stiče se legitimitet. Pitanje je zapravo ko u Srbiji od biranih obavlja svoju dužnost?

Gledam zagrevanje za kampanju za ove vanredne izbore na Voždovcu. Čitam komentare i ne verujem, aktivisti i funkcioneri političkih partija na vlasti krive građane što im nisu dali veću podršku na izborima da oni sprovode svoju politiku. Nigde nema govora o sopstvenoj odgovornosti, ne pada im na pamet da podvuku crtu ispod svog političkog delovanja onako pošteno i kažu sebi šta je to za šta traže podršku. Možda za akcije od hiljadu evra, ili 100.000 novih radnih mesta u 2009.?

I koja je to veća podrška? Ostalo je jedino da im prepišemo svoju imovinu i da se sami strpamo u radne logore, jer su nam dostojanstvo i perspektivu već uzeli svojim lopovlukom i nesposobnošću. Na primer gradonačenik Beograda Dragan Djilas je pred ponovljene lokalne izbore na Voždovcu i Zemunu u junu izjavio da te izbore smatra referendumom za i protiv njegovog gradonačelnikovanja. I gradjani su rekli svoje. U roku kraćem od godinu dana „demokratska evropska" je izgubila trećinu glasača. Iako su na tom „referendumu" građani očigledno bili protiv gradonačelnika, to nije ni za sekund učinilo ideju o izborima za novog gradonačelnika bližom realnosti, čak naprotiv, vođen onom narodnom „pas laje, vetar nosi" gradonačelnik je nastavio sa svojim marketinškim politikanstvom. U prilog tezi da se bave samo licemernim politikanstvom moram da podsetim da je Djilas u proteklih godinu dana svojim marketinškim izjavama o gej paradi i romskoj populaciji koketirao je sa fašističkim grupama, a nakon tragedije koju su napravili upravo oni koji su njegove izjave javno podržavali odlučno je zahtevao da se državni organi (koje sve vreme vode njegove nesposobne partijske i koalicione kolege) obračunaju sa tim nasilnim grupama.

I na kraju ono od čega me podilazi jeza jeste činjenica da su ti ljudi tu, da isti ti „političari" neće nigde otići kada svojim delovanjem dovedu većinu građana na ivicu egzistencije. Biće tu, i dalje će pričati velike priče, podstrekivati podele i trošiti ono što su u medjuvremenu pokrali. Lustracija. To je ključna reč gradjanske dužnosti i odgovornosti u Srbiji. Lustracija i krivična odgovornost pred nekim novim sudom koji će za promenu raditi svoj posao. To je temelj neke nove Srbije. A mi imamo samo jednu građansku obavezu prema njima da im ne dozvolimo da pobegnu.

Čestitka Obami

Iako većina smatra da je Nobelova nagrada za mir Baraku Obami preuranjena, Pokret Solidarnost iskreno čestita predsedniku SAD na pokazanoj upornosti i odlučnosti da bitno menja odnos najveće sile na svetu prema problemima koje sa sobom nosi 21. vek i globalizacija.

Autor: Milan Kamponeski

Izvor: Borba, 28.927/28, 10. oktobar 2009.

Heroji su važni

2009-10-03T14:59:00.007+02:00

Odaću vam jednu tajnu - devedesete još traju.

Tina, ipak, trebaju nam novi heroji.

Svi ćute, niko ne pominje smrad ogromne lešine slona u sobi, pravimo se da je sve u redu.

A sve što je bilo u redu je mrtvo. Nije problem što ima nasilja. Nije problem što nema dovoljno para. Nije čak problem ni što ima predrasuda, neobrazovanih, zavera, korupcije i nepravde. Toga je uvek bilo, uvek će i biti.

Problem je što nemamo heroja.

Nemamo novog autora koji bi napisao savremenu "Na Drini Ćuprija". Nemamo novog reditelja koji bi snimio "Nacionalnu klasu". Nemamo novi bend koji bi napunio "Marakanu", čiji bi tekst svake pesme znali i voleli. Nemamo emisije za decu koje bi zamenile "Poletarac" i "Kockicu". Nemamo serije koje bi ispraznile ulice kojima hodaju i pametni i manje pametni dok čekamo da počne sledeća epizoda.

Gde nam je Tesla novog doba? Gde su nam slikari, gde su nam novi Meštrovići?

Sećate se doba kada smo čak kupovali stripove i čitali ih na času? Nekada bi to bio znak nekulture, danas bih pustio suzu radosnicu da vidim da deca to rade. Ne, danas se dopisuju SMS-ovima ispod klupe - da čujemo najnoviji trač i koja je spremna da da ranije.

Hoćete da deca budu manje pacijenti a više genijalci? To neće doneti novi izbori, niti novi predsednici. Možemo da trubimo o nacionalnom identitetu i pozivu na oružanu bunu do mile volje, a jedino oružije kojim možemo da se očuvamo su pametni nadareni ljudi koji utiču pozitivno na druge. Pustili smo da ružičasta televizija određuje kulturu? Ista ona koja je puštala "Jul je kul" spotove dok nam trogodišnje dete ne zapamti reči i melodiju napamet. Televizija koja nam kao nacionalnu zvezdu nudi antitalentovanog nepismenog Amidžića?

Filmovi u kojima je zvezda Kičić?

Muzika koju nude Karleuša i Ceca?

Marko Vidojković koji puši travu (pardon duva, to je in u Amsterdamu) i ispisuje redove sledećeg bestselera?

B92 koji pušta Velikog Brata sa mediokretenima u glavnoj ulozi?

Legija objavljuje knjige?

Kristijan će da otvori izložbu?

Luna Lu nas uči šta je urbano?

Nepregledni blokovi reklama koji nas uče da ako konzumiramo njihov proizvod ima da dobijemo prosvetljenje, instant sreću, bogatstvo i dobre ribe ili frajere?

Popovi koji se omaste pa krive CIA-u i masone?

Ako posmatramo naše hipotetičko dete kao frankenštajnovog monstruma nastalog ovim uzorima, ono izgleda ovako: Ima silikonske sise, dupe, usne. Ima bicepse i tetovažu na nekom frajerskom delu tela. Bije, pije, puši, drogira se, snima amaterske porniće mobilnim, puca, laže, krade, ubija, mrzi, navija, prolazi na crveno i, nadasve, veruje u Hristovu poruku noseći veliki zlatni krst kao dokaz.

Možda i ne deluje toliko hipotetičko to dete. Mislim da sam ga video nekoliko hiljada puta u poslednjih nekoliko dana.

Heroji su važni. Mi smo kao klinci slušali U2, Queen, Čorbu, Idole... gledali Supermena, Grlom u jagode... Čitali Autorstoperski vodič ili ako baš mora nešto iz lektire. Čitali smo Alana Forda, Stripoteku. Gledali Štrumfove, navijali za naše (da naše kao Jugoslaviju) na Evroviziji dok još nije bila farsa, igrali sport bez preke potrebe za ispitivanjem sadržaja creva naših suparnika. Bežali smo sa časova da bismo stigli na probu našeg benda. Smejali se Bori Čorbi i njegovim stihovima dok je još bio na vrhuncu. Biti kul u to vreme je ono što se danas smatra aut.

Kako bih voleo da još jednom čujem pesmu uz koju bih zavoleo nekoga. Kako bih voleo da odem u bioskop i da izađem prikrivajući suze zbog doživljenih emocija a ne od tuge za bačenim parama. Kako bi bilo lepo kada bi vrisnuli svi u glas: Hoćemo nove Heroje. Ne prihvatamo poluljude, bolji je i mrak od vaših loše ukomponovanih boja i nota.

A onda, da vidimo da li će isti ostati na vlasti kada mladi vide da ima i lepših stvari od latinoameričkih serija i neumiruće kose one meduze Lidije Vukićević. Neće biti bolje. Ne mogu nam tehnologija i investicije biti duh. Pustimo talentovane da dišu. Ima ih još, ali im ne daju da izađu na ulicu. Odaću vam jednu tajnu. Devedesete još traju.

Vaš krik,

Mr. Incredible

Brice Taton (1981-2009)

Pokret Solidarnost daje podršku i izražava najdublje saosećanje sa porodicom Brisa Tatona.

Sramota nas je zbog ovog zverskog čina, iako znamo da naša sramota i saosećanje neće vratiti Brisa danas nemamo drugu mogućnost osim da vam to kažemo, kao i hiljade naših sugrađana na koje smo, u isto vreme, ponosni jer osećaju isto kao i mi.

Autor: Mr. Incredible
Izvor: Borba, broj 28.920/921, 03. oktobar 2009.

Predizborne laži

2009-10-02T21:32:00.002+02:00

Evo jednog jako zanimljivog video klipa na koji sam danas naišao na sajtu YouTube. Pogledajte detaljno razobličavanje predizbornih laži Borisa Lj. Tadića, čoveka koji otvoreno kaže da se ne ponosi time što je predsednik Srbije, i njegovih najbližih saradnika iz sadašnje Vlade.

Rešenje je dati šansu rešenjima

2009-09-28T14:03:00.002+02:00

Vozim se juče kolima sa svojim prijateljem Lazom i razgovaramo o mom poslednjem tekstu na blogu. Ja sam za volanom, on sedi na suvozačevom sedištu, drži svoj MacBook Pro kao malu bebu u krilu i ne prestaje da gunđa. Veći deo današnjeg dana proveo je gubeći vreme i živce sa polupismenim ljudima u nekoj državnoj instituciji, pa mu je nivo tolerancije i uzdržanosti zavidno opao.

- Lep tekst – kaže Laza polucinično.

- Opet imaš neku zamerku?

- Naravno da imam. Nemam više snage da ti govorim da moraš da počneš da daješ konkretna rešenja u svojim tekstovima. Onakve stvari prosečan čovek u Srbiji shvata kao običnu nekonstruktivnu kritiku, a time se i onako svi bave. Tekst kao tekst je dobar, ali nema rešenja u njemu.

- Pa ti bar znaš da rešenje ne može da se objasni u tri rečenice.

- E, pa vreme je da nađeš način. Moraš već jednom početi da govoriš o konkretnim problemima. Stvarima kao što su... šta znam... razlozi zašto nemamo PayPal u Srbiji.

- PayPal u Srbiji?

- PayPal, nego šta! Ljudi u celom svetu plaćaju i primaju uplate preko tog online servisa, 15% svih bezgotovinskih plaćanja u Sjedinjenim američkim državama ide preko PayPal-a, desetine hiljada malih preduzeća širom sveta je tako dobilo mogućnost da kupcima širom sveta ponudi jednostavnu kupovinu njihovih proizvoda uz plaćanje kreditnim karticama, čak i domoroci sa jebenog Vanuatua imaju mogućnost da se registruju kao korisnici PayPal-a, ali mi, stanovnici Srbije, jedne evropske zemlje na početku 21. veka - ne možemo!

- Šta ti je taj Vanuatu?

- Pacifičko ostrvo u sred nigde, otprilike na pola puta između Amerike i Australije.

- Prvi put čujem. Da li si ti svestan da većina ljudi u našoj zemlji nema pojma šta je PayPal? I sada bih ja ljudima koji seku sebi prste posle lopovske privatizacije morao da nađem način da objasnim vezu između PayPal-a, privatizacije, monopolskog poslovanja i njihovih odsečenih prstiju sa problemima koji nam tek dolaze u susret?

- Aha, baš tako.

- Baš ti hvala.

- Nema na čemu. ‘Ajde da jedemo negde nešto.

- Dobra ideja.

U ovom tekstu neću govoriti o pet zakona koje je potrebno doneti da bi svaki državljanin Srbije mogao da koristi PayPal, ClickBank i slične servise. Neću počinjati o tome da je zapravo potrebno uraditi vrlo malo da svaki naš građanin može da prima ili šalje novac preko Interneta kao bilo koji drugi građanin bilo koje druge zemlje na svetu. Neću govoriti ni o tome da bi upotrebom ovakvih servisa mogli da uštedite sebi poprilično para, jer biste preskočili monopoliste koje svaka politička garnitura koja dođe na vlast u Srbiji tako pažljivo neguje. Umesto svega toga, opet ću pokušati da ukažem na put kojim naša zemlja mora da krene.

Problem jedne države i naroda je vrlo kompleksan i ne može se objasniti u gomili naučnih studija, a kamoli jednom tekstu. Međutim, možemo zajedno markirati one tačke na kojima se nalaze problemi i ponuditi rešenja koja bi odgovarala opštoj viziji Srbije u 21. veku.

Alati kojima raspolažemo na putu ka ostvarenju cilja su svi resursi naše države, kao što su geopolitička pozicija, njeno prirodno bogatstvo i, najvažnije u 21. veku, nivo obrazovanja naših građana.

Prepreke na tom putu su neobrazovanost i nekompetentnost diplomaca naših fakulteta, stotine hiljada nepostojećih radnih mesta koji su na poreskom teretu države, korupcija, destruktivna postkomunistička administracija, prezaduženost zemlje, tajkunski monopoli, slaba bezbednosna situacija (pretnje se kreću od pijanih huligana do ozbiljnih međunarodnih kriminalnih organizacija) i slično.

Rešenja za prevazilaženje tih problema su brojna: od toga da se od Beograda kao lokacije na kojoj se ukrštaju Koridor 10 i Koridor 7 napravi najveće trgovinsko čvorište u Evropi, da se Srbija osamostali energetski (maksimalno iskorišćenje sopstvenih elektroenergetskih potencijala) i prehrambeno (o tome sam već govorio: neophodni su novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu i ukrupnjavanje parcela), preko formiranja ozbiljnih strateških partnerstava sa susedima na svim nivoima, do medicinskog i seoskog turizma, slobodnih trgovinskih zona, radu na razvoju bioinžinjeringa, informatičke pismenosti, poreskog rasterećenja privrede i podizanja životnog standarda koji bi stimulisao roditelje da se pri planiranju porodice odluče za veći broj dece nego sada.

Međutim, ni o svemu tome neću puno pisati u ovom tekstu.

U Srbiji postoji jedan nadproblem.

Sagledaćemo ga kroz cilj (viziju), zatečeno stanje (problem) i put ka ostvarenju tog cilja (promene i rešenje).

Cilj (vizija)

Vizija koju, manje-više, svi imamo jeste savremena Srbija u 21. veku, u kojoj su građani zadovoljni svojim životom. To je vizija države u kojoj možemo da radimo i od tog rada da živimo - po mogućnosti da taj posao koji radimo i volimo. Želimo da budemo deo sveta i da imamo dobre odnose sa ostatkom istog. Cilj nam je i da budemo deo duha 21. veka, da ga razumemo i idemo ispred njega, da smo dobro organizovani i obrazovani. Težimo solidarnosti jedni sa drugima, ali i gajenju tržišnog principa najboljih na najboljim mestima. Želimo zemlju u kojoj ćemo svi biti bezbedni i ravnopravni i u stvarnom životu: zdravi, vedri, nasmejani, gostoprimljivi i druželjubivi.

Zatečeno stanje (problem)

Prvi i osnovni problem jeste trenutni vladajući sistem. Nemoguće je sprovesti bilo kakvu pravu promenu dok god je taj destruktivni sistem na snazi i dok god nesposobnjakovići koji su njegovi nosioci drže sve institucije našeg društva pod svojom kontrolom.

Negativna selekcija i izbor pogrešnih ljudi postali su osnova našeg društva. Ključne pozicije su zauzeli nestručni pojedinci, bez ideja, često i elementarno glupi, uskih shvatanja, isključivo politički podobni, podmukli, bez zdravog razuma i emotivne širine.

Kako je uopšte došlo do toga? Pre 25 godina, ekipica dobrih komunista i nekadašnjih vernih sledbenika druga Tita presvukla se preko noći u navodno “velikosrpsko” odelo i objavila ozloglašeni Memorandum SANU. Slepo sledeći viziju adekvatniju shvatanju nacionalizma sredine 19. veka, nego vremena u kome su živeli, ti starci su uskoro izgubili sve ratove koje su izazvali. Nesposobni da zamisle drugačiju ulogu naše zemlje od one koju su izmozgali pre četvrt veka i nesposobni da promene sistem koji su stvorili svojim brljotinama, a koji je jednostavno neodrživ u uslovima u kojima danas funkcioniše ostatak sveta, oni su odlučili da Srbiju drže izolovanom. Na ključna mesta uskoro su počeli da dolaze isključivo podobni poslušnici bez mozga i ideja. To je nasleđe iz vremena u kom su oni bili vodeća snaga u društvu, a koje se danas nastavlja otvorenom i prikrivenom diktaturom Borisa Lj. Tadića, sina jednog iz te ekipe.

Vreme u kome živimo nalaže jedne stvari, a samozvana politička “elita” nešto sasvim drugo. Da bi Srbija bila izolovana u 21. veku, bilo je potrebno pre svega zaustaviti osavremenjivanje društva i držati narod nepismenim. Kao važnu stavku, politički vrh gaji neprekidnu podelu unutar srpskog društva da bi se kontrolisanjem besa “ovih” protiv “onih” obezbedio nastavak gubitničke politike.

Još jedan od alata zaverenika je držanje sveta (naročito poslovnog i kreativnog, tj. onog koji izaziva promene tamo gde se pojavi) podalje od Srbije, što se čini stalnom političkom nestabilnošću, korumpiranim sudovim i urušenim institucijama. Najočigledniji primer da se ništa poslednjih 25 godina nije promenilo jeste najnoviji fašistički medijski Zakon o javnom informisanju koji prvenstveno služi da se spreči prodiranje spoljnog svetla u mračnu Srbiju. Ona podela koju sam malopre pomenuo učinila je taj apsurdni zakon primenjivim u praksi, a suština o kojoj priča onaj deo društva koji se zalaže za primenu istog je potpuno promašena.

Dakle, identifikovali smo tri problema koji proističu iz delovanja samozvane političke “elite”:

Srbija je podeljena
srpski narod je nepismen
Srbija je izolovana od ostatka sveta

Rezultat ove tri pogubne stavke jeste da se naša zemlja vrti u začaranoj spirali stalnog propadanja što izaziva apatiju kod razumnijeg dela naroda. Jedan moj prijatelj je pre neki dan, pomalo tužno, rekao da “Srbi ne razumeju da svet može bez Srbije, a da je Srbija ta koja ne može bez sveta”.

Međutim, ono što samozvanu političku “elitu” čini još nervoznijom jeste globalizacija. Proces globalizacije je neminovan u celom svetu. Internet, dostupnost informacija i online poslovanje potpuno ruše stari koncept kapitalizma. Ekspanzija Kine u proizvodnom smislu menja pravilo da je proizvodnja osnov bogatstva. Naši političari iz svojih sebičnih razloga namerno ignorišu činjenicu da nepismen narod nema drugu opciju nego da nestane u 21. veku (što se nama, nažalost, već dešava). Jedan od najgorih primera je licemerje Predsednika Tadića koji se šetka po svetu i Evropi, a zatim nama (naukom narodu, jelte) prepričava šta sve tamo ima i kako je svet otišao napred, a onda potpiše antievropski i antisvetski Zakon o javnom informisanju onog dana kada ga je Skupština izglasala.

Ekonomija dalje kaže da, pošto više nema potrebe za većinom proizvoda evropske, a kamoli naše industrije, potrebno je da se društvo napravi prilagodljivim i inteligentnijim da bi brzo moglo da reaguje na trendove koji će biti profitabilni u 21. veku. Svi odgovori o tome ko će i kako biti bogat u 21. veku već su na Internetu: Google, Facebook, YouTube, Skype, itd. Obrazovanje i istina su takođe već odavno na Internetu (npr. Wikipedia). Toliko puta sam pisao da je industrija video igara u svetu prestigla filmsku po profitu, a kada je Metamorf Studio iz Beograda 2007. godine organizovao promociju prve srpske PC igre Genesis Rising koja je objavljena i prodavana u svetskim radnjama i reklamirana u svetskim medijima, niko od pozvanih političara nije se pojavio na organizovanoj promociji. Uporedite to sa Skype-om koji je napravljen u Estoniji i koji je kasnije prodat eBay-u za 2.6 milijardi dolara. Možete li da pretpostavite koliko bi Srbija dobila da je neko odavde prodao web servis u vrednosti koja iznosi polovinu godišnjeg budžeta naše zemlje, umesto što nas u tom iznosu svake godine eksploatiše jedna kiparska ofšor firmica?

Odavno su se zauzele pozicije na Internetu i već se hvataju startne pozicije i za nanotehnološku revoluciju koja nam sleduje u narednih desetak godina, a Srbija još uvek ima okrugao brojčanik na telefonu. Još jedan primer kako politikanti koji bi voleli da su državnici pogubno utiču na telekomunikacioni razvoj Srbije jeste imenovanje Branka Radujka na mesto direktora Telekoma. Po svom obrazovanju i radnom iskustvu, taj čovek nema apsolutno nikakve veze sa menadžmentom, a o telekomunikacijama i da ne govorimo. Na taj način se direktno usporava i koči mogućnost običnog građanina da ide u korak sa 21. vekom. Sa agilnijim i kvalifikovanijim direktorom, Telekom Srbija bi mogao biti jedan od stubova modernizacije Srbije.

Dalje, za novac koji je praktično poklonjen mrkom siledžiji Miladinu Kovačeviću, mi smo mogli u bilo kom gradu u Srbiji da instaliramo bežičnu mrežu, učinimo tako Internet dostupnijim običnim građanima i na taj način omogućimo da običan čovek sam započne svoj poslovni put na tržištu 21. veka. Naša “velikosrpska” elita o tome, naravno, ne razmišlja i zbog toga je glavna prepreka opstanku Srbije u 21. veku. Nije problem što rešenja nema, problem je što rešenja u današnjoj Srbiji nemaju šansu. Ideja Solidarnosti je da damo šansu rešenjima.

Sistem koji “oni” vode ima gubitničko ratno nasleđe. Nažalost, mi nismo imali tu sreću kao Nemačka posle Drugog svetskog rata da Saveznici temeljno očiste zemlju od korova i udare temelj za izgradnju savremenog društva, već je to ostavljeno nama samima da uradimo. Taj ratni korov su poraženi ratni profiteri (ekonomski i politički), poraženi “psi rata”, poraženi ratni huškači i, naravno, poraženi ideolozi rata. Ovi poslednji su, nažalost, i dalje ideolozi Srbije (u tekstovima koje sam pisao ovih dana sam više objasnio zašto je SANU koren srpskog problema).

Opet na red dolazi podela o kojoj sam ranije pričao. Stalno podstrekivanje protiv ostatka sveta čini onaj malo manje razuman deo srpske populacije razdražljivim i besnim. Na taj način se u nedostatku kvalitetne nacionalne politike uspeha u pozitivnim vrednostima (nauka, ekonomija, sport, životni standard građana, itd.) razvija fašistička i šovinistička klasa koja silom brani ono za šta je izmanipulisana da veruje da je srpski interes (borba protiv svih vrsta reformi i osavremenjivanja društva, mržnja prema drugima, nasilje, netolerancija, itd.). Tako neinventivni, manipulativni primitivci koji izigravaju državnike predstavljaju odličan mamac za one koji nemaju za koga da glasaju, ali imaju protiv koga. Na taj način se zloupotrebljava legitimitet koji se dobija na izborima i nastavlja se sa politikom “podobnih ispred sposobnih”.

Put (promene i rešenje)

Suština ovog poglavlja staje u jednu rečenici: rešenje je dati šansu rešenjima.

Ne postoji razlog da jedan čovek daje odgovor na svako pitanje i svaki problem. Ne moram ja da znam kako da učinim Telekom profitabilnijim, uspešnijim i savremenijim. U Srbiji znam bar troje ljudi koji su kompetentni da vode Deutsche Telekom, a kamoli Telekom Srbija, ali oni ne mogu isplivati na površinu u sistemu u kojem je Branko Radujko direktor Telekoma. Suština jeste otvoriti mogućnost da ljudi koji znaju kako da reše probleme u svom mikrokosmosu dobiju i priliku da to urade. Da bismo postavili takav sistem, moramo da uklonimo sve one koji namerno drže Srbiju osramoćenu i okovanu u trenutnom stanju - bilo da su otvoreno protiv promena, bilo da su deklaritivno za promene a sve rade potpuno suprotno. Takvih, nažalost, ima na svakom koraku i u svakoj društvenoj pori. To je borba koju moramo izboriti za dobrobit svih nas - i nas i njih.

Pokret Solidarnost će za Srbiju učiniti ono što je za posleratnu Nemačku učinio Konrad Adenauer: zaustavićemo nesposobne, ali podobne i pružićemo šansu rešenjima.

Pomen za Memorandum

2009-09-26T21:33:00.000+02:00

U petak 25.09.2009, tačno u podne, aktivisti Pokreta Solidarnost su položili venac ispred sedišta SANU u Beogradu za sve poginule u ratovima koja je ta institucija izazvala svojom politikom sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tom prilikom Miloš Ranković je u ime Pokreta izjavio da smo mi verovatno jedini koji su ikada obeležili godišnjicu objavljivanja „Memoranduma", dokumenta koji je bio ideološka vodilja Slobodanu Miloševiću u politici koju je sprovodio tokom devedestih godina 20. veka.

"Danas je 23. godišnjica od kada je Memorandum osvanuo u Večernjim Novostima. Sve podele koje se danas prave u našem društvu služe isključivo da se skrene pažnja sa pravih krivaca za stanje u kojem se nalaze Srbija i sprsko društvo. Malo ljudi zna da u Memorandumu stoji da se, ukoliko ostale republike SFRJ ne prihvate amandmane na Ustav iz 1974. u kojima bi se zahtevalo prekrajanje granica unutar federacije izazove politička kriza. Tu političku krizu je 1988. Milošević i izazvao baš po receptu SANU. Nakon toga smo ušli u ratove koje smo sve do poslednjeg izgubili. Mi smo danas došli ovde da podsetimo srpsku javnost da ne možemo krenuti napred dok ljudi koji su od nas napravili najveće gubitnike s kraja 20. veka sede u prvi redovima na inaguraciji predsednika Tadića", rekao je Ranković.

Ne slažem se sa onim što govoriš, ali ću se do smrti boriti za tvoje pravo da to kažeš slobodno

Prikupljanje potpisa za obaranje katastrofalnog zakona o informisanju

Pokret Solidarnost je nastavio akciju prikupljanja potpisa građana sa ciljem da stvori kritičnu masu u narodu koja će doprineti da se katastrofalni zakon o informisanju obori. U ime Pokreta, Miloš Ranković je upozorio da je javnost dodatno uznemirio pritisak na novine "Kurir" od strane Poreske policije, koja je mimo svih procedura pokušala da zapleni dokumentaciju tih novina. "Ova paradržavna akcija je još jedan dokaz da aktuelna vlast, i pojedinci u njoj, ne želi red u medijima već se obračunava sa neistomišljenicima. Lično ne čitam Kurir, niti se slažem sa njihovom uređivačkom politikom, ali mi branimo princip koji je još u 18. veku definisao Fransoa Volter. Na plakatu, koji smo u znak otpora prema teroru koji vlast vrši na te novine zalepili na ulazna vrata ABC produkta, citirali smo Volterovu misao: 'Ne slažem se sa onim što govoriš, ali ću se do smrti boriti za tvoje pravo da to kažeš slobodno'", rekao je Ranković.

"Sve ove metode smo videli pod Miloševićem i ne smemo sebi dozvoliti da one pobede kao što to nismo dozvolili ni Miloševiću. Isto tako, važno je pomenuti da je Poreska uprava jedna od najkorumiranijih i najnefikasnijh institucija naše države. Ako znamo da je Američka agencija za borbu protiv pranja novca iznela podatak da je samo u 2005. godini iz Srbije na Kipar izneto preko milijardu dolara ofšor vezama, a Poreska policija na to do danas nije reagovala onda možemo izvući logičan zaključak da u ovoj kao ni u prethodnoj vlasti ne postoji stvarna ideja da se Srbija izvede na pravi put, već samo da se obezbedi politička i finasijska moć pojedincima", rekao je Miloš Ranković.

Autor: ekipa Borbe

Izvor: Borba, broj 28.913/914, 26. septembar 2009.

Krivi smo mi

2009-09-19T14:27:00.002+02:00

(odlomak iz zamišljene lektire za 1. razred osnovne škole)

Pre bilo kakve praktične priče o zaduženosti Srbije, investicijama, privredi, koridorima, obrazovanju, ekologiji, bioinženjeringu, nezaposlenosti, ljudskim pravima, paradama i aeromitinzima, Srbija i srpsko društvo moraju da raščiste sa memorandumskim gubitnicima i sprezi koju oni i dan danas imaju kroz politiku, ekonomiju, sudove, medije, kriminal i delove službe bezbednosti.

U početku beše reč

Ovaj tekst je napisan kao sećanje na 25. i 26. septembar, datume kada je pre 23 godine u Večernjim novostima objavljen deo Memoranduma SANU. U ovom vizionarskom dokumentu stoje mnoge stvari, na primer izgradnja besklasnog društva u SFRJ, što je na pragu pada Berlinskog zida bilo jednako upoznavanju pećinskog čoveka sa agentima Dosijea X, međutim i takve “vizije” naše elite nisu bile toliko zanimljive i važne kao nova-stara nacionalna srpska ideja. Bazirana na “Načertaniju” Ilije Garašanina sa sredine 19. veka, a uz konstataciju da je Srbija žrtva eksploatacije drugih članica federacije, te da granice republika nisu etnički ispravne, ovaj dokument je bio tempirana bomba u post-titovoj eri. U Memorandumu se vrlo jasno pominje izazivanje političke krize i prekrajanje administrativnih granica iz Ustava 1974. godine u slučaju da ostale republike SFRJ ne prihvate velikosrpske aspiracije.

S reči na dela

Večiti gubitnici i disidenti, ali koji su na svim plenumima SKJ uvek bili na pravoj (Titovoj) strani, konačno su izazvali i tu krizu. Na osmoj sednici SKJ, Milošević, kao predsedavajući, u nameri da natera slovenačku i hrvatsku delegaciju da glasa za protivustavne amandmane, izazvao je raspad sednice i političku krizu, koja je i najavljena u memorandumu dve godine ranije. Politička kriza iz sale u kojoj je održana Osma sednica vrlo brzo se prenela i na teren, a višestranački izbori u Hrvatskoj i Sloveniji doneli su pobedu antijugoslovenskim i antisrpskim opcijama. Tako naelektrisano društvo je bilo spremno za oružani sukob i ubrzo posle toga svi narodi SFRJ su se našli u vrtlogu ratnog ludila izazvanog sujetom i totalnom neodgovornošću sopstvenih političara.

Veni vidi vici

Na kraju svih sukoba 1999. od svih republika SFRJ jedino je Srbija ostala totalni gubitnik, jer je nepobitna stvar kod svakog rata da na kraju mora postojati pobednik i gubitnik. Svi ostali narodi su ostvarili svoje pobede. Dobili su nezavisnost u granicama iz 1974., satanizovali Srbiju, iskupili se za fašističke pokrete tokom Drugog svetskog rata, izgradili infrastrukturu, uhvatili priključak sa ostatkom sveta. Srbija i srpski narod su ostali poraženi i samim tim nacionalno frustrirani, praktično zaostali i potpuno izopšteni iz svih svetskih tokova. Ono što nije pošlo za rukom Turcima i 50 godina vladavine komunizma uspelo je toj “velikosrpskoj” bulumenti. Narod sa takvim emocionalnim stanjem je predodređen za nestajanje sa lica zemlje, osim u slučaju brzog buđenja svesti o sopstvenoj grešci i teškom radu na ispravljanju iste. Ono što je druga bitna stvar jeste da svaki rat sa sobom nosi određeni model ponašanja i vrednosti u društvu. Crna berza, strah, kulturna degradacija i diktatura ni ovaj put nisu izostali. Na površinu je isplivao sav društveni šljam i ludilo. Na primer guverner NBS za vreme hiperinflacije izjavio je da “Ne mogu cene toliko brzo da rastu, koliko ja mogu brzo da štampam pare”, i na kraju je primao platu od 486 biliona dinara, i u zavisnosti od doba dana za nju je mogao kupiti 5-10 kilograma hleba. Razaranje srednje klase (vidi pod besklasno društvo) i promovisanje primitivizma jer za rat nisu potrebni umovi, već nasilnici, konačno su postali osnova srpskog društva.

Ostali samo dugmići...

Zatim tajkuni, negativna selekcija, nepotizam, primitivizam, parkirani džipovi na pešačkim stazama, Grand i Maxi, zabrinuti političari, raspali sudovi, korumpirani lekari, nepismeni profesori, loša privatizacija i otfikareni prsti, nepismeno stanovništvo koje ima strah od kompjutera kao pećinski čovek od munje je nus pojava tih ratova koja je danas društveni mejnstrim. Onako sluđeni žele što oružja, a bogami ni novca za novu oružanu ofanzivu na one što su nam “uzimali voće i od njega pravili sokove” više nema. Sada moraju smisliti neke nove pobedničke akcije, a na našu žalost njihov partizanski mozak nikada nije radio na principu tržišta, već na kredit, bespovratan zajam, Goli otok, unutrašnjeg i spoljanjeg neprijatelja. Glavna ideja da se politika vodi igranjem sa slabostima našeg naroda ima nesagledive posledice, pa je stalno “spinovanje” sa suštinskih krivaca i grešaka danas razbilo Srbe na gomilu grupica od kojih se većina zalaže za suštinski nebitnu činjenicu koju brani do krvi i uvek bez pozitivnog ishoda. Na primer naše društvo, društvo koje se od svog nastanka do danas suočava sa najozbiljnijom krizom u pogledu zaduženosti i bele kuge će se ovih dana skupiti da odmeri snage u borbi da dokaže ko sme da šeta ulicom, a ko ne.

Gde ja stadoh ti produži

I na kraju, nije vam jasno kako je Dačić prihvatljiv i Miloševiću i Tadiću? Kako to da imamo isti zakon o informisanju kao i ’98? Na Pinku Grand i Kursadžije, Tijanić direktor RTS, poreska u nepodobnim medijima, šuška se o prodaji Telekoma i NIS-a? Tadić predsednik? Ako vam i dalje nije jasno kako to da smo još uvek u istom problemu pokušajte da shvatite da dvadesetak godina kasnije, nakon totalnog poraza te ideje, predsednik Srbije je sin jednog od glavnih kreatora Memoranduma. Na njegovoj inauguraciji su u prvim redovima stajali upravo pisci tog dokumenta. Isti ljudi, iste veze, pedigrei, metode, ideje, i - što je najgore - sa potpuno istim ishodom po naš narod.

Pokret Solidarnost ima jasan cilj da za Srbiju uradi ono što je za posleratnu Nemačku uradio Konrad Adenauer, da već jednom za sva vremena završimo sa “Načertanijem” Ilije Garašanina i tumačima istog s kraja 20. i početka 21. veka.

Zato će Pokret Solidarnost u petak 25. septembra u 12 časova položiti venac ispred sedišta SANU u Knez Mihajlovoj 35, za sve poginule u ratovima koje je ova institucija izazvala. Čisto da pokaže da ima nas koji znamo da se Srbija deli samo na nas i njih. Na SANU i Srbiju, a ne na evropejce i patriote jer je to u svakoj evropskoj državi jednako.

Autori: Milan Kamponeski i Nikola Ignjatović
Izvor: Borba, broj 28.906/27, 19. septembar 2009.

Dinkićev inspektor u "Kuriru"

2009-09-17T14:59:00.005+02:00

Na snimku je rasprava između Milenka Kosanovića, vođe poreske policije koja je po nalogu Mlađana Dinkića došla da zatvori Kurir, i advokata i novinara tog dnevnog lista.

Odgovarajući na pitanja prisutnih medijskih radnika, Milenko Kosanović nije odgovorio na pitanje da li ga je lično Mlađan Dinkić poslao u Kurir. Ćutanjem je odgovorio i na pitanje zašto se njegov načelnik Dejan Erić poziva na nepostojeće propise i utaju poreza na promet koji ne postoji.

Pre dva dana, Poreska uprava je protivzakonito pokušala da zapleni dokumentaciju ovog dnevnog lista bez prethodnog popisa i izdavanja potvrde da je dokumentacija zaplenjena. Na taj način, Mlađan Dinkić svesno vrši represiju nad istim onim novinama sa kojima je složno rušio Vladu premijera Zorana Živkovića.

Jasno je da je u našoj zemlji demokratija ugrožena, ali ne zato što novine objavljuju gluposti, nego zato što pojedinci iz vlasti koriste državne institucije da gase medije koji pišu ono što se njima ne sviđa. Šta god Kurir pisao, princip slobode govora je ugrožen i on se mora braniti po svaku cenu.

Iskreno, lično sam očajan što me je "demokratska opcija" dovela u situaciju da branim medij sa kojim se apsolutno ne slažem. Sve ukazuje na to da je Srbija u poslednjoj fazi pred užasnu diktaturu koju, bez obzira na duboke podele u našem narodu, ne smemo dozvoliti.

Ne slažem se sa onim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš.

2009-09-16T22:28:00.003+02:00

Aktivisti Solidarnosti postavili su danas na ulazna vrata sedišta kompanije ABC Product (izdavača listova Kurir, Glas javnosti i Grom) poster sa čuvenom Volterovom maksimom "Ne slažem se sa onim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš."

Ovim gestom Solidarnost je želela da skrene pažnju javnosti da vekovna borba humanista sa totalitaristima, neprijateljima slobode govora i drugih ljudskih sloboda, nažalost, u našoj zemlji još uvek nije gotova.

Ukinućemo Zakon o medijima

2009-09-14T19:20:00.003+02:00

Novi Zakon o javnom informisanju je otvoreni početak gušenja slobode govora, slobode informisanja i demokratije, rekao je u intervjuu "Pravdi" Milan Kamponeski, vođa pokreta Solidarnost.

Predstavnici ovog pokreta predali su predsedniku Tadiću kofer, u kome se nalazi modem, preko koga će predsednik moći da se poveže na sajt www.konektujse.net, na kojem je sloboda javne reči zagarantovana.

- Počeli smo sa prikupljanjem potpisa za peticiju koja ima za cilj ukidanje izmena Zakona o informisanju. Na sajtu koji smo pokrenuli, građani i novinari moći će da napišu sve što misle. Mi smo predsedniku Tadiću poručili da je 21. vek i da novi Zakon neće služiti ničemu, osim obračunu sa političkim neistomišljenicima, ali istina se ne može sakriti.

U proglasu vašeg pokreta piše da su stranke i pojedinci postali žrtve negativne selekcije. Na koje stranke mislite?

- Sve stranke. Ne ukazujemo mi na stranke pojedinačno, već o principu funkcionisanja države u kojoj stranke drže šapu na svakom njenom delu. Odgovornost za ovo stanje snose podjednako pozicija i opozicija. Ako je u pitanju opština ili republika - svejedno, suština je u sistemu koji je trenutno u haosu.

Koga predstavlja Pokret Solidarnost?

- Pre svega građanina, običnog čoveka koji nema priliku da iznese svoje mišljenje od silnih partokratskih struktura. Ceo sistem je okrenut u pravcu pojedinaca i društvo više nema nikakav uticaj. Parlament, Vlada, sve ustanove su uništene i društvo ne može da se izrazi. Mi smo odlučili da osnujemo pokret koji će objediniti zdrave i razumne ljude i da se napokon i njihov glas čuje.

Autor: S. J.

Izvor: Pravda, 14. septembar 2009.

Đe ba zapelo?

2009-09-14T18:51:00.002+02:00

Kako je Srbija nakon 200 godina stalnih pobeda postala najveći gubitnik na kraju 20. veka.

Nema dileme: kako vreme odmiče, svakome ko želi da vidi jasno je da je totalna propast Srbije počela 1986. godine objavljivanjem Memoranduma SANU. Velikosrpska politika bazirana na "Načertaniju" Ilije Garašanina, starom 150 godina, na kraju 20. veka bila je ne samo prevaziđena, već i pogubna po sve strateške interese moderne srpske države.

U Memorandumu SANU se izazivanje političke krize u slučaju da ostale republike SFRJ ne prihvate velikosrpske aspiracije večitih gubitnika Titove Jugoslavije pominjalo kao sredstvo za ostvarenje ciljeva njegovih pisaca. Ti večiti gubitnici i disidenti, koji su, nekim čudom, na svim plenumima SKJ uvek bili na "pravoj" (tj. Titovoj) strani, uskoro su i izazvali tu krizu, pa malo kasnije i ratove i sve su do poslednjeg su ih izgubili.

Posledica katastrofalne neprilagođenosti tih ljudi vremenu u kom su živeli dovela je do toga da je od svih republika nekadašnje SFRJ jedino Srbija ostala totalni gubitnik. Svi drugi narodi su ostvarili svoje pobede. Dobili su nezavisnost, satanizovali Srbiju, iskupili se za fašističke pokrete tokom Drugog svetskog rata, izgradili infrastrukturu i uhvatili priključak sa ostatkom sveta. Srbija i srpski narod su postali nacionalno isfrustirani, praktično zaostali i potpuno izopšteni iz svih svetskih tokova - samim tim i preodređeni za nestajanje s lica zemlje.

Nepotrebni ratovi i nakaradna vizija kao nuspojave izrodili su korupciju, tajkunizaciju, totalnu kulturnu degradaciju, uništenje institucija i propadanje celog društva. Ono što nije pošlo za rukom Turcima za pet stotina godina ili komunistima za pedeset, uspelo je za desetak toj "velikosrpskoj" bulumenti.

Dvadeset godina kasnije, nakon totalnog poraza "memorandumske" ideje, predsednik Republike Srbije je sin jednog od glavnih kreatora Memoranduma SANU. "Gde ja stadoh ti produži" ima svoju praksu i u 21. veku. Na njegovoj inauguraciji su u prvim redovima stajali upravo pisci Memoranduma. Isti ljudi, iste veze, pedigrei, metode, ideje i - što je najgore - sa poputno istim ishodom po naš narod.

Ono što je najgore jeste što u srpskom narodu ne postoji većina za pomenutu "memorandumsku" politiku, već se veštim manipulacijama napaćenog, podeljenog i sluđenog naroda obezbeđuje podrška za nosioce iste. Na primer, Nikolić i Dačić su sada postali proevropski političari samo u cilju smekšavanja određenog dela biračkog tela, bez stvarnog razumevanja evropske tradicije Srbije. Boris Tadić je isto ono što je oduvek bio i Koštunica: umerena struja "memorandumskih" gubitnika koja je stanju da napravi most između ekstremnih snaga koje je predvodio Milošević i iskrenih protivnika te nakazne tvorevine oličene u Zoranu Đinđiću, Vesni Pešić, Milanu St. Protiću...

Satanizacija nosioca drugačije politike, kao i relativizacija različitosti ovih ljudi dodatno je sludela naš narod, sakrivši prave opcije i suzivši mu mogućnost ispravnog izbora. Zbog toga se svi i nalazimo u onom stanju kada je potpuno jasno da nam u zemlji ništa ne funkcioniše, ali većina nije u stanju da shvati odakle potiču svi problemi. Igranje sa slabostima našeg naroda ima nesagledive posledice, pa su stalne medijske manipulacije razbile Srbe na bezbroj grupica od kojih se većina zalaže za suštinski nebitnu činjenicu koju brani do krvi i uvek bez pozitivnog ishoda. Svaka zdrava inicijativa se nekako uvek udavi na krivim temeljima koji su udareni u prošlom veku te davne 1986. godine.

Zbog toga će se Solidarnost boriti za uspostavljanje potpuno novog sistema i društvene organizacije koji će biti u harmoniji sa duhom 21. veka. Zbog toga pozivamo sve političke, nevladine i društvene organizacije da se uključe u bitku za postavljanje novih temelja srpskog društva. Ti temelji moraju biti izgrađeni na kreativnosti, kompetentnosti, poštenju, solidarnosti, tržišnoj ekonomiji, promovisanju pravih vrednosti, slobodi govora, demokratiji, napretku, stalnom obrazovanju i usavršavanju, kao i očuvanju pozitivnih tradicionalnih vrednosti našeg naroda, kao što su gostoprimljivost, hrabrost i konstantna borba za slobodu.

Pre bilo kakave praktične priče o zaduženosti Srbije, investicijama, privredi, koridorima, obrazovanju, ekologiji, bioinženjeringu, nezaposlenosti, ljudskim pravima, naša država i naše društvo moraju da raščiste jednom za uvek sa "memorandumskim" luzerima i njihovim kolaboratorima u politici, ekonomiji, sudovima, medijima, kriminalnim strukturama i delovima bezbednosnih službi. Pokret Solidarnost se zalaže za osnivanje narodne komisije koja će utvrditi spregu između političkih i kriminalnih grupa, kao i ulogu i odgovornost svakog pojedinca tih krugova tokom poslednjih 25 godina, sve to sa ciljem da se konačno zaustave i kazne svi oni koji su Srbiju doveli u stanje u kom se sada nalazi. Bez toga naša zemlja jednostavno ne može krenuti napred iz krize i apatije u kojoj se trenutno nažalost nalazi.

Tekst je napisan u saradnji sa Nikolom Ignjatovićem. Hvala, Nidžo.

Život - jedina vrednost koju imamo

2009-09-12T21:21:00.000+02:00

Imam toliko pitanja koja opsedaju čitavu moju generaciju. Verovatno, kao i mnoge pre mene i čini mi se da odgovora nema.

Imam 18 godina i sad upisujem četvrti razred gimnazije. Razmišljam šta dalje. Prvo pitanje koje dolazi je šta posle gimnazije, šta upisati, koji fakultet? Da li ću na fakultetu dobiti potrebno obrazovanje za dalji rad? Gde da se zaposlim posle? Kakvu perspektivu uopšte imam u našoj zemlji? I čini mi se da prvi put u životu osećam onu glavnu dilemu mladog čoveka u Srbiji. Raditi na tome da ostanem ovde ili da se spremam za inostranstvo?

Svima je jasno da ovde nešto ozbiljno ne valja. Ima li svrhe onda nastavljati obrazovanje u Srbiji, ako ću svejedno biti primorana da napustim zemlju radi nekih najnormalnijih potreba kao što su zaposlenje, normalan život. Život bez dileme da li će moj trud neko ceniti, život u kome je bitno šta, a ne koga znam.

Neki prijatelji su već otišli, ne vide perspektivu da ovde ikada može biti drugačije. Onda postavim sebi još jedno pitanje. Šta mi imamo, ako ne nas same? Šta je ovim ljudima u stvari bitno? Kako naći pravi odgovor i put kada je sistem takav da guši i pritiska čoveka sve dok ga ne pretvori u deo ove nefunkcionalne mašine koja nas i dalje melje uprkos zarđalim šrafovima.

Možda grešim, ali imam jako osećanje da mi možemo toliko toga dobrog da damo, a opet koliko god damo od sebe izgleda kao da to sve ode u “crnu rupu” sistema. Nije ni čudo što se toliko ideja izgubilo na putu ka cilju kada svaka zdrava misao izgleda kao bleda slika u oblacima.

Imam 18 godina, rodila sam se nekoliko dana posle čuvenog 9. marta. Ja se devedesetih i ne sećam najbolje ali kada slušam svoje roditelje shvatam da se ništa nije promenilo. Da je moja generacija u nasleđe dobila one bitke koje naši roditelji nisu završili. Onu glavnu bitku da već jednom postanemo normalna, pravedna, moderna zemlja.

I onda se vraćam na početak i prvo pitanje. Kako neko od 18 godina ko želi nešto dobro da uradi, da stekne dobro obrazovanje bez straha da li će fakultet biti diskreditovan zbog korumpiranih profesora. Kako to izvesti u sistemu u kojem očigledno samo grabljivice sa faličnim moralom i sistemom vrednosti umeju da plivaju? Ne osuđujem ljude, nemam ja pravo da to radim, a ni ne želim, ali moram glasno da kažem da su naše vrednosti van svih granica normale. Umesto da se podržava i ohrabruje ljudskost, humanost i napredak, nastavak evolucije po kojoj po prirodi težimo, stvari se vraćaju na surovi opstanak, borbu za život, zakon bezobraznijeg i nevaspitanijeg.

Mi konstantno nazadujemo i to nije sporno. Sporno je samo to što o tome ćutimo i što se protiv toga ne borimo. Jesmo li se mi to već predali? Tolika pitanja su sludela moju generaciju i, iako znam da smo mladi i da imamo najmanje prava na to, shvatam da su moji prijatelji već sada umorni.

Imam toliko dilema, ali jedno sigurno znam - ja se bez borbe do sada nisam nikada predala, pa neću ni ovaj put. Ne samo što imam snage i volje za to, nego verujem da jedino što ima smisla jeste boriti se.

I, na kraju, šta je u stvari bitno? Život, sam po sebi, jedina vrednost koju imamo. Boriti se za njega, živeti ga, a ne životariti ili preživljavati. Eto, to je bitno.

Autor: Anja Macić

Izvor: Borba, broj 28.899/900, 12. septembar 2009.

Protest "Solidarnosti"

2009-09-11T18:21:00.008+02:00

Udruženje građana "Solidarnost" protestovalo je juče ispred zgrade Predsedništva Srbije zahtevajući od predsednika Borisa Tadića da povuče izmene i dopune Zakona o informisanju. Članovi udruženja su na pisarnici Predsedništva Tadiću dostavili kofer u kome se nalazio modem uz objašnjenje da predsednik počne da koristi internet i informiše se.

Prema rečima Milana Kamponeskog, predstavnika ovog udruženja, njihov cilj je da pokažu koliko je Zakon represivan i poguban za srpske medije i društvo u celini.

- Želimo da ukažemo koliko je građana naše zemlje protiv zakona. Iza nas ne stoji nijedna stranka, ali želimo da naše akcije imaju političkog uticaja kako bi pogrešne odluke bile promenjene. Koja god vlast da ih je usvojila, isto bi smo reagovali - objasnio je Kamponeski.

Autor: S.M.

Izvor: Kurir, broj 2142, 11. septembar 2009.

Tadiću poklonjen modem da ga podseti da je u 21. veku

2009-09-11T18:03:00.002+02:00

Pokret "Solidarnost" ispred zgrade Predsedništva skuplja potpise za ukidanje Zakona o informisanju. To što je donet ovakav zakon neće sprečiti ljude da se informišu jer će to raditi putem interneta.

Pokret "Solidarnost" juče je na Andrićevom vencu ispred zgrade Predsedništva počeo da sakuplja potpise za ukidanje Zakona o informisanju. Predstavnici pokreta su predali na prijavnici Predsedništva kofer sa modemom predsedniku Srbije Borisu Tadiću kao simbol da će prava informacija uvek biti dostupna javnosti.

Milan Kamponeski, predstavnik Solidarnosti, kaže za "Borbu" da je taj pokret krenuo u borbu da se Zakon o

informisanju obori.

"Ideja je da naš pokret odnese jedan kofer predsedniku Srbije Borisu Tadiću u kojem se nalazi modem za internet konekciju i da mu kažemo da

živimo u dvadesetprvom veku a da to što je donešen ovakav zakon neće sprečiti ljude da se informišu jer će to raditi putem interneta", rekao je Kamponeski. On dodaje da ljudima koji su doneli ovaj zakon mora da bude jasno da neće moći da spreče zdravu i dobru informaciju ma koliko zakon predviđao jednu strašnu cenzuru i obračun sa neposlušnim medijima.

"Nedopustivo je za jedno civilizovano, demokratsko društvo da dobije ovakav Zakon o inforimsanju. Građani još nisu svesni koliko je važno da se izbore za slobodu medija i govora", rekao je on.

Nikola Ignjatović aktivista Solidarnosti kaže za "Borbu" da nam Zakon o informisanju govori da polako ali sigurno Srbija ulazi u diktaturu i da je proces demokratizacije našeg društva kao i uvođenje evropskih standarda tim zakonom zaustavljen.

"Sve priče o putu naše zemlje ka EU su na nivou propagande i jeftinog marketinga, a ništa se konkretno ne radi. O članstvu naše zemlje u EU je nemoguće pričati kada imate ovakav zakon, koji guši slobodu medija i govora. Potrebno je oboriti zakon i krenuti u borbu za istinsku demokratizaciju i slobodu našeg društva", rekao je Ignjatović.

Slaviša Pavlović aktivista Pokreta "Moja Srbija", čiji je predsednik Aleksandar Vulin, kaže da je došao da pruži podršku inicijativi jer Zakon treba oboriti zato što je "skandalozan". On dodaje da je cilj ovog protesta da pokaže da u Srbiji još postoje ljudi koji ne veruju slepo predsedniku Srbije Borisu Tadiću nego posmatraju i prate sve svojim očima.

"Kad ljudima oduzmete slobodu oni sve više njoj teže i ovakve inicijative i skupovi biće sve češća pojava. Očekujem da će se ovoj ideji pridružiti svi čak i pojedine političke partije", rekao je on.

Još bez inicijative da se proveri ustavnost Zakona

Ustavni sud Srbije nije dobio nijednu inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti izmena Zakona o javnom informisanju, koje je parlament usvojio 31. avgusta, izjavio je juče savetnik za odnose s javnošću najviše sudske instance Dejan Milić. "Bilo koja inicijativa, ako stigne u narednim danima, ući će u redovnu sudsku proceduru", kazao je savetnik za medije u Ustavnom sudu Dejan Milić. Prema njegovim rečima, nedavno je stigla jedna inicijativa za ocenu ustavnosti pojedinih odredba Zakona o javnom informisanju, ali ne i za izmene i dopune tog akta koje su usvojene 31. avgusta.

Janković oformio radnu grupu za proveru Zakona

Posle niza zamerki stručne i široke javnosti, zaštitnik građana Saša Janković oformio je radnu grupu koja će da ispita da li ima osnova za ocenu ustavnosti tih zakonskih izmena. Radnu grupu čine profesori prava Vladimir Vodinelić i Marijana Pajvančić, advokat Slobodan Kremenjak i medijski ekspert Rade Veljanovski. Janković je najavio da će za nekoliko dana doneti odluku da li će Ustavnom sudu podneti predlog za ocenu ustavnosti spornih izmena Zakona o javnom informisanju.

Autor: Darko Zlojutro

Izvor: Borba, broj 28.898, 11. septembar 2009.

Modem za Tadića

2009-09-11T11:30:00.000+02:00

Udruženje građana Solidarnost protestvovalo je juče ispred zgrade Predsedništva Srbije zahtevajući od predsednika Borisa Tadića da povuče izmene i dopune Zakona o informisanju. Članovi udruženja su na pisarnici Predsedništva Tadiću dostavili kofer u kome se nalazio modem uz objašnjenje da predsednik počne da koristi internet i informiše se.

Autor: nepoznat

Izvor: Glas javnosti, 11. septembar 2009.

Kako je Srbija ponovo krenula suprotno od kazaljke na satu

2009-09-05T15:17:00.008+02:00

Stavovi Pokreta Solidarnost, koji se zalaže za osposobljavanje Srbije za šanse i izazove koje sa sobom donose 21. vek i globalizacija

U neobične pojave na planeti Zemlji - pored polarnih aurora, loptastih munja i australijskih kljunara - spada i sposobnost svake Vlade Srbije u kojoj participira Ivica Dačić da uporno pravi iste greške. Jedna od njih jeste drastično ograničavanje slobode medija oličeno u "Zakonu o javnom informisanju", odnosno izmenama i dopunama prethodnog zakona.

Taj film smo već gledali i nije nam se svideo - čak se može reći da nam je bio poprilično gadan. Međutim, eto, sada ga opet gledamo i to na inicijativu istih onih koji su prethodnu predstavu najviše i kritikovali. Za razliku od Miloševićeve diktature koja je imala dugogodišnju uvertiru ovaj put imamo ulazak u istu po skraćenoj proceduri. A novi medijski zakon dolazi u paketu sa ograničavanjem prava na štrajk radnicima.

Evo par primera kakve sve koristi imaju građani o ovih izmena i dopuna. Kada vam se dogodi da vam rod rođeni umre nemarom lekara koji je prethodno tražio i uzeo mito za operaciju, kada vam firmu opljačkaju korumpirani direktori i njihovi stečajni naslednici, kada vam prijatelja policija pretuče na smrt ili kada dobijete otkaz u sudu da bi na vaše mesto seo neko podoban, nećete moći baš ništa da kažete dok naše super-efikasno i nekorumpirano sudstvo ne dostavi pravosnažnu presudu protiv onih koje biste vi da "klevećete". Ili, kako naš Predsednik kaže: "dosta mi je više tih priča o korupciji i kriminalu - ako imate dokaze, donesite ih u policiju!" Jeste malo neprijatno nositi dokaze u aferi "Kofer" ministru Dačiću, ali ako je Predsednik tako rekao - onda stvarno nema druge!

S druge strane, oni mogu sve. Mogu da vas obaveste da, po rezultatu sopstvenih istraživanja, imate čistu sreću što živite u Srbiji, jer je kod nas sve tako jeftino da Kinezi, eto, razmišljaju da presele svoju bagatelnu proizvodnju baš ovde, a velike svetske kompanije se prosto otimaju ne bi li malo uživale u blagodetima domaće poslovne klime. Mogu da vam obećaju hiljadu evra od akcija, proizvodnju FIAT-a, 100 hiljada novih radnih mesta usred najveće ekonomske krize od Velike depresije do danas, stanove, investicije, koridore, čiste tendere, "kažnjavanje odgovornih" i još trista izmišljotina - a vi nijednom nećete moći da kažete "izgleda da nas opet bezočno lažu". Ako se drznete da naglas to izgovorite, eto kazne od milion evra - isto onoliko koliko je poklonjeno Miladinu Kovačeviću zbog "malog propusta" državnih službenika. Ali, ni to nećete smeti da kažete jasno i glasno, jer još uvek nema pravosnažne presude protiv gospodina vicekonzula.

Dalje, nećete moći da kažete ni "Kosovo je Srbija", niti da nije Srbija, pošto još uvek čekamo presudu Međunarodnog suda pravde oko toga. Nećete moći da kažete da je Hašim Tači terorista, da je Ante Gotovina izvršio genocid nad Srbima u Hrvatskoj, a o liku i delu Nasera Orića da i ne govorimo. Haradinaj? Ni reči, još nema presude. Mladić? Ista priča. Nećemo, dakle, smeti da pominjemo monopol Delte, malverzacije oko Luke Beograd ili TC Ušća, ubistvo dvoje nevinih mladića koji su služili svojoj zemlji kao gardisti u Topčideru (odnosno, njihovoj nasilnoj smrti - ne znamo još da li je samoubistvo u pitanju), finansijskim avanturama nestašnog Zvezdana Terzića i njegovih kompanjona iz Fudbalskog saveza Srbije, organizovanom uništavanju sportskih društava Crvena zvezda i Partizan ili milijardama evra koji bez kontrole nestaju iz državne kase i završavaju na Kipru i sličnim lokacijama. Naravno, podrazumeva se da ne smemo pominjati ni Tadićevo najbrutalnije moguće kršenje Ustava nalozima koje izdaje Mirku Cvetkoviću, koji je usput i premijer Srbije.

A suština je jednostavna. Pošto se preko Specijalnog suda i UBPOK-a Dinkić obračunao sa svima koji su smetali dominaciji Delte, sada su na red došli i oni koji imaju da kažu nešto protiv toga. Disciplinovanje onih koji bi mnogo da pričaju za sada počinje u Privrednom sudu, ali nije isključeno da će se vrlo verovatno uskoro preseliti i u Specijalni sud.

Vredi pomenuti da je osmog juna ove godine u Evropski parlament ušla švedska Piratska stranka (Piratpartiet), treća najveća stranka po broju članova u toj zemlji i najpopularnija stranka među mladim Šveđanima. Osnovna ideja te političke organizacije jeste ukidanje ono malo zaostalih zakonskih barijera za razmenu određenih vrsta podataka preko Interneta. Pre par dana, samozvana "proevropska" Vlada u Srbiji izmenama i dopunama "Zakona o javnom informisanju" otvorila je sebi mogućnost da ukine svaku informaciju koja ne veliča premudrost onih koji je sačinjavaju. Tako je Srbija, nažalost, ponovo krenula u suprotnom smeru od kazaljke na satu.

Novi-stari zakon neće sprečiti frulice da sviraju "U cara Trojana kozje uši", ali će svakako služiti pojedincima iz vlasti za lični obračun sa onima koji, po njihovom kriterijumu, previše znaju i još bi da govore o tome. Očigledno je da naš Savet Plemenskih Mudraca nije čuo da je 21. vek doneo sa sobom Internet i da sve te informacije koje bi oni tako žarko voleli da zataškaju i sakriju od očiju javnosti uveliko kruže po globalnoj mreži. Na nesreću politikanata koji sebe pokušavaju da predstave kao državnike, njihovih marketinških savetnika i male grupe krupnih privrednih kriminalaca, Srbija nije Srbistan, zabačena prćija izolovana od ostatka sveta, već naša otadžbina i naš dom. Zbog toga je naša dužnost da se prema njoj baš tako i odnosimo.

Onima kojima još uvek nije jasno zašto je važno da se svako od nas suprotstavi naznakama diktature oličenim u gušenju slobode medija, preporučujem poemu Martina Nimulera (Martin Niemöller) iz vremena nacističke Nemačke:

Prvo su došli po komuniste,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.

Zatim su došli po Jevreje,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.

Zatim su došli po sindikalce,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.

Zatim su došli po katolike,
a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.

Zatim su došli po mene,
ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.

Pošto smo se lepo razumeli zbog čega je toliko važno da se "Zakon o javnom informisanju" vrati nazad u fioku onih koji bi po svaku cenu što duže da gospodare našom kućom, a da je pri tom tretiraju kao javni WC, vidimo se u utorak da se izborimo za svoje osnovno ljudsko pravo - pravo slobode govora. Pokret Solidarnost će u utorak, 8. septembra, od 12 časova kod Predsedništva Republike Srbije (Andrićev venac 1) početi sa prikupljanjem potpisa za ukidanje nakaradnog "Zakona o javnom informisanju".

Autor: Pokret Solidarnost

Izvor: Borba, broj 28.892/93, 5. septembar 2009.

Nakon Otpora na delu je Solidarnost

2009-08-29T16:08:00.003+02:00

Novi društveni fenomen zaokuplja politički prosvećenu beogradsku omladinu

Nakon 1901. godine i rušenja kafane „Dardaneli" koja je stajala na mestu današnjeg Narodnog pozorišta, beogradski umetnici i intelektualci preselili su se u skadarlijske kafane i tako je nastala čuvena boemska četvrt.

Međutim, nisu baš sva skadarlijska mesta na kojima su se razmenjivale zamisli i nastajale nove ideje tako lako uočljiva. Na trećem spratu jedne od neprimetnijih zgrada u Skadarskoj ulici, dvorištem odvojene od kaldrme pune turista, nalazio se studio kompanije za proizvodnju video igara „Metamorf". U kreativnom i dinamičnom okruženju te mlade kompanije nastala su dva važna projekta.

Prvi je bio projekat mladih i talentovanih programera i dizajnera koji su sredinom 2007. godine uspešno završili rad na Genesis Rising: The Universal Crusade, prvoj srpskoj PC igri koja je kasnije uspešno plasirana na svetskom tržištu video igara. Nažalost, našoj javnosti daleko je zanimljivija vest bila tadašnji pomor riba u reci Svrljiški Timok, nego to da je Srbija konačno dobila kvalitetnog predstavnika u industriji interaktivne zabave čija se godišnja vrednost meri desetinama milijardi dolara. Na promociji se nije pojavio baš niko od pozvanih zvaničnika - čak ni ministarka za informatičko društvo. Osim dobro informisanih igrača, retko ko je znao da „Genesis Rising" nastao u samom srcu našeg glavnog grada.

Dobar deo tima koji je radio na igri uskoro se rasuo širom sveta, poput stotine hiljada drugih mladih ljudi koji nisu videli perspektivu za građenje svoje budućnosti u Srbiji.

Međutim, drugi projekat koji je nastao u „Metamorfu" iznedrio je neko ko je imao čvrstu nameru da ostane u našoj zemlji i na svaki mogući način promoviše prave vrednosti uz beskompromisno ukazivanje na sve pojave koje koče razvoj srpskog društva. Bio je to Milan Kamponeski, PR menadžer studija.

S obzirom na to da se oduvek interesovao za politiku, Milan Kamponeski je početkom 2008. počeo da piše politički blog pod nazivom „Solidarnost" (www.tinyurl.com/kamponeski). Duhovit i ironičan, ali istovremeno brutalno direktan i sirovo iskren, glas ovog blogera uskoro je postao izuzetno uticajan u domaćoj političkoj blogosferi.

Govoreći o različitim problemima s kojima se naše društvo suočava zbog interesa male grupe ljudi, tekstovi Kamponeskog postali su pravi hit na Facebook-u, društvenoj mreži na kojoj je prisutno skoro 15 odsto ukupnog stanovništva Srbije, kao i ogroman broj Srba iz dijaspore.

Nakon razmene ideja sa drugim mladim ljudima koji nisu želeli da se zadovolje zastarelim receptima i praznim obećanjima samozvane domaće političke elite, uskoro se spontano rodila ideja o nastanku organizacije koja bi se zalagala za osposobljavanje Srbije za šanse i izazove 21. veka i globalizacije.

Pokret koji je za svoja sredstva izabrao promovisanje lične inicijative, kreativnosti, demokratičnosti, profesionalizma i različitosti, kao i borbu protiv laži, licemerja, negativne selekcije, diletantizma i svih vrsta zloupotreba i diskriminacija spontano je dobio ime Solidarnost po blogu koji ga je inspirisao.

Bloger je upriličio nekoliko okupljanja na kojima su se sagovornici sa Facebook-a upoznali i u stvarnom životu, složili da svi faktori na političkoj sceni igraju istu igru zbog koje uvek ispašta samo i isključivo stanovništvo naše zemlje i oformili srž pokreta koji će tokom narednih meseci postajati pravi društveni fenomen među politički osvešćenom beogradskom omladinom - baš kao nekada "Otpor".

Ubrzo nakon definisanja osnovne platforme delovanja, novonastali Pokret Solidarnost je početkom aprila 2009. krenuo u svoju prvu kampanju, pod nazivom Ko je gazda Srbije?

Aktivisti pokreta su u više gradova Srbije na improvizovanim štandovima delili svojim sugrađanima flajere za čije štampanje su sami prikupili novac, a koji su informisali čitaoce o glavnoj tabu temi srpske politike: pitanju identiteta pravog vlasnika kiparske ofšor kompanije Hemslade Trading Limited, vlasnice Delta Holdinga (privrednog subjekta koji, prema rečima aktivista „Solidarnosti", „poseduje pola Srbije").

I pored potpunog medijskog bojkota kampanje, desetine hiljada građana je upoznato sa javno dostupnim informacijama Agencije za privredne registre s kojima, paradoksalno, većina građana nije bila upoznata. U Kraljevu je održana veoma zapažena tribina, a Pokret „Solidarnost" je počeo ubrzano da raste. Brojnim mladim ljudima se dopao iskren, neposredan i beskompromisan stav Pokreta i broj aktivista se vrtoglavo popeo na nekoliko stotina.

Tokom leta, po Beogradu su počele da se pojavljuju i karakteristične narandžaste majice sa logotipom „Solidarnosti". Iza naziva pokreta stoji jedan krug koji se zatvara, Sunce novog svitanja za Srbiju ili konačna tačka na sve loše iz prošlosti - zavisi koga pitate i kako ko tumači. No, bez obzira na te razlike u mišljenju, oko jednog se svi slažu.

Pokret Solidarnost će u septembru uzburkati još mnogo duhova kampanjom: „Nije vam to deda ostavio!"

Niz akcija koje se planiraju za cilj će imati da se što veći broj ljudi u Srbiji upozna sa činjenicama u vezi sa katastrofalno neuspešnom privatizacijom u poslednjih desetak godina, koja je dovela do ogromnog bogaćenja pojedinaca i strašne bede stotine hiljada radnika i njihovih porodica. Aktivisti će, takođe, kako kažu, skrenuti pažnju na to da su se svi prihodi od privatizacije slili u privatne džepove male grupe ljudi i bezumnu javnu potrošnju bez ikakvog plana, čime se Srbija na pragu 21. veka našla na začelju savremenog sveta. Pokret Solidarnost, takođe najavljuje iznošenje niza kvalitetnih i zdravorazumskih predloga rešenja tokom jeseni.

Ko je gazda Srbije?

Delta Holding. Delta Maxi. C Market. Delta Motors. Jugohemija. Delta Sport. Accessorize. Delta City. Delta Generali. Osamnaest hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta. Poslovne zgrade čija se površine meri u stotinama hiljada kvadratnih metara. Promet koji godišnje prelazi više od polovine budžeta Republike Srbije.

Da li znate o kome je reč? Naravno, u pitanju je kompanija Delta.

Da li znate ko je njen vlasnik? Ako ste pomislili da je to Miroslav Mišković - pogrešili ste!

Pokret „Solidarnost" je u svojoj prvoj kampanji, sprovedenoj početkom leta, skrenuo pažnju domaćoj javnosti na to da, po javno dostupnim podacima iz baze podataka Agencije za privredne registre Republike Srbije (www.apr.gov.rs), vlasnik nijedne od Deltinih kompanija, pa ni Delta Holdinga, nije Miroslav Mišković, već ofšor kompanija Hemslade Trading Limited, sa sedištem u Nikoziji na Kipru (Arch. Makariou III, Kronos Court 66, prvi sprat, stan/kancelarija 12).

Tom prilikom konačno su postavljena pitanja koja svi političari, bez obzira na to da li su pozicija ili opozicija, prećutkuju već godinama unazad:

- Zbog čega se Miroslav Mišković u medijima neprestano pominje kao vlasnik Delte, ako srpska javnost nema baš nikakav uvid u poslovanje i vlasničku strukturu kompanije Hemslade Trading Limited?

- Ko je pravi vlasnik koji se krije iza netransparentnih zakona o ofšor poslovanju? Da li je to Miroslav Mišković, neko iz režima Slobodana Miloševića ili neko potpuno treći? Ukoliko je ta osoba srpski državljanin, gde ona plaća porez?

- Zbog čega se nijedna politička opcija u Srbiji nikada nije ozbiljno pozabavila problemom iznošenjem novca iz naše zemlje na Kipar, ako znamo da je američka vlada u svom godišnjem izveštaju o pranju novca navela da je tokom 2005. godine iz Srbije na Kipar prebačeno više od milijardu dolara, iako je prema podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije naš uvoz iz te zemlje u istom periodu bio vredan samo 40 miliona dolara? Da li neko ko kontroliše finansije namerno zatvara oči na organizovano iznošenje ogromnih svota novca iz naše zemlje i konsekventno veštačko stvaranje spoljnotrgovinskog deficita?

- Da li se iznešeni novac vraća u zemlju za finansiranje crnih fondova najvećih političkih stranaka iz pozicije i opozicije, čime se obezbeđuje politička volja za pokretanje obračuna sa svima koji stoje na putu širenja poslovnih aktivnosti kompanije koja je u javnosti tako često optuživana za monopol?

Nažalost, sva ova pitanja, za sada, ostaju bez odgovora.

Ukoliko se pri daljem razotkrivanju političke pozadine projekta Hemslade Trading Limited dokaže da je postojalo podsticanje sistemske korupcije kroz protivzakonito dotiranje novca glavnim političkim faktorima, monopolsko poslovanje, pranje novca ili veštačko kreiranje spoljnotrgovinskog deficita naše zemlje, Pokret Solidarnost je više puta istakao da će se zalagati za brzo i pravedno procesuiranje svih odgovornih lica, kao i nacionalizaciju privrednih subjekata koji su u vlasništvu pomenute kiparske ofšor kompanije, njihovu podelu na niz manjih kompanija koje će podsticati, a ne gušiti konkurenciju na tržištu i podelu akcija tih novonastalih preduzeća svim punoletnim građanima naše zemlje.

Autor: ekipa "Borbe"
Izvor: Borba, broj 28,885/86, 29. avgust 2009.

Suštinski problem Srbije su ljudi koji je vode

2009-08-29T15:38:00.008+02:00

Postoji, sveukupno, nekoliko desetina hiljada ljudi koji razaraju esenciju društva za svoju kratkoročnu korist i ostatak naroda koji je potpuno sluđen i apatičan. Ako posle svakog velikog hapšenja raznoraznih "mafija", Mišković proširi svoju Delta imperiju, koja je cela u vlasništvu kiparske ofšor firme Hemslade Trading Limited, onda je naša dužnost da vidimo o čemu se tu radi

Da li biste predvodili gay paradu u Beogradu?

Prvo pa muško (smeh).

Što tako?

Mislim da je to pitanje za nove proevropske opcije u Srbiji i njihove lidere Nikolića i Vučića. To bi bilo potpuno u skladu sa njihovim novim političkim odelom.

A Vi?

Da li bih predvodio gay paradu?

Da.

Ako bi mi neko od organizatora objasnio šta je cilj i šta očekuju da će sa njom postići verovatno ne bih imao problem da budem na čelu te kolone.

Mislite da LGBT populacija ništa neće postići gay paradom?

Mislim da neće postići ništa pozitivno za svoju ideju, čak, naprotiv, mislim da nema lošijeg trenutka za održavanje gay parade po njih same.

U Srbiji, očigledno, nikada nije trenutak za održavanje takvog događaja?

Srbija kao država i srpsko društvo odavno nije bilo u težoj situaciji. Održavanje gay parade će nepotrebno kanalisati nagomilani bes naroda na pogrešnu stranu. Žao mi je što je tako, ali naše društvo nije spremno za mnogo ozbiljnije stvari od gay parade. Na kraju će se sve to pretvoriti u opštu tuču navijača i policije, i samo ćemo, još jednom, poslati neku pogrešnu sliku o sebi u svet. Mislim da bi bilo lepo da tu situaciju preduprede naše nove evropske političke zvezde iz SNS.

Šta mislite o novom zakonu o informisanju?

Mislite o još jednom obračunu Dinkića sa sopstvenom političkom praksom? Nije ovo prvi put da Dinkić stavlja celu državu u službu svojih ličnih obračuna. Zakon bi bio sramotan za režime u banana državama, a kamoli u zemlji koja pretenduje da bude član EU. Ako se ovaj zakon usvoji mi ćemo doći u situaciju da u eri internet komunikacije država može da zatvara medije. Em što je nedemokratično, em što je paradoksalno.

Šta je to što razlikuje Pokret Solidarnost od drugih aktera na političkoj sceni?

To je trik pitanje, šta god mi rekli naići će na opravdano podozrenje građana Srbije.

Razlikujete li se, onda, uopšte?

Nijedna od političkih partija u Srbiji nema nikakav legitimitet za bilo kakvu podršku građana, jer ne samo da su nas toliko puta prevarili i slagali, nego su svojim delovanjem potpuno ubili veru u našem narodu da ovde ikada može biti bolje.

I?

Pa nema tu i. Pre nekoliko dana mi u afirmativnom smislu prijatelj kaže „jesi li čuo izjavu Aleksandara Vučića od subote?". To je to, kratko pamćenje u narodu koje dozvoljava ljudima kao što je Vučić da nas pravi budalama dve decenije. Vučić se ne bavi politikom od subote, nego poslednjih dvadeset godina, i devetnaest i po od tih dvadeset se zalagao za ratove, Veliku Srbiju, rasulo u kojem živimo i sada odjednom „puj pike ne važi, mi smo se šalili, ipak „Evropa nema alternativu". Ne može to tako, šta je sa invalidima i poginulim ljudima u tim ratovima, šta je sa iseljenima i prognanima. Šta je sa fabrikama koje su stradale u bombardovanju, a danas radnici tih fabrika seku sebi prste, jer nema posla i novca za njih?
Znači, „Solidarnost" je bliža proevropskoj opciji?

To je opet banalizacija. Srbiju su podelili nesposobni političari i njihovi kadrovi za direktore javnih preduzeća. Podelili su nas na evropske i patriotske snage i, pri tom, ni jedni ni drugi nemaju veze sa onime za šta se navodno zalažu, samo im je marketing tako usmeren.

Srbija je toliko van svetskih tokova da nisam siguran da ćemo bez neke radikalne promene, uopšte, opstati kao društvo i narod.

Na šta mislite kada kažete da je Srbija van svetskih tokova?

Mislim na to da se ceo svet promenio, a mi se i dalje delimo na četnike i partizane. U svetu, pravila koja su važila do juče, danas više ne važe. Više vam niko ne može garantovati da znanje koje steknete danas možete sutra upotrebiti tako da sebi njime obezbedite životnu egzistenciju.

Na primer?

Na primer, pre nekoliko meseci sam kupio mobilni telefon, prepaid karticu sa 200 din kredita na njoj i to sve platio 1000 din. Što znači da je neko imao računicu da napravi telefon koji je prešao pola sveta i da ga, posle ko zna koliko ugrađivanja, proda meni za osam evra. Logički zaključak je da je taj telefon neko u Kini napravio za dva evra najviše.

I?

Da vam je to neko rekao pre deset godina smejali biste mu se u lice. A to, ujedno, znači da su izjave našeg državnog vrha da će kineske kompanije preseliti delove proizvodnje u Srbiju vređanje inteligencije građana, osim ako ne očekuju da srpski radnik radi za 10 evra mesečno.

Ali, Dinkić je, nakon dolaska iz Kine, imao predloge vrlo slične onim za koje se Vi zalažete?

Rekoh na početku priče, da postoji suštinska razlika između njihovih priča i dela. Naša elita je postavila takav sistem koji bukvalno razara samu supstancu našeg društva. Sve te njihove priče i velike ideje služe samo da se zamaskira jedna nakaradna grupacija koja pustoši sve pred sobom kao najezda skakavaca.

To tvrde i radikali.

I radikali spadaju u tu grupu skakavaca.

Skakavaca?

Suštinski problem Srbije su ljudi koji je vode. Na svakom rukovodećem mestu u našem društvu mi imamo personu koja je potpuno pogrešna za taj posao, i to ne samo pogrešna nego destruktivna. Oni su „seču grane na kojoj sedimo" doveli do savršenstva i poslednje faze. I kada bi me pitali koji je cilj Pokreta Solidarnost u jednoj rečenici rekao bih da je cilj da im otmemo tu testeru iz ruke pre nego što se svi zajedno ne stropoštamo na zemlju.

Koji to mi"?

„Mi" smo svi oni ljudi koji shvataju da je vreme za radikalne promene, ne samo u parlamentu, vladi i opoziciji, nego u svakom segmentu društva - školstvu, kulturi, nauci, u kućnom savetu i porodici...

Radikalne?

Vreme je definitivno pregazilo „umeren" pristup promenama. Srbija je pred bankrotom države.

A rešenje je...?

Rešenje je mnogo kompleksno, od 2004. na ovamo vlast je bukvalno trošila sve što je naše društvo imalo bez ikakve ideje šta će biti sutra. Sutra je stiglo ovih dana. Srbija u narednom periodu mora da radi na tome da izgradi energetsku nezavisnost, da obezbedi dovoljno hrane i da pokuša da od spoja Koridora 10 i 7 sa Lukom na Dunavu i Aerodromom Beograd napravi centralnu trgovinsku zonu u Evropi, ali, pre svega toga, samozvana elita mora da prestane da rasprodaje državnu imovinu da bi krpili rupe u budžetu, ili da uzimaju kredite, pod izgovorom izgradnje infrastrukture, a opet u cilju krpljenja rupa u budžetu.

I koliko je to „nas i njih"?

U Srbiji postoji, sveukupno, nekoliko desetina hiljada ljudi koji razaraju esenciju društva za svoju kratkoročnu korist i ostatak naroda koji je potpuno sluđen i apatičan, jer je ubeđen da to tako mora da bude.

Na koga mislite kada kažete nekoliko destina hiljada ljudi?

Vrhove političkih partija, tajkune, medijske tajkune, razne nesposobne direktore javnih firmi koji vode firme zarad malih privatnih interesnih grupacija, sve one koji su poraženi u nekoj svetskoj utakmici, a onda drže Srbiju zatvorenu da bi ovde izigravali gazde.

A Vi mislite da može drugačije?

Pa, sportski rečeno, tradicija je na njihovoj strani, jer mi iste priče pričamo već sto godina, dovoljno je pročitati Domanovića ili Rajsa i shvatiti da se kod nas ništa ne menja. Ali ako shvatimo da su se u u to vreme u SAD jurili kauboji i indijanci, a danas osvajaju svemir, onda logično mogu da zaključim da uvek ima šanse i da ovo društvo krene napred.

I kako Pokret Solidarnost misli to da uradi?

Prvi korak je da „opismenimo" naš narod za šanse i izazove 21. veka. Srbija se neće menjati sama od sebe, to mora da bude proces u kojem svi učestvujemo i koji svi razumemo. Pa, prvo da razumemo šta je moguće a šta nije, da bi ciljevi koje postavimo bili ostvarivi.

Zar se svi manje više ne zalažu za istu stvar?

Apsolutno ne, ako neko može u sred svetske ekonomske krize da traži mandat od građana sa pričom o 100.000 novih radnih mesta ili pričom i Kosovo i Evropa, na Kosovo ne može da kroči nogom bez odobrenja EULEX-a, a sa Evropom ne možemo ni SSP da odmrznemo, onda i najlakovernijima mora biti jasno kao dan da ima posla sa lažovima. Izvolite gospodo sprovedite svoju politiku za koju ste tražili mandat.

Ali, drugačije su okolnosti.

Malopre smo konstatovali da je kod nas ista priča sto godina. Ova kriza je samo jedan od bezbroj izgovora. Hajde da vidimo ko nas i zašto stvarno koči u tom poslu osposobljavanja Srbije za 21. vek? Ako posle svakog velikog hapšenja raznoraznih „mafija" Mišković proširi svoju Delta imperiju koja je cela u vlasništvu kiparske ofšor firme Hemslade Trading Limited, onda je naša dužnost da vidimo o čemu se tu radi. Na primer, ko je uopšte stvarni vlasnik Delte, gde ta osoba plaća porez i kuda bi otišao novac od prodaje Delte u slučaju da se to desi. I onda možemo da razgovaramo o krizi. To su sve teme koje će Pokret Solidarnost otvoriti kako u medijima, tako i na internetu i na ulici, u svakom kutku Srbije. Kampanjama i stalnim pritiskom na društvo pokazaćemo Srbiji da postoji opcija i da ovde može da bude drugačije.

Drugačije i bolje.

Autor intervjua: ekipa "Borbe"
Izvor: Borba, broj 28,885/86, 29. avgust 2009.

Šta li nam je u glavama?

2009-08-20T17:31:00.000+02:00

Verovatno precenjujući političku obrazovanost svog naroda, čvrsto sam ubedjen da svaki Srbin dok gleda neki politički program, prosečno bar deset puta nedeljno pomisli: "šta li je ovima u glavi?"

Kod mene su razna pitanja u opticaju. Od "šta je ovom čoveku u glavi?" preko "šta li on misli da je nama u glavi?" do "ma ovo mora da je skrivena kamera!"

Gledam ih tako, a ipak imam onaj osećaj kao kada stojite u prepunom autobusu u kojem se neko "čuje" na "kupam se isključivo subotom - i leti i zimi", a samo se vi okrećete oko sebe da ustanovite poreklo iste nesrećne okolnosti, dok drugi kao da uživaju u nagonu za "vraćanjem poslednjeg pojedenog obroka na svetlo dana". Ili, recimo, ona filmska situacija sa turbulencijama u padajućem avionu i scenama u kojima ispadaju koferi iz tovarnog prostora, maske za disanje i sve to prati vriska i cika. Kod drugih da, kod nas jok. Mi imamo sreću da čujemo blagi posmrtno umirujući glas našeg kapetana koji saopštava. "Dragi putnici, sve je u redu. Vežite vaše pojaseve. Za koji minut ćemo sleteti u okean."

Dakle, razlog što je to tako u Srbiji, jeste to što postoji nekoliko vrlo efikasnih metoda manipulacije nacijom. Evo tri glavne.

Prva i osnovna manipulacija je pouzdana, "samo za tvoje uši" informacija iz "samog vrha"

Poslednjih nekoliko godina glavna "samo za tvoje uši informacija" jeste da je neko tamo, negde u svetu kreator naše unutrašnje politike. Malo toga od nas zavisi i zato svi moramo da trpimo samovolju pojedinaca. Što se tiče opozicije, "ti" iz sveta zaokružuju glasačke listiće većine građana u Srbiji. Što se tiče vlasti, podrazumeva se da "ti" kreatori naše politike upravo žele da Mišković bude glavni tajkun, Branko Radujko direktor Telekoma ili Bojan Krišto direktor Aerodorma.
Sve u svemu nisu krivi ovi sa vlasti, nego ih tako zapalo. Dakle, moraju reforme da se sprovedu, kažu, na "samom vrhu", ne bi oni, ali moraju (taj deo im verujem). A to što je njih zapalo (voljom onih u svetu, naravno) da ne osete težinu reformi ili se čak uglave u "primarnu akumulaciju kapitala", kako su interno nazvali ovu pljačku, jeste čist sticaj okolnosti.

Druga manipulacija je "zabrinutost" praćena grimasama i velikim rečima i još većim obećanjima i rešenjima.

Za Kosovo, EU, grip H1N1, socijano ugrožene radnike u opljačkanim firmama, krizu, doborobit životne sredine i životinja, slobodu medija, natalitet, Isusovo učenje, prava svih manjinskih grupa... Kao i pre deset godina velike reči, "velikih ljudi" koji iz svojih velikih kuća ulaze u tudje velike automobile da bi pravili velike račune novcem od velikih nameta malim ljudima - sve to samo za veliku Srbiju.

Zabrinutost prati velika borba protiv korupcije, još veća reforma državnog aparata, najveća moguća revizija raspodele državnih stanova, tolika odbrana prava Srba na Kosovu da Obama od straha sve vreme mora držati ruku na "crvenom dugmetu". Mda.

Treća, glavna manipulacija je "sve je u redu" manipulacija.

I drugi imaju probleme, pa se niko ne buni, evo osvojili smo zlato u nekom bazenu, kriza je gotova, dobićemo novi kredit, evo "beli šengen", a sada će i SSP, samo što nije... Oni koji kritikuju samozvanu "elitu" isključivo se služe govorom mržnje. Ma svaki put kada ne pohvale premudrost naše elite, oni ostrašćeno i zavidno skupljaju jeftine političke poene. Uz takve reči ide i onaj ležerni osmeh i konstatacija da je svaki kritičar aktuelne situacije ostrašćen, jer ga žena vara, ima tesne cipele, probleme sa erekcijom, više voli život nego Kosovo, ne voli sarmu i burek, zato što bi i on da krade a ne može, plaćen jer je izdajnik, kriminalac, nekrst, patuljak, homoseksualac, loš čovek i još trista drugih izmišljotina.

I tako... A u našem autobusu smrdi, li smrdi...

Neumerenost u umerenosti

2009-08-19T14:19:00.000+02:00

iliti fekalna piramida vs. bela kuga

Prvo da pojasnim šta je fekalna piramida.

To je kostrukcija sistema funkcionisanja u našoj Srbiji, sistem u kojem nema veze šta znaš, već koga znaš. Sistem u kom priliku dobijaju "poznati" i podobni, a ne kreativni i sposobni. Fekalnu piramidu uglavnom čine fekalne cigle. Fekalne cigle su pojedinačne ili grupne pojave koje piramidu čine potpuno neupotrebljivom i neuglednom.

Fekalnim ciglama fekalne piramide nije preterano stalo do toga da mesto na kojem se nalaze unapređuju i obavljaju posao zbog kog su tu, jer najčešće isti i ne znaju da ga rade. Međutim, svaku kritiku doživljavaju lično i najčešće je karakterišu kao "čist govor mržnje".

Cigle fekalne piramide se skoro po pravilu ne uklapaju jedna u drugu, pa svaka od tih piramida na prvi pogled i ne izgleda kao prava piramida, već kao grupa malih fekalija na velikoj gomili.

Svaka normalna cigla u fekalnoj piramidi služi da se od te gomile fekalija napravi kakva-takva forma koja liči na piramidu, uz stalni pritisak na svest istih, da čvrstih cigala ima koliko hoćeš i da mogu samo fekalnoj dobroj volji da zahvale što imaju tu čast da im služe kao potpora.

Fekalne piramide se uvek pozivaju na dve stvari: na to da i u drugim piramidama u svetu ima fekalija i na to da nije u evropskom maniru da se kritikuje bilo koja piramida.

Cigle fekalne piramide liče na prave cigle i velika većina ljudi se prevari kada vidi takvu bez ličnog kontakta sa istom. Međutim, posle par kontakta i najveći laici shvataju sa kakvim materijalom su se uhvatili u koštac.

Fekalna piramida koristi sve raspoložive metode manipulacije, od snebivanja prema tonu bilo kakvog glasa protiv nje, do bučnih najava rešenja raznih problema.

Fekalne cigle naše piramide imaju istančane senzore koji registruju bilo kakvo prisustvo prave cigle i onda ulažu sve napore i raspoloživa sredstva da obična cigla ne ugleda svetlo dana, osim ako od nje ne naprave fekalnu ciglu ili da je po mogućnosti presele u neku drugu piramidu, po principu "što dalje, to bolje".

Fekalna cigla ima hiljadu zamerki na svaku kritiku fekalne piramide, koje silom tretira kao najbitnije u suštini univerzuma.

Fekalna cigla ne zna šta je to bela kuga.

Protiv sistema fekalne piramide jedino efikasno sredstvo je fekalna motka.

Fekalne motke ce se uskoro deliti u Pokretu Solidarnost - brzo stani u red!

Narod pesmom ljulja lug

2009-05-26T19:58:00.002+02:00

- Dobar dan.
- Takođe.
- Ja bih da razgovaram sa Predsednikom.
- A kojim dobrom?
- Ništa dobro, verujte mi.
- Verujem vam... Dolazite samo da kukate, niko da pita Predsednika kako je njemu.
- Niko?
- Baš niko. A šta vam je to u ruci?
- Bomba.
- Bomba?!
- Zapravo, dve bombe.
- Dve? Zašto dve? Bajden je otišao još jutros.
- Za svaki slučaj - ako mi jednu otmete, da imam čime da pretim.
- Da pretite?
- Da.
- A kome da pretite?
- Svima.
- I Predsedniku?
- Njemu pogotovo.
- Znači, ne samo da nećete da pitate kako je i da kukate, nego ćete još i da mu pretite bombom?
- Da, tako nekako.
- A zašto? Šta vam je on učinio?

Čovek sa bombom se malo zamisli.

- Pa kad ovako gledam, ništa mi nije učinio...
- Eto vidite, on ništa nikome nije učinio, a svi bi njemu da prete.
- Pa jeste tako... Mada, on stalno preuzima odgovornost za razne stvari, pa, rekoh, možda preuzme i za moj problem...
- Problem?
- Da, problem.
- A da imaš kolače ne bi došao da ih podeliš sa Predsednikom.
- Pa, nemam kolače.
- Pitam hipotetički: da ih imaš, da li bi ih podelio sa Predsednikom?

Neprijatelj naroda opet malo zastane da razmisli, pa kratko i odlučno odgovori.

- Ne bih došao da ih podelim.
- Tako sam i mislila.
- Ali, ja nemam mogućnosti da sebi priuštim kolače.
- A za bombe imaš?
- Iskreno da vam kažem, nemam ni za bombe - uzeo sam ih od komšija Jove.
- A on ima za bombe, a nema za kolače? - nastavi službenica pomalo ljutito.
- Nema ni on.
- Nema? A odakle mu onda te dve bombe?
- To su mu uspomene iz rata.
- Kog rata?
- Drugog i četvrtog.
- Drugog i četvrtog?
- Da, za Hrvatsku i Kosovo.
- U, jaki ratovi... - reče službenica pomalo podrugljivo.
- Jaki ili ne, ja imam bombu i hoću da razgovaram sa Predsednikom - postao je odlučan terorista.
- Mislite da mu pretite?
- I to, između ostalog.
- Dobro, da vas pitam onako ljudski: a zašto niste zakazali normalno kao i svako drugi sastanak?
- Sve sam pokušao.
- I?
- I evo me kod vas sa komšija Jovinom bombom.

U tom trenutku, naglo su se otvorila vrata koja su vodila prema predsedničkom kabinetu. Od
iznenađenja, radikalni ekstremista ispusti jednu od dve bombe, ali samo da bi iz druge izvukao osigurač. Dok su se papiri koji su se razleteli po sobi polako smirivali na podu, bomba se lagano dokotrljala do gromadinih cipela koje su ušle na ta naglo otvorena vrata. Gromada se obratila direktno, skoro zapovednički, bombašu samoubici.

- Gospodine teroristo, sve vreme na kameri pratimo vašu lakrdiju - reče dok je podizao sa poda bombu iz četvrtog rata, a zatim nastavi da komanduje, pokazujući sekretarici da može da prestane da viri iza stola. - Odmah da ste mi predali i drugu bombu.
- Razneću se - pooštrio je bombaš svoj nastup.
- To je trebalo odmah da kažete, a ne da nas sada obaveštavate o tome.
- Ne razumem.
- Šta ne razumete?
- Ne razumem šta je trebalo odmah da kazem?
- Da hoćete da se raznesete.
- Pa to sam i rekao!
- Niste.
- Nisam?
- Ne. Rekli ste da hoćete da pretite Predsedniku.
- Pa to je slično. Uostalom, imam bombu u ruci!
- To je očigledno, ali mi sa tom vašom bombom ne možemo ništa da uradimo.
- Opet ne razumem?
- Mi nemamo nikakve koristi od vašeg upada.
- Kakve koristi?
- Nikakve, kažem.
- A kakvom biste korišću bili zadovoljni?
- Medijskom.
- Pa šta ja sada treba da uradim.
- Što se Predsednika tiče, možete da se dignete u vazduh.
- Neće me primiti?
- Neće.
- Zašto?
- Ljut je na vas.
- Na mene?
- Da. Baš na vas.
- Zašto je ljut?
- Zato što ste poslali pismo sa svojim namerama svima u državi.
- Pismo?
- Da, pismo u kojem kažete da ćete se dići u vazduh samo zato što vam je neki tamo sudija uništio život.
- Nije samo sudija, zapravo bio je...
- Ma ništa nas to ne interesuje. Ako vam je on kriv, kod njega u kancelariju pa se dižite u vazduh.
- A kako uopšte znate za pismo? Niko mi ne odgovara na njega već dve nedelje. Mislio sam da nisam platio dovoljno poštarine i da još nije stiglo.
- Stiglo je, naravno da je stiglo. Eno, opozicionari ga dele novinarima ispred zgrade.
- Opozicija? Novinari?
- Da. Zar ne čujete kako skandiraju ispred?
- Šta skandiraju?
- Najvise Spasi Srbiju i ubi se, Draganeee, DraganeeeEEEeeeEEE.
- A otkud oni znaju moje ime?
- Šta si ti: lud ili gluv? Kažem ti da opozicija deli tvoje pismo svim prolaznicima ispred Predsedništva!
- I to je sada Predsedniku problem?
- Pa naravno da je problem! Mogao si da ne obavestiš hiljade ljudi o tome i da napravimo kao da si pokušao atentat na Predsednika!
- Atentat?
- Naravno! Recimo, da si radikalni ekstremista koji nije zadovoljan što Tadić neće da prizna nezavisno Kosovo.
- Da ga ubije neko što neće da prizna Kosovo?
- Da. Jel' to nemoguće?
- Nemoguće je.
- Ma ti mi mnogo znaš... Šta je? Sada si i savetnik za medije Predsednika?
- Pa samo pretpostavljam. - reče i vrati osigurač u bombu - Uhvatio me grč u ruci.
- Ma nemaš ti pojma.
- I šta ćemo sada?
- Nemam pojma. Ti si napravio problem, ti ga i rešavaj.

U tom trenutku, u sobu na ista vrata uđe i neki tip u odelu i obrati se gromadi.

- Ja sada preuzimam kontrolu. Gospodine teroristo, Predsednik me je obavestio o vašim namerama. Ja sam sekretar u Ministarstvu pravosuđa.
- Znam, video sam vas na televiziji. Vi ste obezbedili milion za onog košarkaša što bije po Americi.
- Jeste, ja sam taj.
- Odlično. Hoću i ja milion dolara. - setio se kriminalac prerušen u teroristu - Ako mi ne isplatite milion u malim apoenima i obezbedite helikopter do neke granice, dićiću se u vazduh.

U tom trenutku se gromada ubaci u dikusiju.

- Vi iz Ministarstva uvek napravite neki problem. Što si dolazio uopšte? Već smo skoro završili celu priču. Sve si pokvario!
- Hoću milion - reče kriminalac i dopuni se - i helikopter, i dovoljno goriva.
- Jel' možemo da kažemo da želiš i da Srbija prizna Kosovo? - nastavi sekretar, ne hajući za kritike gromade.
- Onda dva miliona? - poče sa cenjkanjem albanski ekstremista.
- 500,000.
- 1,500,000.
- 750,000.
- Milionče?
- Može milionče - konstatova naoružani albanski ekstremista.

U tom trenutku, gromada sede na fotelju pored sebe, prekrsti se i promrmlja sebi u bradu: "trebalo je da prihvatim da budem saobraćajac u Leskovcu...". Kako je to izustio, vrata koja vode do predsedničke kancelarije, ponovo se otvoriše i na njima se pojavi lider opozicije. Gromada se ponovo prekrsti.

- Dragane, da li te je ova bitanga iz Ministarstva nagovarala da priznaš nešto drugo umesto onog što piše u tvom pismu? - pređe odmah na stvar opozicioni vođa.
- Ko je bre tebe pustio ovde? - upita komandujućim glasom sekretar.
- To nije bitno!

Albanski terorista sede pored gromade i ovaj ga ponudi cigaretom.

- Bitno je! - nastavi oštrim tonom sekretar - Opet ona krtica ministar odbrane?
- Nije on krtica.
- Jok, ja sam!
- Ne, ti si rovac - reče podrugljivo opozicionar.

Dragan zamoli gromadu da mu pridrži bombu dok on izađe samo da pozdravi masu koja je okupljena ispred, što gromada prihvati bez pogovora. Draganova pojava na vratima Predsedništva izazvala je burne pozitivne reakcije mase koja, sa nekim posebnim ponosom, kao kada se peva himna, zapeva još jače: Spasi Srbiju i ubi se, Draganeee, DraganeeeEEEeeeEEE!

- Ovo je veličanstveno! - konstatovao je najnoviji miljenik srpskog naroda po povratku u hol Predsedništva, u kojem se sada nalazio i ministar odbrane - Osetio sam se na trenutak kao Predsednik.

Međutim, njegove reči se nisu čule od vike zajapurenog sekretara.
- Ponovo me sabotiraš! - urlao je sekretar na ministra koji se, ne hajući za viku, srdačno obratio Draganu.
- Koliko ste dogovorili, prijatelju?
- Milion i da kažem da hoću da ubijem Predsednika pošto neće da prizna nezavisno Kosovo...
- Opet milionče? - konstatuje ministar zlurado.
- Znao sam, znao sam, đubre znojavo! - ubaci se opozicionar obraćajući se sekretaru - Opet jeftini politički poeni! Sada ću da dam izjavu za medije!

Vođa opozicije je krenuo da izađe na vrata, ali mu je sekretar preprečio put. Dragan je u međuvremenu seo nazad pored gromade koja mu je uredno vratila obe bombe. Službenica je takođe sedela pored gromade i uz uzdah konstatovala.

- Eh Dragane, Dragane... Svega ovoga ne bi bilo samo da si došao u kratkim pantalonama...
- Ja ništa ne razumem vas političare.
- Dobro, šta ti sad nije jasno?
- Pa kakvim kratkim pantalonama?
- Običnim. Bilo kakvim. Mogu i papuče.
- I papuče?
- Da, ne možeš u kratkim pantalonama u državne ustanove.

U međuvremenu se rasprava sekretara, ministra odbrane i glavnog predsednikovog opozicionara pretvorila u gušanje i otimanje za kvaku od vrata.

- Pusti me napolje, debeli! - vikao je opozicionar dok je desnom rukom cimao kvaku od izlaznih vrata.
- Dragane, Dragane! - dozivao je sekretar dok je leđima držao vrata - Dobaci mi jednu bombu!
- Ni bomba ti neće pomoći ovaj put! - vikao je opozicionar, stežući sekretara za gušu levom rukom.
- Ministre, ministre - vapio je u pomoć sekretar.
- Ponudi mu milionče, kao što uvek radiš. - bio je ciničan ministar i odmah nastavio - Više državu košta tvoje pregovaranje nego sve Deltine promašene investicije.
- Ma i ja sam budala kad od tebe tražim da me braniš, ti samo znaš da deliš stanove, umesto da ideš na Kosovo!
- Za tebe ćemo posebnu kreditnu liniju da tražimo od MMF-a.
- Idi-te na Ko-so-vo, idi-te na Ko-so-vo - počeo je da skandira sekretar, gušajući se sa opozicionarom.

Već je prošlo vreme za ručak, a šumarak ispred Predsedništva bio je prepun radoznalog naroda. Vrata su se tako neko vreme malo otvarala i zatvarala, što je masa uveliko protumačila kao
grčevitu borbu između bombaša i antiterorističkih jedinica. Onako zalegli i skriveni iza drveća, još jače su nastavili svojom pesmom da ljuljaju lug: Spasi Srbiju i ubi se...

* * *

Slučaj Dragana Marića još jednom je pokazao koliko su naše društvo i država u užasnom stanju. Sve to - od neoprostivih propusta u obezbeđenju Predsednika Republike Srbije do tragedije čoveka koji je primoran da bombom traži pravdu koju ne može da dobije na korumpiranim sudovima - neodoljivo me podseća na nešto što je Šarl de Gol jednom izjavio: "Kada bi se nad Jugoslavijom podigla jedna velika šatra, bio bi to najveći cirkus na svetu."

Bolje rob, nego rob

2009-05-20T16:55:00.002+02:00

Počelo je, počelo. Evo neformalne preporuke ruskog rukovodioca NIS-om srpskoj vladi. Komanda je vrlo jasna: Kiril Kravčenko, direktor NIS-a, traži da gorivo poskupi, jer NIS i dalje posluje u minusu?! Taman sam hteo da napišem da ćemo sada malo sačekati odgovor "naših narodnih predstavnika", ali gorivo već poskupljuje za tri dinara. Ažurno, nema šta. Da je bilo tako ažurno sa sindikatima, neki radnici bi danas imali sve prste. Dakle, trešnjica na "raspad tortu" vlade Vojislava Koštunice i njegovog kohabitacionog partnera Borisa Lj. Tadića u obliku prodaje nacionalne naftne industrije polako počinje da uzima svoj neizbežni danak u krvi.

Takođe, u znak podrške novim robovlasnicima u našoj zemlji, Dušan Bajatović se zalaže za izgradnju gasnih elektrana. Suština je da Srbija izgradi elektrane za proizvodnju električne enrgije koje bi radile na ruski gas. Da li to znači da mi taj gas na koji rade gasne elektrane dobijamo za džabe ili moramo da ga platimo po tržišnoj ceni? Ako moramo da ga platimo, da li to znači da smo mi kao država istrošili sve druge prirodne resurse za proizvodnju struje? Ja mislim da nismo. Ako jedna Austrija ima preko 300 hidroelektrana, ne vidim zašto je Srbija zadovoljna sa desetak? Dakle, ono za šta se zalažu naši političari je po običaju pogubno po našu zemlju i naš narod.

Tužno je što je tako, ali kod nas zapravo ne postoji slobodan duh i odnos prema Srbiji kao prema slobodnoj zemlji. Sve naše političke opcije se ponašaju kao da smo mi u obavezi da budemo nečiji robovi. Jedni u druge upiru prstom, ali u suštini ih samo zanima da oni budu ti koje će gazde sa strane uposliti kao nastojnike u našem malom gulagu.

Tadićev vrh Demokratske stranke je postao generator sluđenosti ovog naroda kao svojevremeno Socijalistička partija Srbije. Svaka ideja i vizija su banalizovani, a ideja drugačije Srbije je potpuno kompromitovana na jedan duži period.

Primer koji sledi je sitnica, ali istovremeno i vrlo jasan pokazatelj trenutnog stanja: slogan DS za lokalne izbore na Voždovcu ("Šengene beli, Voždovac te želi") potcenjuje i degradira inteligenciju prosečnog glasača evropske opcije. Mi čak nemamo ni dvostranu primenu SSP-a, već samo priču o Belom šengenu koji ne možemo da dobijemo, jer "najbolji ministar" (Miloševićev mali od palube) Ivica Dačić nije u stanju da izdaje građanima biometrijske pasoše na vreme. Ovo je bukvalno šamar svima koji su odrobijali devedesete pod Miloševićem. I dok tako kompromitovana evropska opcija vređa glasače koji je podržavaju, sa druge strane celu zemlju gura u rusko ropstvo svakim svojim potezom.

Najveći problem je u tome što je takvo političko Frankenštajnovo čudovište uspelo da uvuče sve političke opcije u igru. Kohabitacija, konstruktivna opozicija, destruktivna opozicija - svi duvaju u isti rog. Neko za odbranu svog zločinca u Hagu, neko za novi džip od simpatizera, neko merka mesto premijera, neko samo štiti Miškovićevu kiparsku ofšor kompaniju Hemslade Trading Limited, neko će se oprati za sav haos koji je napravio... jedino će Srbija i dalje da se "kupusa", a narod da se smrzava i gladuje.

Mladi

2009-05-10T19:22:00.003+02:00

Čitam danas temu dana na Blic Online:

Zabrinjavaju rezultati istraživanja o životu i navikama omladine: Srbija ne zna šta sa mladima
Autor: Irena Radisavljević

Ivana se oko tri sata ujutro vratila sa žurke iz jednog beogradskog kluba. Ustala je posle podneva, skuvala veliku šolju crne kafe, upalila cigaretu i pokrenula internet sajt za druženje, popularni „fejsbuk“. Ivana ne ide u pozorište, muzeje ili galerije, retko čita knjige i ne bavi se sportom, ali zato često gleda TV, sluša tehno ili folk i obožava da predveče „izbleji“ sa društvom…

Srbija ne zna sta sa mladima? Ništa čudno, pošto ni mladi ne znaju šta će sa sobom.

Doduše, meni, eto, nije baš najjasnije kako je to tako ispalo. Imamo veronauku u školi već godinama, imamo državnu strategiju za mlade, "steže se obruč oko Belog šengena", pa plaćena radna mesta pripravnicima, pa studenti idu u Evropu... Prosto je neverovatno da niko ne zna šta sa mladima.

Možda je problem u tome što ološ koji sebe naziva elitom toliko sluđuje ove ljude. Možda i to što se raspao školski sistem i što je glavni savet koji roditelji daju deci "ćuti i nemoj nikome da se zameraš", a možda to što ti su upravo ti koji se ne zameraju oni koji nemaju šta da kažu.

Da li je možda problem to što se od 2004. ponovo tiho potenciraju naše mane, a ne vrline? Srbenda bez leba i zemlje, ali Srbenda. Ne treba nam Depeche Mode, imamo mi Mileta Kitića. Gomila znojavog mesa skače uz "filozofiju ljubavi" Marine Tucaković i sličnih umova. "Ti si me varao, ja sam te varala, ali ti imaš Audi, a ja silikone ..."

A onda, kao u filmu Slumdog Millonaire, višestrukom dobitniku Oskara za 2008. godinu, jedan od milion ima šansu da se uvuče u to društvo skupog kokaina, kvalitetnih silikona i automobila čija registracija košta kao godina školovanja na Harvardu. Ostali mogu da seku prste i štrajkuju glađu. Sve ima svoju cenu. Linija najmanjeg mogućeg otpora je kroz istoriju dokazala svoju pogubnu stranu. Žao mi je ako to nekome smeta, ali nama su potrebni novi sistem vrednosti i nove institucije. Naše škole ne rade svoj posao, naš parlament ne radi svoj posao, naša crkva ne radi svoj posao, naša ministarstva ne rade svoj posao, kompanije, sudovi, bolnice, mediji... Zakoni su mrtva slova na papiru i jedina pravila koja se poštuju su ona koja se brane kalašnjikovom i sačekušom.

Niko iz samozvane elite nema niti volje, niti kredibiliteta da reši naše probleme i da menja ovo društvo iz korena. Ako se mi sami ne organizujemo, platićemo previsoku cenu u godinama koje dolaze. Nama su potrebni novi ljudi i nove ideje za večne probleme - ljudi kakve okuplja pokret Solidarnost.

Konferencija "Nećemo krvavu Srbiju"

2009-05-09T23:55:00.002+02:00

U subotu, 9. maja 2009. godine na Trgu republike u Beogradu održan je protest za prava životinja "Nećemo krvavu Srbiju" na kojem je zahtevano da lokalne samouprave prestanu sa brutalnim ubijanjem životinja, kao i da Narodna skupština Republike Srbije što pre donese Zakon o sterilizaciji i čipovanju vlasničkih pasa.

Fond Orion, ceMDI, Help Animals, OIPA i Solidarnost istog dana održali su konferenciju za novinare u Medija centru na kojoj je, između ostalih, govorio i Milan Kamponeski, osnivač pokreta Solidarnost.

Ostatak konferencije možete pogledati na YouTube kanalu SolidarnostTV.

Intervju na Radio Beograd 1

2009-04-13T13:36:00.001+02:00

Voditelj: A vreme je sada da najavimo i naše pitanje jutra. To ćemo učiniti kroz jedan razgovor. Na vezi je Milan Kamponeski. Sada ćemo ukratko objasniti i o čemu ćemo razgovarati. Milan predstavlja jednu malu grupu građana koja narasta kroz potpisivanje jedne peticije i koja se posvetila istraživanju puteva novca u najvećoj biznis grupi u Srbiji. Reč je, naravno, o kompaniji Delta i grupa koju Milan predstavlja došla je do nekih veoma zanimljivih zaključaka. Nije reč ni o čemu konkretno nelegalnom, ali radi se o vrlo neobičnim poslovnim praksama Delte. Milane, dobro jutro i da li bi nam bliže objasnio o čemu se radi?

Kamponeski: Dobro jutro i Vama, dobro jutro Vašim slušaocima. Pa, da, želim naravno da Vam objasnim o čemu se radi. Prvo, ja govorim u ime pokreta Solidarnost. Mi smo ovih dana počeli da skupljamo potpise za peticiju pod imenom "Ko je gazda Srbije?". Nas, u stvari, zanima... Evo, sad ću da Vam kažem ukratko... Mi smo došli na jednu ideju... Počelo je da nas interesuje - nas, onako, neke mlade ljude - kako ova država funkcioniše ekonomski, pošto imamo baš dosta problema, baš tih ekonomskih. Onako politički - imamo problem sa monopolima, imamo problem sa time što nemamo proizvodnju, imamo stalno neku priču o lošem kursu dinara i tako dalje, o lošem kursu evra. Onda smo mi odlučili da malo istražimo kako to funkcioniše u Srbiji i otišli smo na web stranu, za početak, Agencije za privredne registre i zaključili da Delta Holding, uprkos tom našem uvreženom verovanju da je vlasništvo Miroslava Miškovića, je u stvari, pravno, u vlasništvu jedne ofšor kompanije sa Kipra. U stvari, ne jedne ofšor kompanije, nego više nekih različitih ofšor kompanija. I onda smo zaključili da, u stvari, svu imovinu koju ima i Delta Holding - u šta spada mnogo toga, mnogo stvari za koje ljudi ne znaju, jer mi ne znamo čak stvarno ni ko je vlasnik, niti kako te kompanije sa Kipra u stvari posluju. I onda smo odlučili da tražimo od države, naše Srbije, da u stvari ispita ko je stvarno vlasnik ofšor kompanije koja se zove Hemslade Trading Limited i kako ona posluje i da stavi na uvid građanima poslovanje te kompanije, jer mi, u stvari, ne znamo gde se naš novac odliva, jer je to prosto jedan zid, koji je, naravno, svuda u svetu takav sa ofšor kompanijama. To je, prosto, jedan način poslovanja. Ono što je jako bitno jeste da znamo da ofšor kompanija i ofšor poslovanje nije naša izmišljotina, srpska, to odavno postoji. Međutim, svugde u svetu država vrlo, vrlo strogo i vrlo jako kontroliše svako poslovanje koje ima bilo koja firma iz matične države prema nekoj ofšor kompaniji koja je na Kipru ili u Luksemburgu ili već kako to ide. Na primer, imate slučaj da u Americi, ako imate bilo kakvu transakciju koja je veća od pet hiljada dolara i koja ide prema ofšor kompaniji, Vi ćete sebi navući poresku policiju (tj. onaj njihov IRS) na vrat i oni će Vam preturiti kuću uzduž i popreko i sve što imate, zvaće Vaše komšije da pitaju čime se Vi bavite.

Voditeljka: Milane, izvinjavam se što Vas prekidam, ali kažete vi ste pokret Solidarnost. Koliko je to vas i da li se Solidarnost zovete baš onako kako to zvuči na prvu loptu, asocirano na Poljsku, "Gdanjsk osamdesete", što bi rekla Azra?

Kamponeski: Da, jeste. Pokret Solidarnost je, u stvari, neka ideja koja egzistira neko vreme. Mi mislimo da je solidarnost jedna stvar koju smo mi kao ljudi u Srbiji, onako, izgubili, pošto je kod nas solidarnost sada predstavljena paketom mera, a solidarnost je osećanje, a ne paket mera. I onda smo mi tako nazvali pokret Solidarnost: ljudi koji osećaju solidarnost jedni prema drugima.

Voditeljka: A koliko vas ima?

Kamponeski: Sad, u ovom trenutku, nas ima oko četiristo. Interesantno je da mi, u stvari, funkcionišemo više preko Interneta. Mi smo, da tako kažem, neki mladi ljudi koji smo se skupili preko Interneta.

Voditeljka: Imate li nameru da ozvaničite vaš rad na bilo koji način?

Kamponeski: Da, da, naravno. To ide onako nekim svojim laganim tokom. Mi, u stvari, ne samo da hoćemo da pokrenemo... Ovo je jedno od prvih pitanja. Znate zašto? Zato što je suština upravo odakle crn novac dolazi u Srbiju, jer Vi ako poslujete van Srbije i ne morate nikome da opravdavate svoj novac, Vi ga možete vraćati u Srbiju i time kupiti šta god hoćete. Mi kao pokret hoćemo da otvorimo sva pitanja koja su bitna što se tiče... bitna za pitanje Srbije, bilo koja. Ovo je jedno od prvih pitanja.

Voditelj: Okej Milane, ja se slažem da je svakako jedno od prvih pitanja. Moramo samo da nastavimo s našim programom. Naš sagovornik: Milan Kamponeski, pokret Solidarnost.

Izvor: Radio Beograd 1, "Jutarnji program", 13. april 2009.

Kampanja "Ko je gazda Srbije?"

2009-03-29T01:27:00.002+01:00

Delta Maxi. C Market. Delta Motors. Jugohemija. Delta Sport. Accessorize. Delta City. Banca Intesa. Delta Generali. 18 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta. Poslovne zgrade čija se površine meri u stotinama hiljada kvadratnih metara. Kompanija koja je najveći uvoznik i čiji promet godišnje prelazi više od polovine budžeta Republike Srbije.

Da li znate ko je vlasnik svega toga?

Miroslav Mišković? Pogrešili ste.

Vlasnik svega navedenog i još mnogo čega drugog je kiparska offshore kompanija Hemslade Trading Limited (Avenye Court 41, Nikozija, Kipar).

Srpska javnost nema apsolutno nikakav uvid u poslovanje i vlasničku strukturu ove kompanije.

Delta Holding i njegove članice postali su apsolutni gospodari privrednog prostora Srbije, što je potpuno nedopustivo za bilo koju kompaniju, a pogotovo za neku čiji se sav prihod na kraju sliva van zemlje na račune jedne offshore kompanije.

Pokret Solidarnost od Vlade Republike Srbije zahteva da od Vlade Republike Kipar zatraži i domaćoj javnosti predstavi podatke o vlasničkoj strukturi i poslovanju offshore kompanije Hemslade Trading Limited u poslednjih 15 godina.

Ukoliko se nastavi sa organizovanim skrivanjem podatka ko je pravi gospodar Srbije, Pokret Solidarnost zahteva da Republika Srbija nacionalizuje sve privredne subjekte koji su u našoj zemlji u vlasništvu offshore kompanije Hemslade Trading Limited, podeli ih na niz manjih kompanija koje će podsticati, a ne gušiti konkurenciju, i akcije novonastalih preduzeća podeli svim punoletnim građanima Republike Srbije.

Pokret Solidarnost insistira na razotkrivanju političke pozadine projekta Hemslade Trading Limited, potencijalnih malverzacija u poslovanju srpskih kompanija u vlasništvu te offshore kompanije, istraživanje uticaja na političke faktore, monopolskog poslovanja, pranja novca, veštačko kreiranje spoljnotrgovinskog deficita naše zemlje i sistematskog uništavanja proizvodnje u Srbiji.

Pridružite se na Facebooku kampanji "Ko je gazda Srbije?":

http://www.facebook.com/group.php?gid=66235506757&ref=nf

Ko izda pizda

2009-03-12T05:53:00.003+01:00

Kako to mi ljudi tumačimo viziju?

U ime Isusa Hrista, 16. februara 1600. katolička crkva je pogubila Đordana Bruna spaljivanjem na lomači. Svašta mu se stavljalo na teret, ali najgore od svega je bilo to što je uporno tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne obrnuto. Taj grešnik je onima koji su mu izrekli presudu rekao: "Sa većim strahom vi meni izričete presudu, nego što je ja primam.“ Šta god mu to značilo... Sve je to, naravno, urađeno po malo osavremenjenoj viziji Isusa Hrista. Najbitnije je bilo da stoji Isusova slika na tom suđenju. Takođe, krst se ljubio svaka dva minuta.

E sad taj Isus... Tvrde ljudi da je rekao "ne čini ono što ne želiš da drugi tebi čini" i sada je meni neka dilema: da li mu je važnije da nose njegovu sliku ili da ne čine drugima ono što ne žele da njima bude činjeno?

Šta bi Isus rekao Đordanu Brunu? "Pokaj se, Bruno, ne čini mi to? Priznaj da je naša crkva jedina ispravna i da se Sunce oko Zemlje okreće?" Mislim, naravno da postoje oni skeptici koji tvrde da bi Isus rekao nešto tipa: "Priznaj, Bruno, da sam pokušavao da očistim svet baš od ovakvih kretena koji te danas na lomaču stavljaju?“

Nakon višegodišnje hajke, 12. marta 2003. ispred zgrade Vlade Srbije konačno je smaknut dr Zoran Đinđić, profesor filozofije. Svašta je tvrdio, svašta mu se na teret stavljalo, ali najgore od svega što je uradio bilo je to što je oformio specijalni sud i tužilaštvo za organizovani kriminal. Ima onih koji tvrde da je on to uradio zato što je želeo da se zaustavi taj užas koji je razarao Srbiju godinama, ali je mnogo logičnije objašnjenje da je taj profesor filozofije sa nepismenim dilerom droge imao dil da nekako zajebu celu Srbiju i naprave taj sud, optuže dilera droge i tako nešto svašta da urade, nisam ni sam baš siguran, ali mi to sve nekako zvuci logično.

E sad, dragi čitaoče, ja imam jedan problem i moram da te pitam nešto.

Šta bi, recimo, ti čitaoče rekao kada bi ti se na grobu slikali ljudi koji su te ubijali za života rečima i klevetama? Znao bi da si ih pobedio tako mrtav, dok se oni živi u koaliciji sećaju kako si "veliki čovek bio"? Šta bi rekao kada bi tvoju viziju svojatao i prilagođavao svom malom, ali izuzetno sujetnom, intelektu onaj koji će na grob dovesti tvoje ubice iz koalicije zvane "ni Kosovo, ni Evropa" - iste one koji su te godinama proganjali zato što si govorio istinu, one koji su po ramenu tapšali pomenute dilere što su povukli okidač i šampanjac otvarali na dan tvog ubistva. Da li bi ti puno značilo kada bi ti se i na taj način osvetio onaj čiju sujetu za života nisi mogao da obuzdaš, jer je znao da je manji od tebe?

Priznaj, dragi čitaoče, da bi najviše voleo da se šetaš sa onima oni koji su pristali da skupljaju mrvice sa stola tvojih ubica i njihovih koalicionih partnera? Sigurno bi voleo da okače tog važnog dana tvoju sliku umesto svoje na Facebook profilu?

Ima li šta lepše, dragi čitaoče, od toga kada bi znao da se svi oni sete tebe i toga kako si pokušavao Srbiju da očistiš upravo od takvih kao što su oni?

Vladajuća klika rasipa našu budućnost

2009-03-05T14:10:00.004+01:00

Milan Kamponeski više puta je javno iznosio svoje mišljenje o Srbiji. Kada govori o svojoj državi naglašava da Srbija ima svoju istoriju koja je imala i dobre i loše strane. U srpskoj istoriji postoje ljudi kao što su Dositej Obradović, Nikola Tesla, Ilija Kolarac, Mihajlo Pupin, Laza Paču, Stevan Sinđelić, Vuk Karadžić, kao i Đorđe Vajfert i Arčibald Rajs. Međutim, tu su i Puniša Račić, Ratko Mladić, Slobodan Milošević... Niko nema razloga da se stidi toga što je Srbin, niti bilo ko sme svoju sudbinu da stavi ispred kolektivne, ali istovremeno niko nema prava da svojata srpstvo isključujući one koji vole ovu zemlju i istoriju. Niko nema pravo da se odriče Srbije, ali niko nema prava ni da veliča kriminal i nasilje kao vrednosti koje mi poštujemo. To obe "suprotstavljene strane" našeg društva moraju da shvate. I upravo ovaj njegov stav bio je jedan od povoda za ovaj intervju.

Koji su najveći izazovi sa kojima se Srbija sada suočava?

Ekonomske krize svetskog kalibra na kraju uvek izbace na površinu i sva nerešena nacionalna pitanja. Ako se samo malo osvrnemo na period posle Velike depresije početkom 30-ih godina 20. veka biće jasno koliko je važno biti izuzetno ozbiljan i odgovoran u ovakvim situacijama, jer se ekonomski problemi, kao od šale, pretvaraju u političke.

Mislite da će kriza prouzrokovati socijalne nemire?

Između ostalog mislim i na to. Ali pitanje statuta Vojvodine, koje bi trebalo da bude normalna tema, u trenucima ekonomske krize stvara nervozu i tenzije. Za loš tajming i još lošiji način otvaranja ovog, inače gotovo rutinskog pitanja, odgovorna je kako vlast tako i opozicija: prvi bi na lažnom liberalizmu, a drugi na podsticanju neosnovanih strahova da eksploatišu pitanje autonomije Vojvodine.

Ali to je već dugo tema u Srbiji?

Naravno, sve važne teme u Srbiji su probile i zakonske, i sve druge rokove. Ali u trenutku kada je Svetska ekonomska kriza na pragu našeg društva, ta tema postaje tempirana bomba. Nemaština će svakako pokrenuti pitanje "zašto neki mogu, a mi ne"".

Dakle vi ste protiv ovog predloga statuta Vojvodine?

Ne. Mi se zalažemo za decentralizaciju i regionalizaciju, ali ne tako što dupliramo birokratiju i stvaramo novu centralnu vlast u Novom Sadu, kako bi stranački lideri mogli da zadovolje svoje kadrove. Za poreskog obveznika iz Subotice je svejedno da li se njegove pare slivaju u Beograd ili Novi Sad: one ne ostaju u Subotici. Jako je važno da se decentralizacijom niko ne oseti ugrožen. Ni građani Priboja, ni Subotice, Apatina, Kraljeva...

Pokrajinski status Vojvodine je definisan Ustavom. Vi ste protiv Ustava?

Generalno gledano ovaj Ustav je jako loš. Ako samo dve godine nakon što ga je doneo sam predsednik flagrantno krši Ustav, preuzimajući na sebe vođenje ekonomske i unutrašnje politike, na šta po Ustavu nema pravo, postaje jasno da je ovaj Ustav kao i većina drugih zakona potpuno neprimenjiv u praksi.

Neki kažu da su postupci Borisa Tadića, kao predsednika vladajuće stranke, ustavno opravdani?

To nije tačno. Oni nisu u skladu sa Ustavom. Kakav odnos Tadić i Cvetković imaju kao članovi DS-a je njihova lična i stvar njihove stranke, ali kao nosioci najviših državnih funkcija moraju poštovati ustav koji su sami napisali. Zamislite da vi ne poštujete zakon i Ustav. Onda ne morate plaćati porez ili kartu u prevozu. Dokle bi nas dovelo da se svi ponašamo kao državni vrh? Raspao bi se sistem? Ili grešim?

Kakve to veze ima sa Vojvodinom?

Sve metode koje je koristio Milošević se ponovo vraćaju u upotrebu sa strane vladajuće većine. Nesposobnost da zauzdaju parlament rešavaju ukidanjem TV prenosa. Krši se Ustav, Tadić realno sprovodi diktaturu, opozicija se krivi za sve kao da opozicija vodi državu. A konkretno taj haos u parlamentu je posledica Tadićeve negativne selekcije, jer je očigledo da gospođa Kolundžija nema snage da vodi parlamentarnu većinu. Na vestima možete gledati uglavnom pozitivne stvari. Tipa Milorad Čavić promovisao novu "Ford Fiestu", ili Tadić poklonio Sarajevu 20,000 kubika gasa. One negativne stvari se provlače onako samo usput i sve "idu pored vode". To su Miloševićeve metode. Dovoljno je da SPC pokrene temu Statuta Vojvodine i eto nas na pragu 90-ih.

Situaciji na Balkanu tokom 90-ih je i međunarodna zajednica dosta "kumovala"?

Slažem se da je međunarodna zajednica imala veliku ulogu i odgovornost za tu situaciju, ali stvari ne možemo posmatrati crno i belo. Kao što je u Srbiji postojao glas protiv takve politike tako je i u svetu postojalo glasova koji su bili za drugačija rešenja. Milošević je u startu imao podršku međunarodne zajednice, ali kako je vreme prolazilo svojim postupcima je sve više išao na ruku upravo onima u svetu koji su želeli da Srbija nestane.

Kada smo već kod epiloga 90-ih, da li mislite da je moguće vratiti Kosovo u granice Srbije?

Vaše pitanje daje pola odgovora na uporno insistiranje da je Kosovo Srbija. Milošević je za jedan vrlo dugi period 1999. predao Kosovo u ruke prvo NATO, a zatim i kosovskim albancima. "Vraćanje Kosova" je apstrakcija naših političara, jer mi imamo mnogo ozbiljniji problem od nezavisnosti Kosova.

Koji problem?

Albanski lideri na Kosovu su nezavisno Kosovo stvarali krvavim novcem kriminalne albanske dijaspore. To je problem broj jedan sa Kosovom i to ne samo za Srbiju i region, već i za celu Evropu. Ja sam već govorio o tome da je ubijeno devet svedoka saradnika u procesu protiv Haradinaja pred Haškim tribunalom. Ima li jasnijeg signala da je Kosovo na dnu lestvice vladavine zakona u svetu? Evropska administracija je očigledno pred tim problemom nemoćna, a to je opet posledica prejakog uticaja albanskog podzemlja u samoj Evropi. Nama je hitno potreban državni zaokret po pitanju rešavanja problema Kosova.

U kom smislu?

Radi naše, ali i bezbednosti regiona mi moramo kao glavnu temu postaviti pitanje bezbednosti na Balkanu. Zajedničku borbu protiv organizovanog kriminala, trgovinu drogom, oružjem, ljudima. Kao i stanje ljudskih prava. Ne može se više o Kosovu govoriti kao o "kolevci srpskog naroda" jer to očigledno za međunarodnu zajednicu nije tema. Ali daleko od toga da treba da kažemo Kosovo je nezavisno i hajde da se sada družimo. Postoje ozbiljni problemi koji se moraju rešavati.

Onda od politike "i Kosovo i Evropa" nema ništa?

Apsolutno. Ali ne samo da imamo problem što je Kosovo već deset godina faktički nezavisno od Beograda, već imamo problem i sa evropskim integracijama. Mi ne možemo da odmrznemo primenu SSP-a jer Holandija traži Ratka Mladića, možete logično da pretpostavite kakav će stav imati pojedinačne države EU po pitanju srpskog priznavanja nezavisnosti Kosova kao uslova za ulazak u EU. Sa druge strane da budemo objektivni Zapadni Balkan u EU može samo u paketu. Nikome iz Evrope nije do toga da rešava naše otvorene nacionalne, pogranične i druge probleme koje bi mi pojedinačno doneli u zajednicu.

I šta je rešenje?

Regionalna saradnja, sami moramo da rešimo sve te probleme. Mi moramo da postanemo poželjan partner bilo kome u svetu sami po sebi, a ne tako što ćemo da čekamo da nam kažu "kako da budemo normalni". Sa druge strane, niz mera u regionu počev od dosledne primene CEFTA, zajedničke strategije u borbi protiv organizovanog kriminala, pa do usklađene monetarne politike promovišu interese Srbije, stabilizujući, istovremeno, region.

A kako će na tu regionalnu saradnju uticati nadolazeća svetska ekonomska kriza?

Prvo da se vratimo na svetsku ekonomsku krizu u globalu. Kao prvo ova kriza ima mnogo dublje aspekte od problema koji su stvorile banke sa svojom nerealnom kreditnom politikom. Izlaz iz svetske ekonomske krize se može tražiti samo u spuštanju standarda građana u zapadnom delu sveta.

U kom smislu?

Globalizacija je između ostalog donela potrebu da se ujednače prihodi građana sa zapadne strane planete koji su bili u proseku oko 2,000 evra mesečno i onih sa istočne strane, odnosno Kine i Indije, koji su u proseku oko 20 evra mesečno. Dok se to ne približi dovoljno, realno se kriza neće zaustaviti. A u međuvremenu velike zemlje kao Sjedinjene države rešavaju manjak potražnje finansijskim paketima kojima posredno otkupljuju višak dobara koji se nagomilao i time pokušavaju da ujednače tržište. Mi nemamo tu mogućnost niti se nalazimo u toj situaciji, ali to ne znači da ćemo se mi provući bez krize, čak naprotiv.

Vlada je donela paket ekonomskih mera, zar ne?

Paket ekonomskih mera vladinog tima je najblaže rečeno neozbiljan, jer je naša situacija mnogo dramatičnija od one koju pretpostavlja taj paket mera. Taj paket mera samo produžava agoniju u nadi da će se uskoro svet oporaviti pa će i nas povući sa sobom. Mi samo ove godine imamo potrebu za više od milijardu evra koje nemamo odakle da nađemo. I najverovatnije ćemo kao rešenje prodati neku kompaniju koja dosta vredi za male pare, jer je takvo vreme i realno je da će to što nama "gori pod nogama" neko jako dobro iskoristiti.

Mislite prodaće Telekom?

Naravno. A po meni to ne sme nikako da se dozvoli.

Zašto?

Zato što se tako ništa ne rešava. Zato što je to, kao što sam ranije pomenuo samo produžavaje agonije. Ova vlada nije donela nijednu meru, osim onih koje je uslovio MMF, da se ozbiljno suoči sa krizom. Oni nisu ljudi koji se informišu iz medija koje sami uređuju.

Šta time hoćete da kažete?

Hoću da kaćem da su oni izuzetno svesni kolike su razmere ove krize i koliko će ona trajati, i da rasprodajom ono malo imovine što nam je ostalo neće ništa pozitivno postići, čak naprotiv rasipaju našu budućnost jer nemaju hrabrosti i obraza da izađu pred narod i kažu istinu.

Kakvu istinu?

Istinu da onaj svet i standard kojem mi težimo više nije u ponudi. Da naša tranzicija ne završava u liberalnom kapitalizmu, već u nekom novom poretku koji još nema pravo ime. Mi ga zovemo globalizacija. To znači - i o tome sam govorio - da svet mora da približi svoj standard. Odnosno da ga ujednači. A polovinu sveta čine Kinezi i Indijci koji u proseku rade za 20 evra mesečno. Mi ćemo kao društvo sa time morati da se suočimo ma koliko god naši političari i biznismeni zabijali glavu u pesak pred tom činjenicom.

Šta je rešenje?

Rešenje je jako kompleksno i ja svakako ne mogu da ga dam u jednoj rečenici. Rešenje podrazumeva potpuno drugačiji pristup obrazovanju, zapošljavanju, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Da ne govorim o penzionisanju. U ovom trenutku se penzije skoro 60 odsto finansiraju od poreza koji bi mogao ostati u rukama preduzetnika da se pokreće dalje proizvodnja.

Autor intervjua: Jelena Tinska

Izvor: Tabloid, broj 175, 05. mart 2009.

Današnji utisci

2009-03-03T21:04:00.000+01:00

Na pešačkoj stazi mog psa i mene zamalo je pregazio vozač bele Opel Corse. Imao je krst okačen o retrovizor. "Ne damo Kosovo" - pomislih na brzaka. To što su pešačku stazu pretvorili u autostradu, objasnio sam sebi kratko sa "jači tlači".

Ušao sam u Miškovićevu radnju Maxi (jedinu u krugu od dva kilometra), kupio svoje omiljene kifle za 55 dinara (prošlog ponedeljka su bile 41 dinar), a usput uzeo i španski paradajz, tursku zelenu salatu i holandsku papriku. Šta ima da idemo u EU kada već imamo njihovo povrće ovde.

Dok sam čekao autobus, pored mene je u automobilu prošla Suzana Grubješić, predsednica Odbora Skupštine Srbije za evropske integracije. Pušila je cigaretu i tresla pepeo kroz prozor automobila na ulicu. "Čuvam Srbiju, čuvaj je i ti" - tvrdi neko iz vladajuće koalicije. Važno je ipak usvojiti te evropske vrednosti.

U banci su mi objasnili da to što mi je njihov bankomat "pojeo" 100 evra nije njihova greška. Mogu opušteno da sačekam nedelju-dve, kada prave presek, pa će vratiti novac na moj račun u banci. Možda. Dobro je, Laza mi je objasnio da je to kod nas normalno. On je pre pola godine čekao mesec dana da mu vrate 2,000 evra koji su se tako "zagubili". Mesec dana + kamata + troškovi transakcije + tužba + novac koji mi je bio potreban tog trenutka = "bela šengen lista do kraja 2008." ili "200,000 novih radnih mesta u 2009. godini".

Gledao sam guvernera Jelašića na RTS-u. Po ko zna koji put je pohvalio naš bankarski sistem. Kaže čovek da ćemo u martu od MMF-a tražiti sve ukupno tri milijarde dolara, pa dodaje da nam ni to nije dovoljno. Po sadašnjem rejtingu u toj instutuciji, Srbija ne može da povuče više od dve milijarde evra. "Hajde da iskoristimo ovo krizu da profitiramo kao država" - reče Đelić tamo nekog dana pre par meseci.

Na kraju sam skočio na Facebook profil mog drugara Bisketa čisto da vidim da li je rekao danas neku novu istinu koja će me svojim beskrajnim cinizmom oraspoložiti. Naravno, to je kao i uvek siguran potez za osmeh. Njegov status je glasio: "Da li se ovaj narod nekada zapita da li je nešto potrebno članovima vlade, narodnim poslanicima...? Samo svoje dupe gleda!"

Milion za Miladina

2009-02-25T16:28:00.004+01:00

Sećate li se onoga kada smo bili klinci, pa pre nego što uđemo u tuču prvo iznesemo argumente na sto, tek da se zna ko je ko? "Moj tata radi u policiji i zna celu policiju!" "Nije to ništa, moja mama radi na VMA i zna celu vojsku!" E vidite - Miladinova mama zna celu državu.

Jedini problem je što Štajnhauerov tata zna jednu veću državu - i NATO, MMF, UN...

Eto nama nove teme za zaluđivanje mase u Srbiji. Još uvek se čeka na razmaženog gospodara Srbije da javno uputi Mirka i Ivicu kako da se odnose prema tom problemu, a ja opet "trčim pred rudu". Nema veze, i onako se posle predsednika ne govori.

Siže priče glasi ovako. Ovaj tip je nekog odvalio od batina. Naravno, pogrešnog tipa - šta bi Srbin drugo uradio. Onda je platio kauciju i, uz pomoć državnih službenika, pobegao iz SAD. E, tu je nastao problem, i to vrlo ozbiljan problem, jer su Kovačevići od mladalačkog siledžijstva napravili diplomatski problem. Sve ostalo su priče "rekla - kazala". Država je odlučila da sanira taj problem nekim kešom i, naravno, srpska javnost koja mora da plaća sve svoje račune i poreze i koja se davi u egzistencijalnim problemima, "odlepila" je od besa, jer je ta "državna tajna" bila tajna svega 15 minuta.

Delu političke bulumente bitno je jedino ko je "drukara", a drugom delu da li je Štajnhauer bio u komi pet minuta ili pet dana. Na kraju, tu su i oni koji se bune na plaćanje te kečerske zajebancije živahnog Srbende, ali i dalje poslušno dižu ručicu sa vladajućom većinom u Beogradu, a neretko i u Republici.

Negde na kraju, trebalo bi da piše: jedan delikvent, njegovi roditelji koji ga nisu vaspitali i nekoliko političkih bitangi su zbog tinejdžerske tuče napravili najozbiljniji diplomatski incident sa SAD od Miloševića na ovamo i glupom sitnicom udarili temelj novim, potpuno nepotrebnim, problemima naše dve zemlje. Rešenje? Kovačević da se isporuči SAD, njegovi roditelji da odgovaraju za korupciju, državni službenici za zloupotrebu službenog položaja, ministar spoljnih poslova da se smeni, poslanici da raspravljaju o poverenju Vladi zbog netransparentnosti i nemogućnosti da čuva državne tajne. Naravno, Tadić da podnese ostavku, jer odavno najbrutalnije krši Ustav Srbije - to se podrazumeva.

Kovačevići su već pokazali da im sa nepravednim američkim pravosuđem ne ide, ali da sa srpskim ljubiteljima pravde, zakona i nešto evrića koji imaju razumevanja za njihovog "novog sprskog heroja", sve ide baš onako kako bi trebalo. Evidentno je da porodica Kovačević očigledno ima poverenja u srpsko pravosuđe koje je nadaleko čuveno po svojoj efikasnosti, profesionalizmu, nepodmitljivosti i pravdobljubivosti. Baš zbog toga je Dačić, poznat po svom poštenju (od poslednjih zbirki izdvajamo "Kofer" i "Akcize" a.k.a. Peconi), rekao da je najvažnije da se Kovačeviću sudi u Srbiji.

Cijena? Prava sitnica.

Milion dolara ili...

- 14,717 studentskih kredita

- 25,019 učeničkih kredita

- 1,943 prosečne plate u Srbiji

- 4,970 naknada za nezaposlene

- 42,390 dečjih dodataka

- 2,963 naknade za prvo dete

I, uprkos svemu, ta zla nepravedna Amerika spremna je da Kovačevića, mrskog im Srbina, pusti uz plaćenu odštetu i onda da uputi Srbiji pomoć od 64 miliona dolara.

Pre nego što se vratim na temu omiljenog nam "buzdovana", pomenuću vam samo da će Srbija najverovatnije do leta ući u recesiju. Znam da prosečnom čitaocu to ništa ne znači, ali pojasnimo to ovako. Srbija je od MMF morala da pozajmi 500 miliona dolara da bi mogla da isplati plate, penzije i ostala davanja (čisto da ljudi ne poumiru od gladi i zime). Ta računica je napravljena kada se računalo na to da Srbija ne samo da neće u recesiju, nego da će i imati privredni rast od 4%. Sada su zaključili da će privredni rast biti ispod 1% i zbog toga moraju od MMF da pozajme još tri milijarde dolara da bi zaposleni, penzioneri i ostali primili svoje plate i penzije. Istini za volju, Vlada nema strategiju ni kako da vrati ovih prvih pola milijarde evra i sada vas molim da pustite sebi maštu na volju, zatvorite oči i zamislite kako će izgledati sledeća zima u Srbiji...

Dobro, sada otvorite oči.

Pred sobom imate jednog "buzdovana" koji je u komu bacio nekog Amera. Bravo Miladine! Tako se zove taj "šifonjer". Bravo Miladine, Srbine!

- A ko je Miladin Kovačević?

- Uzoran student, sportista.

- Koji je pobegao od suđenja?

- Kao i svaki savremeni srpski heroj.

- A kako je pobegao?

- Imao je saučesnike.

- Neke kriminalce?

- Pa sad... Kako se uzme.

- Pa kako se uzima?

- Obično u kešu.

- I gde je pobegao? Zna li se?

- U Srbiju. Gde drugo? Srbija je postala simbol otpora i pravdoljubivosti protiv tog trivijalnog novog društvenog poretka.

- Pa ko je uzeo taj keš?

- Pravo pitanje bi bilo "a ko nije?", mada verujem da je ipak neko izvisio.

- Možda narod?

- Narod i ne ulazi u kategoriju za uzimanje keša. Imaju banke, pa nek' uzimaju kredite.

- Keš kredite?

- I njih, između ostalog.

- I šta je sada sa tim studentom?

- Ništa, ruča u skupštinskoj kafani.

- Verovatno mu je sav keš otišao na korupciju, pa mora čovek da se hrani negde gde je jeftino...

- Moguće, a i vole ga političke partije.

- Sve partije?

- Naravno, pa bolje da on bude tema, nego ekonomska kriza za koju niko nije kriv.

- Pa ima logike... Glupo bi bilo da razgovaramo o krizi kada znamo da niko nije kriv za nju. Nego, šta se sad dešava sa tim Miladinom?

- Ništa specijalno, ne damo ga Amerima.

- I oni ništa?

- Ma kako ništa? Zamrzli su nam pomoć i neke račune naših firmi koje posluju u Americi.

- Pa šta ćemo sada da radimo?

- Sada ćemo da platimo otkup da mu se sudi u Srbiji.

- Koliki otkup?

- Milionče.

- Dinara?

- Ma daj bre, ko još u svetu zna uopšte šta je dinar. Milion dolara.

- Milion dolara za šamar?

- Da li je šamar ili koma, još ne znamo pouzdano.

- Pa dobro, tek je prošlo pola godine kako je to postalo afera...

- Tako je. Vidiš, oni vojnici što su ubijeni u Topčideru, još nemamo pojma kako su ubijeni, a prošlo je pet godina.

- Dobro, a što ga jednostavno ne vratimo nazad u Ameriku?

- A, pa to ne može po zakonu.

- A da mu izdamo dupli pasoš, to može?

- To je bila greška nekih tamo kojima se tamo negde za to i sudi.

- A zašto su mu oni izdali dupli pasoš?

- Zato što su dobri ljudi koji vole Srbiju.

- A jesi čuo za ono dvoje starih ljudi koji su umrli od zime i gladi pre neki dan?

- Čuo sam za to.

- A što njima nismo pomogli?

- Nismo znali da im je potrebna pomoć.

- Dobro, a da li se sećaš onog slučaja kada su onaj tip i devojka doživeli nesreću u Dominikanskoj republici, a država nije htela da pomogne tom dečku da transportuje telo svoje mrtve verenice do Srbije?

- E, sada me pitaš svašta. Ne sećam se toga! Uostalom, ovo je trebalo da bude državna tajna!

- A zašto?

- Zato.

- A šta misliš, hoće li osuditi Kovačevića u Srbiji?

- Pa to je na sudu da odluči.

- A nije ti malo čudno što je država sve učinila da mu se sudi ovde? Siguran si da će mu sud izreći pravu kaznu?

- Siguran sam.

- Neće biti državnih tajni, bekstva, duplih pasoša?

- Pa ovo je ipak pravna transparentna država.

Jel' da da je ovo smešno?

Meni nije. Čeka nas ozbiljna kriza i recesija, a ove bitange nam se smeju u lice i vređaju sav pošten svet koji plaća svoje račune, karte za prevoz, poreze...

Prvo pitanje - nacionalno pitanje Srbije

2009-02-19T20:31:00.003+01:00

Uspešnost jednog društva meri se sposobnošću tog društva da se integriše u svetske tokove. Prvi stepen nadgradnje na tu uspešnost je jasno zadržavanje osnovnih nacionalnih i tradicionalnih vrednosti u okviru društva koje je poštovano kod ostalih naroda. Treći stepen nadgradnje jeste sposobnost da se sopstvene vrednosti i tradicije nametnu drugim društvima nenasilnim metodama.

Zadržavati nacionalnih vrednosti bez integracije u svetske tokove ili ih čak suprotstaviti tom procesu pogubno je i dugoročno vodi rastakanju države, naroda i društva u kojem se na kraju, pod pritiskom okolnosti, pojedinci i sitne grupe odriču svega, samo da bi zadržali najosnovnije egzistencijalne potrepštine.

Upravo ovo poslednje se desilo Srbiji i sprskom narodu u poslednjih 20 godina. Mi polako ulazimo u poslednju fazu raspada društva.

Problem je što je upravo naša “elita”, ako se to tako može nazvati, kreator takve situacije. Ona i dan danas vodi svoju politiku kroz apsolutno sve postojeće političke opcije. Naše društvo je pred nokautom, a u velikoj većini savremenih svetskih istorijskih i geografskih udžbenika Srbija i Srbi skoro da ne postoje. Upornim insistiranjem kretanja u istom pravcu svakako nas vode do konačne dezintegracije.

Iako deo tih grupica koje se već uveliko odriču nacionalne vrednosti Srbije u korist integracije u svetske tokove misli da će nešto korisno učiniti, one greše, jer mi imamo dva procesa koji su obrnuti od cilja kojem težimo.

Prvo, oni što se posipaju pepelom za dela koje su učinili pojedinci i uporno pružaju ruku onima koji tu ruku neće i koji se odriču patriotizma, jer ih je sramota Srbije, moraju da shvate da će bez nacionalnog identiteta u sebi brzo postati deo plena nekog naroda koji ima sopstveni identitet i strategiju. Tužnu poziciju gospodara u urušenoj kući zameniće ulogom sluge u štali osrednjeg gospodara.

Drugo, kontrastruja, oni što “pišu ćirilicom”, lupaju semafore pod parolom Kosovo je Srbija, veličaju ratne zločince (upravo one koji su nam uzeli nacionalni identitet i zamenili ga zločinačkim) i mrze Evropu i Svet (iako ne znaju šta baš to konkretno znači onako rudimentarno sa “dna kace”) moraju da shvate da se moramo priključiti svetskim tokovima kako bi zaustavili rastakanje Srbije i sprečili brisanje srpske istorije.

Srbija ima svoju istoriju koja je imala i dobre i loše strane. U srpskoj istoriji postoje ljudi kao što su Dositej Obradović, Nikola Tesla, Ilija Kolarac, Mihajlo Pupin, Laza Paču, Stevan Sinđelić, Vuk Karadžić, kao i Đorđe Vajfert i Arčibald Rajs. Međutim, tu su i Puniša Račić, Ratko Mladić, Slobodan Milošević... Niko nema razloga da se stidi toga što je Srbin, niti bilo ko sme svoju sudbinu da stavi ispred kolektivne, ali istovremeno niko nema prava da svojata srpstvo isključujući one koji vole ovu zemlju i istoriju. Niko nema pravo da se odriče Srbije, ali niko nema prava ni da veliča kriminal i nasilje kao vrednosti koje mi poštujemo. To obe "suprotstavljene strane" našeg društva moraju da shvate.

Jedino zdrav narod može opstati. Zdrav narod mora imati svoj zdrav nacionalni identitet. Identitet koji spaja nas, ono što mi jesmo, ono što je najbolje u nama, ono što bismo mi cenili kod drugih naroda, kao i vreme i mesto u kojem živimo.

Duvanje iz šupljeg u prazno dok ne zasija duplo golo

2009-02-11T23:04:00.000+01:00

Jedna od današnjih sporednih vesti je da će Srbijagas najverovatnije preuzeti fabriku stakla u Paraćinu na osnovu dugovanja koja ta fabrika ima prema njima. Isto se planira i sa Azotarom i još nekim fabrikama.

I sad, mene samo zanima - koja je ekonomska strategija ove države?

Ja razumem i svim srcem podržavam ekonomsku politiku samoupravnog tipa "radio, ne radio, svira ti radio", ali toga u 21. veku nema. Staklara ni privatizovana ne može više da privređuje sa pozitivnim saldom. Ili smanjenje broja radnika, ili bankrot. Ne stečaj, nego BANKROT. To je jedino rešenje.

Ovo je siže mudre proevropske političke priče: čuvaju se radna mesta koja su izgubila svoju svrhu i neophodnost. Navaliće na grbaču svim onim potrošačima preskupog uvoznog gasa u Srbiji još i paraćinsku staklaru, što će prouzrokovati da za dva meseca ponovo raste cena gasa. Tada će još drugih fabrika otići u stečaj zbog toga što ne mogu da plate novu cenu gasa, a država će i dalje da sipa novac od kredita u Srbijagas, umesto da investira u neke strateške i potencijalno profitabilne projekte ili, ako ništa drugo, da ga jednostavno deli građanima po ulici.

Sve se to radi čisto da bi se održao privid privredne produktivnosti. I tako će biti dok konačno ne dođemo u situaciju da prodamo i Srbijagas, dok nas ne stignu sve kamate i rate za kredite. Tada ćemo konačno da stavimo ključ u bravu Srbije i već jednom završimo sa svih onih pola milona Srba koji direktno žive na račun budžeta Srbije. Ako želimo da izađemo iz krize, moramo jednom da krenemo u drugom pravcu. Moramo krenuti u investiranje, ali ne u trgovinske lance i gubitaše, nego u one privredne grane koje će imati perspektivu za deset, petnaest godina.

Nemojte da brkamo solidarnost sa idiotizmom. Mi nemamo priliku da brinemo o radnim mestima koja nemaju funkciju ni sa krizom, ni bez nje, već moramo da radimo na tome da obezbedimo narodu da preživi dok se ne stvore uslovi za nova funkcionalna radna mesta i to je solidarnost. Ne tako što ćemo ih tapšati po ramenima dok oni prave nešto što nam realno nije potrebno.

U tekstu stoji da ćemo tako što držimo fabriku stakla u Paraćinu uštedeti 30-40 miliona evra na konto uvoza stakla. To znači da radnici u staklari neće dobijati platu ili...? Proizvodnja stakla i u Srbiji i u Kini košta, tako da je to opravdanje, najblaže rečeno, idiotsko. Ceo svet ide u pravcu restruktuiranja privrede i traženja novih rešenja, a mi opet izmišljamo naše puteve koji vode u propast. Šta će biti kada prodamo Telekom, EPS i Srbijagas? Odakle ćemo popunjavati te rupe koje pravimo u budžetu?

Suštinski odgovor na pitanje sa početka jeste to da naši političari ne smeju da izađu pred narod Srbije i kažu istinu, jer su upravo oni u proteklih nekoliko godina našu situaciju napravili hiljadu puta jezivijom nego što je ona trebalo da bude.

Srbiji je očajnički potrebna nova politička opcija - poštena i iskrena, sa zdravim razumom ispred svih želja i apstrakcija, da bi mogla da vrati poverenje i nadu da ipak jednom možemo da isplivamo na površinu.

Da li bi Tadić plaćao kartu u GSP?

2009-02-10T00:28:00.008+01:00

Predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Lj. Tadić tvrdi da, po važećem Ustavu Srbije, može obavljati istovremeno funkciju predsednika države i funkciju predsednika vladajuće partije. Tako se on kao Predsednik Srbije, poštujući svoja ustavna ovlašćenja, ne meša u rad Vlade Srbije, ali kada je predsednik DS, onda, opet po svojim ustavnim ovlašćenjima, može da se meša u rad Vlade Srbije. Bahato, uvredljivo, bezobrazno. Vređa nam inteligenciju i smeje nam se u lice.

Nema problema, jasno je da zakoni Srbije imaju rupe na sve strane, pa hajde da vidimo kako ova pogodnost može da smanji mesečne troškove jedne porodice koja koristi gradski prevoz.

Kontrolori u gradskom prevozu svakodnevno traže od putnika koji nemaju kartu za prevoz da pokažu ličnu kartu kako bi im napisali kaznu, iako nisu ovlašćeni da traže bilo kakav lični dokument građanima. Neretko se dešava i da ukoliko putnik neće da pokaže neku ispravu, kontrolori mu ne daju da izađe iz autobusa, vuku ga za rukav i prete. Nebojša Lazović, šef sektora tarife i prodaje u GSP-u „Beograd", potvrđuje da kontrolori nisu ovlašćeni da traže lične karte građanima, kao ni bilo koji drugi lični dokument.

- Naši kontrolori nemaju ovlašćenje da traže putnicima lična dokumenta, ali oni sami daju lične karte kada im se zatraže da bi se napisala kazna jer nemaju kartu ili povlasticu za prevoz u trenutku vožnje - objašnjava Lazović. [Press Online, 09.02.2009.]

U ovom tekstu je jasno da kontrolori GSP faktički ne mogu naplatiti kaznu od putnika koji nema kartu za prevoz. Oni nemaju nikakva zakonska prava da od vas traže ličnu kartu i isto tako nemaju prava da vas zadržavaju, već samo u slučaju da se na licu mesta nalazi policajac oni mogu, uz njegovu asistenciju, tražiti vaše podatke sa kojima mogu napisati kaznu.

To konkretno znači da kada bi građani Beograda koristili rupe u zakonu kao što to radi predsednik države i predsednik Demokratske stranke Boris Lj. Tadić, vrlo brzo bi došlo do totalnog urušavanja sistema gradskog prevoza.

Moje pitanje je zašto bi bilo ko propustio da koristi prednosti koje mu dozvoljava "bušan zakon", kada to već ne propušta Predsednik? Da li država može da funkcioniše ako bi se svi ponašali kao Boris Lj. Tadić možemo da saznamo samo ako počnemo svi da koristimo pogodnosti neprimenjivih zakona.

Predlog: ako Boris Lj. Tadić do 31. marta ne podnese ostavku na mesto predsednika Srbije iz moralnih razloga zbog zloupotrebe funkcije, rušenja nepisanog reda i sistema vrednosti i vredjanja elemetarne inteligencije građana vršenjem dve potpuno nespojive funkcije u državi za čije opravdanje korisiti rupu u Ustavu Srbije koji je sam napisao, onda građani Beograda, po istom sistemu, imaju mogućnost da prestanu da rasipaju svoj dragoceni novac na karte koje ne moraju da plaćaju.

Ako neko misli da pozivam na ono što je poznato kao "građanska neposlušnost", prvo neka postavi pitanje predsedniku DS, Srbije i neformalnom predsedniku Vlade Srbije Borisu Lj. Tadiću kako se zove to što on radi i da li bi on plaćao kartu za GSP.

Š'a bilo?!

2009-01-30T00:41:00.003+01:00

- Naboraj malo obrve.

- Ovako?

- Ne, ne. Skupi ih malo na unutra. E, tako. Baš tako. Sada malo otvori usta, kao da ti je svaki udisaj poslednji. E super, odlično. To je to.

- Znači, ovako je dobro?

- Da, odlično je. Razumeš? Pucaju bombe po severnom delu Kosovske Mitrovice, moraš da imaš taj državnički zabrinut izraz na licu.

- Da, zabrinut sam jer to remeti stabilnost celog Balkana.

- Tako je, samo moraš da budeš za nijansu manje patetičan, a više ozbiljan.

- Kapiram potpuno. Može ovako?

- E, to je to. Bravo. Šta smo danas još morali da uvežbamo?

- Pa imam ovu energetsku krizu, moramo malo da uterujemo novac od građana, trezor nam je prazan, dužni smo za onaj gas iz Mađarske bruka novca. Moram da saopštim kako računi za struju i gas moraju da se plaćaju...

- A da, da, to sam zaboravio. Znači, isto kao za Kosovo, samo zatvori usta, malo uvuci obraze, diši kroz nos. Znaš onaj fazon - znaš da je teško, ali obaveze moraju da se ispunjavaju, ali ti ih razumeš i voliš kao narod.

- Da, znam. Ja sam bre otac nacije!

- Tako je. Ti si strogi, odgovorni otac cele nacije. Dobro, znači, to je to za danas.

- Jeste.

- Okej.

- E, nego sačekaj čas. Možda za koji dan neki sportista uradi nešto dobro, pa ne bi bilo loše da se malo slikam i sa njim.

- A da, u pravu si. Pa to znaš već, korisiti onu facu "ja sam veliki šmeker, i ja sam se nekad bavio sportom, možda i ti postaneš predsednik kada ja umrem".

- Ovako?

- Baš tako, znaš već onaj pozdrav kao da imate 15 godina i sreli ste se u fensi klubu i idete da muvate neke cice.

- Da, znam, u tome sam majstor.

- U muvanju cica?

- Ma ne, nego u toj grimasi!

- Znam, šalim se.

- Inače, pre neki dan mi tip dobacivao na ulici, pa nisam znao kako da se postavim. Ipak sam ja Predsednik. Otac nacije! Razumeš?

- Znam, ali ovo je Srbija, čoveče! Znači, ona dorćolska faca sa podignutim obrvama i ustima otvorenim kao da ćeš da kažeš "OOOO" a kažeš "Š’A BILO?!". To uvek rešava svaku situaciju, a i poštovaće te više jer imaš muda. Kapiraš? Nije ti frka da ideš na fer.

- Pa tu je obezbeđenje!

- Pa ipak si ti Otac nacije.

- Jesam.

- Tako te volim.

- Š'a bilo?!

- E to!

Kada sam raspoložen, ja tako zamišljam Tadića i Šapera u njihovoj državotvornoj misiji. Bilo bi odlično da svojim grimasama naš Predsednik može da reši neki problem, jer je to jedina stvar koju zna i voli da radi. Međutim, ovih dana je na pragu novog temperaturnog minusa dobar deo građana naše države dobio crvenu opomenu Elektrodistribucije Srbije. Znači, za par dana eto nekog u plavom odelu sa makazama da vas natera da napunite budžet Srbije, kada već ne mogu da nateraju Peconija. Da se vratim suštini, znači moramo da platimo ono što potrošimo, u protivnom u sred zime ostajemo bez grejanja. Ili ostajemo bez grejanja čak i kada plaćamo svoje račune? Ko plaća štetu zbog toga što Đilas, Velja Ilić, Tadić i Koštunica nisu uložili u 2008. godini 30 miliona evra u skladište gasa "Banatski Dvor"? Direktna šteta je 93 miliona dolara samo Srbijagasu. O privredi i naknadnoj šteti da i ne govorim. Nakupiće se tu sigurno preko 200 milona evra. Ko će to da plati?

Š’a bilo?!

Vi u politici imate dve opcije, možete državna sredstva investirati u bolji život građana i onda imate socijalno orijentisanu vladu ili možete ulagati u strateške projekte koji će vremenom doneti više sredstava za državu i tada ste razvojno orijentisani - u narodu popularnije nazivano "levo" i "desno". I sada ja imam tu dilemu da li je Tadić razvojno orijentisan, jer nema problem sa time da isključuje ljudima struju na minusu ili je pak socijalno orijentisan, jer nije ni dinar (za pet godina koliko gledamo njegove predsedničke grimase) uložio u neku ozbiljnu infrastrukturnu ideju. Ja znam da Tadić pre nije imao ovlašćenja i da ih je tek danas dobio, dobro ne baš danas, ovih dana, ali već je opštepoznato da sam ja drzak i bezobrazan (nisam fin i lepo vaspitan kao oni novinari koje plaća Đilas). Dakle, nastavljam sa svojim bezobrazlukom. On je naime od skoro Predsednik Srbije do 16h, a posle toga se presvuče i onda postane Predsednik DS i onda se bavi pitanjima Vlade Srbije na čijem čelu ima onog tipa sa bradom... ne mogu sada da se setim imena, ali do kraja teksta ću sigurno uspeti. Jednom rečju, jedna državotvorna politika u kojoj integritet najviše državne izvršne vlasti niko ne može da sruši, jer niko ni ne zna kako se zove njen lider i vizionar. Setiću se do kraja teksta, pa ću vam otkriti ko je naša zagonetna licnost.

Š’a bilo?!

Znate onu priču "svi su isti", evo ja malo protiv te priče, čisto da održim kontinuitet... Da li znate da je tokom svoje dvogodišnje pozicije na mestu premijera Đinđić uložio nekoliko stotina miliona maraka u EPS? Pre neki dan je direktor TENT-a zahvaljivao Bogu i tim investicijama što je naša elektroprivreda izdržala haos koji je nastao "gasnom krizom". Đinđić nije bio isti kao Tadić. Jeste da vi niste baš imali prilike o tome da slušate kao o Tadićevom poklonu našeg preplaćenog gasa Sarajevu koje su njegovi koalicioni partneri bombardovali godinama, ali eto i to je Đinđić radio dok ga narko diler nije ubio iz snajpera. Znao je kakvim likovima ostaje država, pa se pobrinuo da se bar neko vreme ne smrznemo kao piiiiiiiii.

I za kraj, kada vidite nekog u plavom odelu sa velikim makazama kako se mota oko vašeg strujomera, izađite pred njega, poluzažmurite na jedno oko, lagano otvorite desni deo usne kao da hoćete da kažete OOOO (najbolje je da vam se vide gornja trojka i četvorka, ako ih imate), skoncentrišite se, imajte u glavi sliku vašeg Predsednika Demokratske Srbije i Vlade i odlučno mu recite:

Š’a bilo?

P. S.

Moram da raspišem tender da mi neko kaže kako se zove onaj bradonja i iz kog žbuna su ga izvukli.

Suva drenovina i drugi srpski mitovi u 21. veku

2009-01-11T18:36:00.001+01:00

Mala slikovnica našeg problema sa predlogom za temelj Srbije u 21. veku

Šta je to što Srbija konkretno mora da učini na početku 21. veka da bi opstala kao država i društvo? Prvo i osnovno jeste da ovaj narod shvati vreme u kojem živi. To je ono na čemu ja baziram sve svoje kritike trenutne političke elite. Oni su jednostavno potpuno nesvesni u kom pravcu se kreće svet, a najkreativnije što mogu da smisle jeste da Srbiju uvale drugima kao vruć krompir da reše naše probleme. "Da uđemo u EU, pa će drugi da brinu o nama" - to je otprilike baza tog koncepta. U to ime se rade sve one stvari koje iritiraju onaj još nesvesniji deo populacije koji misli da je odavno trebalo puškom da osvojimo sve ono što zovemo "serbskim zemljama", a to je, naravno, vrlo širok pojam. Međutim, taj deo populacije je svakako zaboravio kako je na primer izgledalo ono što oni zovu "NATO agresija". Sedeli smo po kućama, kafićima i brdima i gledali kako iz vedrog neba lete rakete i padaju bombe. To znači da se u 21. veku rat vodi na neki drugačiji način i na nekim drugim poljima. One naše konstatacije tipa "dobili smo rat na terenu, a izgubili ga za zelenim stolom" ili "videli bi oni da su sišli dole" podjednako su retardirane kao što bi bile konstatacije boksera da bi on pobedio u uličnoj tuči da taj neko nije imao pušku. Međutim, taj neko je imao pušku i ništa od pobede. To je nepravda i agresija, ali i činjenica, život, 21. vek... zovite ga kako god hoćete, ali tako je. Vređa mi inteligenciju da ovo pišem, ali šta da radim.

Dakle kakvo je to vreme u kom mi živimo?

Ovo je vreme istorijske prekretnice u civilizaciji. Verovali ili ne, ono što je bila parna mašina početkom 19. veka, to je Internet na početku 21. veka. Naravno, to nije sve i ja ću se vratiti još malo nazad. Politički, svemu tome je prethodio pad Berlinskog zida kao simbol poraza komunizma kao ideje i trijumf američkog liberalnog kapitalizma. Kada je moderno socijal-demokratsko društvo u Evropi izgubilo protivtežu američkom liberalnom kapitalizmu, koju je pružala SSSR sa svojim tvrdim komunizmom, postalo je jasno da stiže period teške tranzicije za Evropu. Komunističke zemlje je čekao period još dublje i ozbiljnije tranzicije. Medjutim, dogodilo se nešto interesantno: decenijski nizak standard ljudi i život u diktaturi obezbedili su upravo tim komunističkim zemljama da brže prođu period tranzicije i postanu jača uporišta liberalnog kapitalizma. Naravno, tranziciju su na jedan poseban način sproveli Kina i Ruska Federeacija. Rodila su se dva giganta liberalnog kapitalizma koji za vratom nisu imali razmaženo stanovništvo, već ljude naviknute na "čvrstu ruku" i bedu čitavog života. U sistemu vrednosti liberalnog kapitalizma, postali su igrači koji imaju nekoliko golova prednosti. Korak po korak, Kina je preuzela ulogu vodećeg svetskog proizvođača, a Rusija energetskog monopoliste. Tu leži suštinski koren svetske ekonomske krize. SAD su se našle u čorbi koju su sami zakuvali. Iskustvo me je naučilo da verujem da Amerikanci ipak znaju šta rade i svetska ekonomska kriza mi se čini kao jedan od pojasa za spasavanje posrnule zapadne civilizacije. Presporo spuštanje standarda građana u poslednjih dvadeset godina na našem delu planete stiglo je u kritičnu fazu i bilo je potrebno hitno učiniti nešto nakon čega će građani biti sretni ako uopšte imaju posao. Na drugi način je bilo nemoguće takmičiti se sa Kinom koja uvek ima na raspolaganju skoro milijardu ljudi koji su spremni da rade za 20 američkih dolara mesečno. Kao i uvek, aktivni učesnici ovog procesa su SAD i Rusija, samo što im se ovaj put pridružila i Kina. Evropa je opet u poziciji da čeka rasplet sa što manje gubitaka i prati korake kojima ide SAD, jer se nalazi u sličnoj situaciji.

Kako to izgleda u realnom zivotu?

Danas se u Kini prozvode mobilni telefoni koje u Srbiji, posle puta preko pola planete, plaćene carine i poreza, možete kupiti sa SIM karticom (na kojoj imate 200 din kredita) za 1,000 dinara (12 evra). Da li je potrebno reći da je skoro svu tehniku koju imate u kući sklapao neki Kinez, kao i gomilu drugih kućnih stvari? Toalet papir je jeftinije kupiti već zapakovan u Kini, dopremiti ga i platiti sve dažbine, nego ga proizvoditi ovde. Internet, koji sam spomenuo, omogućio je programerima da mogu iz Pakistana i Indije raditi za bilo koga na svetu. Kada sam već kod Indije, na granici sa Pakistanom postoji jedan grad po imenu Gurgaon u kojem se proizvodi sva moderna hirurška oprema na svetu. U početku su velike kompanije zbog jeftine radne snage otvorile svoje proizvodne pogone u tom gradu, ali kako je vreme prolazilo, Indijci su pokrali tehnologiju i sada sami prave iste takve instrumente najmanje petostruko jeftinije, jer ne moraju plaćati razmaženu evropsku administraciju. U Turskoj u jednom selu, maltene u jednoj garaži, proizvode se lopatice za turbine na mlaznim avionima. Proizvodnja u novom svetskom poretku postaje ono što je bilo rudarstvo u kapitalizmu. A usluge? Eto nas opet kod Interneta. Vrlo je slično, sada već iz Maribora možete vršiti knjigovodstvene usluge za nekog u Londonu. Internet je skratio put svemu, pa možete kupiti nesto preko austrijskog telešopa ako vam se poštarina isplati više nego da istu stvar kupite u Srbiji. Isto je i za bezbroj drugih stvari: oglašavanje, prevodi, konsalting, PR kampanje, marketing, proizvodnja softvera, 3D animacija i PC igara, spotova... Bend "Gorillaz" živi na dve strane sveta i funkcioniše preko Interneta, čak tako snima i albume... Političke kampanje se vode preko Facebook-a. Istorija će za deset godina biti onakva kakvu će je prezentovati Wikipedia. Kako vreme bude prolazilo, sve što može, biće prebačeno na Internet - sve ono za šta realno nije potrebno lično prisustvo, kao što je šišanje ili hirurška intervencija. Svet se nalazi na vratima novog društvenog uređenja. Dakle, proizvodnja na Dalekom Istoku, usluge na Internetu, energija do ozbiljnih promena u načinu dobijanja iste ostaje Rusima, Arapima i Amerikancima, a znanje, hrana i transport ostaju za nas u Evropi. Kako mi stojimo u toj trci?

Osnovno pitanje jeste šta smo mi radili za to vreme opšte svetske tranzicije i koje su posledice?

Da se vratim malo kritici i obrazložim svoj bes prema streljačkim vodovima iz 1945. i 1946. Dakle, šta je radila naša elita u vreme i posle pada Berlinskog zida? Ništa. Ratovala. Odlučila je da osveti svoje djedove i askurđele na rodnoj planini, da se bavi srednjevekovnim osvajanjem. Posledica toga je da smo mi potpuno izgubili korak sa ostatkom sveta, da smo opustošeni, emotivno i nacionalno poraženi i slomljeni. Mi smo kao društvo ušli u 21. vek sa pozicije jednog od najvećih svetskih gubitnika. Svaki dan koji potrošimo u tome da konstatujemo nepravde koje su nam učinjene, zavuke je izgubljen u šansi za oporavak.

A danas?

Problem sa našom sadašnjom političkom elitom je taj što su to upravo isti ljudi koji su izgubili to najznačajnije vreme nakon pada Berlinskog zida. Kako tada nisu razumeli bitnost trenutka, tako ga ni sada ne razumeju. Sve ono na čemu oni, a samim tim i velika većina u Srbiji, bazira svoja shvatanja modernog društva je potpuno pogrešna. Svaki dan imate primer za to. Evo, uzeću primer "Banatskog dvora". Da je u toku 2008. godine u to skladište gasa uloženo 30 miliona evra, u Srbiji ne bi nestajalo gasa ovih dana, čak bi mogli da izdržimo skoro mesec dana bez gasa sa strane. Kao što sam pisao pre pola godine, novac iz NIP-a (580 miliona evra), pod upravom Dragan Đilasa, sadašnjeg gradonačelnika Beograda, potrošen je na totalne gluposti. Mislite da je on u međuvremenu shvatio, dobio viziju, počeo da razmišlja strateški, a ne kako da zadrži funkciju?

U međuvremenu se mlatilo o Kosovu i diplomatskim pobedama u UN. Koga bre to zanima kada se smrzavamo i u Novom sadu i u Kosovskoj Mitrovici podjednako?! Sami smo sebi najveći neprijatelji bili i ostali. Mi smo narod koji je u poslednje dve decenije dao 2.5 miliona glasova Miloševiću, Koštunici i Tadiću, nikom drugom. Mi 30 godina nismo u stanju da asfaltiramo njivu u širini od 24 metara i dužini od 200 kilometara, a Francuzi i Englezi su napravili 50 kilometara dugačak tunel ispod okeana za sedam godina da bi mogli kopnenim putem da vrše transport robe i ljudi. U Kopenhagenu postoji most dugačak osam kilometara koji spaja glavni grad Danske sa Švedskom, a završen je za četiri godine. Koliko puta ste čuli onu "srpski zidari su najbolji"? Pa gde su ti zidari? Nemaju šansu? Zašto je nemaju? Govorio je Đinđić o tome - zato što Srbija funkcioniše po principu "moje kume strina ima sinovca, pa da on to radi, nema veze što ne zna, naučiće, važno da je naš". Demokrate slede viziju? Sa Radujkom na čelu najveće državne firme Telekom Srbija? Nisam siguran. Čak naprotiv. A Aerodrom Beograd? Železnice Srbije? Jasna je poruka koja se šalje "ne moraš da znaš, važno je da si podoban pravim ljudima".

Šta je to što naše društvo mora da uradi da bi preživelo 21. vek?

Prvo, Srbija nema temelj. Ove četiri stvari po mom shvatanju moraju biti temelj Srbije.

Moramo da postavimo stvari od početka. To konkretno znači, kao prvo i osnovno, da obezbedimo sebi energiju i hranu, a zatim da razmišljamo koja je naša privredna šansa i koji je način da unovčimo naše prednosti u odnosu na ostatak sveta. Moramo da vidimo šta je to sa čime možemo da smanjimo spoljnotrgovinski deficit i na kraju da vidimo šta znamo i šta je potrebno da naučimo u 21. veku. Osnovna potreba svakog čoveka su energija i hrana i samo sopstvenom proizvodnjom ćemo moći da obezedimo da građani u Srbiji imaju ovo po pristupačnim cenama u 21. veku.

Investicija broj jedan: energija

Pored toliko reka, stanovi u Srbiji su zimi ledeni? Struja. Izgradimo hidro-elektranu na svakom potoku (figurativno rečeno). Sve ostalo je dodatno, jer je danas postalo očigledno da nije pametno zavisiti od ruskog gasa. Problem sa našim premudrim "krovnim aranžmanom" jeste taj što će sada Rusija preko NIS-a imati prevelik uticaj na političku situaciju u Srbiji, tako da verujem da će svaka inicijativa u pravcu energetskog osamostaljivanje biti sasečena u korenu.

Investicija broj dva: tranzit

Sva ta roba koja će ići sa Dalekog Istoka moraće negde da se skladišti i nekuda da se transportuje. I o tome sam pisao. Spajanje Luke Beograd na koridoru 7 sa Koridorom 10 i Aerodromom Beograd. Stvaranje ogromne slobodne zone između Beograda i Inđije, kao i druge, manje, u Nišu. Naša šansa nije samo Koridor 10, kako to usko gledaju naši političari, već kompletan tranzitni čvor koji može biti glavni istočnoevropski trgovinski centar. Zašto tvrdim da ova vlast nema strategiju i viziju? Oni su prodali Miškoviću Luku Beograd da pravi elitno naselje na tom mestu, a da nisu odredili mesto nove Luke Beograd. Toliko o tome kako oni ozbiljno shvataju koridore u Srbiji, narocito Koridor 7 (reka Dunav).

Investicija broj tri: hrana i voda

Navodnjavanje i ukrupnjavanje poljoprivrednog zemljišta. Pisali su moji prijatelji Željko i Damir nešto na tu temu. Za dvadesetak godina, voda i hrana će biti blago.

Investicija broj četiri: opismenjivanje stanovništva

Za deset godina, ako ne budete znali da radite na računaru, nećete moći da funkcionišete u realnom životu. Ne mora londonska firma unajmiti knjigovođu iz Maribora, već to može da radi i neko, na primer, u Aleksincu. Besplatan Internet za sve. Kompjuter u svakom domaćinstvu. Reforma školstva usklađena sa potrebama 21. veka, što znači da naučite engleski jezik, rad na računaru, da naučite ličnu korespodenciju, osnove ekonomije… Žao mi je, ali to što znate sva slova ćirilice i latinice više nije dovoljno.

Jos jedna stvar je potrebna u cilju opismenjivanja stanovništva Srbije. Potrebno je da se izglasaju zakoni koji će visoko oporezivati sve što u medijima zaglupljuje narod kao što je Grand, Operacija Trijumf, Kursadžije i slični dezintegatori sivih ćelija. O RTS-u i dubokoj filozofiji Radoša Bajića i njegovog "Medičija" Tijanića neću ni da govorim.

Suva drenovina

Jako visoko znanje, savlađivanje najmodernijih tehnologija i naučno-istraživački rad neće biti u našem dometu još dugo godina, a to je stvar koju će Evropa forsirati u godinama koje dolaze. Međutim, činjenica da Kina skoro svake godine izbaci četiri miliona fakultetski obrazovanih ljudi ne ohrabruje Evropu u toj grani. To znači da ne samo da imaju proizvodnju, nego ubrzano rade i na znanju.

Dakle, nije toliko problem reći šta bi trebalo da se učini, već je problem da se sklone oni koji nemaju ni ideju, ni pamet da shvate u kom vremenu žive. Nije dovoljno da to čuju i ponove kao papagaji, već da to shvate duboko i emotivno da bi imali snage da izuzetno teške reforme sprovedu u delo.

I na kraju, ono što je suštinski najvažnije, ono što je najveći i najteži posao političke elite jeste da uvede novi sistem vrednosti u svest građana Srbije. Ovu elitu ne zanima da to uradi, jer u takvom sistemu vrednosti njima nema mesta. Citiraću jos jednom Đinđića: "I u Švajcarskoj postoje ljudi kao što je Slobodan Milošević, ali su u toj državi oni u ludnici, a ne na vlasti." Ne zaboravite, Srbija je birala Slobodana Miloševića 10 godina. Tadić je izabrao njegove najbliže saradnike za svoje najbliže saradnike. To je stvar svesti i građe ličnosti, a ne partijskih knjižica. Dokle god se ta svest ne promeni, vi ćete imati ministra koji šutira novinare, kriminalca koji može sebi da priušti da ubije premijera, ministra koji prvo kaže da "iskoristimo svetsku ekonomsku krizu", a dva meseca kasnije "hajde da ceo region zajednički prosjači pred vratima EU" - doduše, zaboravio je da je njegov kolega iz Vlade, ministar inostranih poslova, svojom "diplomatskom pobedom u UN" ozbiljno narušio odnose sa svim susedima u regionu. Imaćete Bojana Krišta koji je otpustio 30% zaposlenih na Aerodromu Beograd, podigao aerodromske takse i sebi i najbližim saradnicima na ime te uštede isplatio astronomske premije. Imaćete Miškovića i Deltu (koji su inače u blokadi 20 miliona evra) u kojoj cene rastu na rafovima tokom dana, ministrastvo infrastrukture koje ne zna gde će biti glavna luka na Koridoru 7, ministra policije kao glavnog aktera afere "Kofer", načelnika generalštaba koji u intervju za medije daje izjavu da država nema sistem odbrane, jer je u svadji sa ministrom odbrane, ministarstvo za NIP koje stavlja koševe i sijalice u milionskim vrednostima, nezavisnu južnu srpsku pokrajinu Kosovo, hladne radijatore na -17 °C…

O političkom programu, okretanju prvenstveno regionalnoj saradnji, reformi pravosuđa, zaštiti životne sredine, ljudskim pravima, pravima životinja, borbi protiv organizovanog kriminala, smanjenju državnog aparata, suštinskoj promeni odnosa na relaciji Skupština-Vlada, ukidanju predsedničkog mesta u Srbiji i sličnim stvarima, nekom drugom prilikom...

Solidarnost nije paket mera, već stanje svesti

Postoje stvari koje ne možemo da uradimo zbog mnogo spoljnih okolnosti, ali hajde da učinimo ono što možemo. Budućnost će biti onakva kakvom je sami napravimo.

Optimizam i diletantizam nisu ista stvar

2009-01-07T23:16:00.000+01:00

Već imam reputaciju kritizera, ali ja stvarno ne mogu da ćutim o tome kako se naša politička elita odnosi prema problemima. Ovo sa krizom gasa u Evropi jeste najbolji primer za to šta nas očekuje od svetske ekonomske krize.

Iako "gasna kriza" postoji već nekoliko dana, naša vlast je čekala trenutak da problem postane naša realnost u najgorem smislu te reči da bi reagovala na bilo koji način. Nisam znao da li da se smejem ili da plačem dok sam gledao Bajatovića (našeg velikog stručnjaka u oblasti energetike) kako konstatuje da nam Mađarska neće dati gas. Do juče uveče su imali potpuno optimističan stav, sačekali su trenutak da gasovod presuši da bi formirali krizni štab, iako je je savet ministara EU već stigao da se sastane na tu temu.

Nije stvar u tome što nisu reagovali na vreme, već što je to princip njihovog funkcionisanja: lažni optimizam u koji niko ne veruje i marketinško, apsolutno neodgovorno, ponašanje bez strategije i vizije šta dalje u ovom ekstremno teškom vremenu, naročito po Srbiju. Jako mi je teško da priznam, ali ova Vlada Srbije biće gora od one koju je vodio Koštunica. Što je najgore, vreme će samo potvrđivati ovo što danas pišem, a situacija će biti sve gora.

US Steel neće na more sledeće godine

2008-12-19T16:25:00.003+01:00

Sve više mi se čini da je cela ova svetska ekonomska kriza smišljena samo da se napakosti demokratskim vlastima u Srbiji. Eto, dva dana nakon što je v.d. premijera Cvetković (leva ruka Borisa Lj. Tadića - leva, jer je desna B. Lj. Tadiću najpotrebnija ujutru kada stane pred ogledalo i izvadi svoj najveći brijač da izbrije svoje lepo lice) održao sastanak sa najvećim srpskim izvoznicima, naš najveći izvoznik US Steel ugasio je i drugu visoku peć. Sigurno je da grupa od 6,000 radnika ove fabrike postaje glavni kandidat za ispunjenje one Cvetkovićeve prognoze da u 2009. možda samo neko neće otići na more.

Pošto ja samo kritikujem, zanima me samo zbog čega je Cvetković uopšte i sazivao taj sastanak, kada odlično zna šta bi trebalo da uradi da srpski izvoznici postanu konkurentni na svetskom tržištu - a to je da pusti dinar na svetsko monetarno tržište. Pojednostavljeno: da obori nerealno visok dinar, da napravi nacionalni konsenzus sa svim bitnim ekonomskim činiocima u društvu da svi ujednačeno podele teret drastičnog spuštanja standarda koje nam sledi. Međutim, kao po običaju, vlast u Srbiji će izneti gomilu nerazumljivih ekonomskih fraza od kojih će nam na kraju biti samo još gore. Naravno, kako kome, pošto politička elita ne odustaje od samoubilačke ekonomske politike koja za cilj ima da Miškovića napravi srpskim Anjelijem. Narod će zauzvrat dobiti dodatne serijale raznih beskrajno umobolnih domaćih televizijskih kreacija. Samo osmeh na lice ljudi, možda neko ne ode na more u 2009. godini, možda za sada samo par hiljada radnika čije firme ne mogu da se nose sa svetskom ekonomskom krizom. Ostali sve kao i uvek, možda malo gore.

Možda.

Malo.

Samo malo.

Gore.

Beli štap

2008-12-18T01:26:00.003+01:00

Pre neki dan sedim sa ljudima koji žele da pokušamo ponovo da pokrenemo ideju pokreta Solidarnost i u celoj priči stalno je pitanje šta je to konkretno što bismo rekli ljudima koji bi nam se pridružili. Konkretno, to znači koji bi naš stav bio po pitanju Fiata, Gasproma, svetske ekonomske krize, Kosova, Evrope, Haga, Uroša Mišića...

Međutim, pre nego što napišem nešto o svemu tome, reći ću vam šta me je danas potreslo preko svake granice, a suština je srpskog problema.

Šetam sa svojim psom ulicom Neznanog junaka u Beogradu. Za one koji ne znaju, to je ulica koja vodi od zgrade TV Pinka prema VMA i Banjici. Negde kod stanice koju ljudi znaju kao Akademija, (jedna stanica pre VMA) staje autobus i iz njega izlazi, po mojoj proceni, desetogodišnji slepi dečko. Nosi beli štap sa sobom i ima ranac na leđima. Brojeći korake, dolazi do pešačkog prelaza. Ja se nalazim pedesetak metara od njega. Pored mene prolazi kamion kiper i jedan auto. Dečko pruža beli štap ispred sebe kao znak da je slep i da želi da pređe ulicu. Kamion koji ide desnom trakom staje, a auto koji ide levom proleće preko pešačkog prelaza. Slepi dečak shvata da je kamion stao i kreće da pređe ulicu i u tom trenutku pored mene, po mojoj slobodnoj proceni, brzinom oko 70 km/h proleće jedan od službenih automobila neke od onih kompanija za kozmetiku ili sokove, nisam ni stigao da vidim šta piše na njemu. U svakom slučaju, beli Ford Fiesta. Slepi dečak je već na ulici, kamion stoji, ja shvatam da će Fiesta udariti dečaka. Potpuno nesvesno viknem "NE!", ali dečak me ne čuje. U tom trenutku, vozač kamiona shvata situaciju i zatrubi dečaku. Dečak se paničnim trkom vrati na trotoar, saplete se o ivičnjak, ali zadrži ravnotežu. Scena je bila toliko potresna da ja ne mogu da to opišem rečima. On onako bespomoćan i prestravljen, a Fiesta proleće preko pešačkog prelaza - bez kočenja, bez osvrtanja. Stvarno ne znam kako da nazovem mladića koji u Fordu proleće levom trakom. U svetu bi za to išao na lečenje u psihijatrijsku ustanovu. Dečak ponovo pruža štap, kamion i dalje stoji i dečak konačno prelazi na drugu stranu. Sve se odigralo u nekoliko sekundi. Danas je jedna bitanga zamalo ubila slepog dečaka na pešačkom prelazu i nikada za to neće snosti posledice. Danas je jedan kamiondžija spasao život jednom slepom dečaku i niko mu neće reći "hvala" za to. To je problem našeg društva. Ne samo da se ne poštuju zakoni, nego nema elemetarne društvene svesti, svesti o vrednosti života i tome da ne živimo sami na ovom tlu.

Kod nas jednostavno vredi biti bitanga. Ironijom slučaja, danas vidim upravo jednog od najgorih u toj priči, našeg gradonačelnika, kako sa čoporom obezbeđenja i fotoreportera prelazi ulicu sa neki slepim dečakom. I onda se setim šta je taj čovek radio dok je Đinđić sa porodicom spavao na nišanu policije Slobodana Miloševića, dok je Stambolić ležao u nekoj raci sa živim krečom na Fruškoj gori i dok je porodica Ćuruvije žalila. On je radio sa RTS-om, odbio je, sa svim Tadićevim savetnicima, da radi kampanju DOS-a - za svaki slučaj, da ne propadnu poslovi sa RTS.

Muka mi je više od njihovog marketinga. Nije njegov posao da vodi slepe preko ulice (naročito ne uz sve moguće medije), nego da sistemski reši taj problem. Međutim, kako da se odrekne dobitne kombinacije čovek koji je vadio vozača automobila koji je uleteo u reku da bi pokazao koliko je human, dok je u isto vreme kao ministar za NIP uništavao našu budućnost?

Vozač Fieste je trebalo da stane, a Đilas da NIP uloži u našu budućnost, a ne sopstvenu političku kampanju. I baš niko da postavi pitanje na pragu ove krize koja nam se uvlači u predsoblje šta je sa novcem iz NIP-a za koji je bio zadužen ove godine? Zašto je taj novac podeljen prema partijskoj podobnosti da se kupuju košarkaške lopte i koševi i da se dele penzije i plate zaposlenima u prenaseljenoj državnoj upravi?

To je suština problema. Ovde jednostavno najgori imaju šansu. Sve se pretvorilo u laž, licemerje i marketing, iako Srbija i Srbi imaju konkretne, a ne marketinške probleme. Jedine osobine koje su vam potrebne na putu do vrha su podobnost i marketing. Ovde je neslaganje odavno pobrkano sa nelojalnošću, a prava vrednost sa slikom. Kada vam elita diktira sistem vrednosti koji u jednoj reči kaze "podoban" i ništa drugo, onda je jasno da će vreme koje ide biti više nego teško za ovu zemlju.

Prodavati NIS sada kada je cena svim naftnim kompanijama pala nekoliko puta je idiotizam, ali je jasno da mi nemamo novac da dočekamo kraj 2009. godine kao država. Sve ostale priče su samo pakovanje za očaj naše političke elite. Uslovljavanje ruske strane u kojem vezuju ugovor oko prodaje NIS-a za kupovinu Fiatovih automobila iz Zastave jeste ne samo nekorektno, već je "pucanje iz prazne puške".

Evropa je jednako daleko posle izručenja Karadžića, kao i pre njegovog izručenja. Naše "diplomatske pobede u UN" su nas ponovo dovele u svađu sa celim okruženjem. Odavno je konstatovano da je naš prioritet dobar odnos sa susedima, kao i zajednička borba protiv organizovanog kriminala, što konkretno znači zajedničko tržište i bezbednost. Čvrsto sam ubeđen da prijem novih članova u EU neće biti pojedinačan, što znači da ćemo svi na zapadnom Balkanu deliti istu sudbinu kao i uvek.

Svetska ekonomska kriza će nas udariti svom silinom sledeće godine. Mi nismo država koja može opstati bez podrške sa strane, a u ovom trenutku sve razvijene države imaju prioritete u koje svakako Srbija ne ulazi, čak ni sa klupe. Kada se suočimo sa onime koliko mi realno vredimo i privređujemo, imaćemo sreće ako ne bude suša, jer za sve ove godine nismo našli za shodno da oživimo sistem navodnjavanja u Vojvodini. Koridor 10 i ostale investicije na našoj najozbiljnijoj šansi za privredu su otišle u plate, penzije, koševe i košarkaške lopte.

Kada dinar dostigne realnu vrednost, koja je dva puta veća od sadašnje, otvoriće se pitanje kredita građana, ali i kredita privrednih subjekata. Tada će država koja je bez sredstava morati da presudi ko u toj situaciji gubi. I jedno i drugo je više nego katastrofalno. Ako podrži građane, država će izgubiti bilo kakvu šansu da investicijama pokuša da udari temelj za oporavak. Ako podrži banke, ljudi će umirati od gladi. Sve ovo je jasno odavno, a ja sam u svojim tekstovima od ranije pisao o svim ovim problemima, kao i tome šta nam sleduje ako se nešto bitno ne promeni. Nažalost, slikanje sa slepima neće pomoci u sanaciji katastrofalno potrošenih sredstava iz NIP-a.

Parlament ne može biti kriv za to što se ne donose zakoni. Vlada Srbije kasni sa budžetom 40 dana. Ostaviti poslanicima 20 dana da usvoje budžet je neodgovorno i pogubno po stanje u državi, a licemerje medija koji prebacuju krivicu za stanje u državnim organima sa Vlade na parlament je u skladu sa programskim šemama u kojima dominiraju "Kursadžije", "Selo gori, a baba se ceslja", "Operacija Trijumf", "Grand parada" i slično. Poslanicima vladajuće koalicije nije dozvoljeno da govore sa skupštinske govornice, što opet vraća na suštinski problem Srbije. Podobni ne mogu izvaditi državu iz krize - ne mogu, nisu mogli, niti će moci. Možda mogu kreativni, inteligentni, različiti, lideri, ali lideri ne mogu biti podobni i ćutati na svaku reč izrečenu sa skupštinske govornice.

A što se tiče "Pravde za Uroša", Uroš Mišić je dobio kaznu koju bi dobio bilo gde u svetu. Ono što je problem jeste to što je država efikasna samo za pojedine. Venčani kum mojih roditelja je ubijen u policijskoj stanici na Vračaru godinu dana pre nego što je Mišić pokušao da ubije policajaca na stadionu. Da li je potrebno da kažem šta je sa tim slučajem ili je dovoljno da kažem slučaj "Karaš" i ubistvo gardista u Topčideru? Kao običan čovek, mislim da akcija Zvezdinih navijača mora da bude "Pravda za sve". Uroš bi trebalo da prihvati svoju krivicu i kaznu, a u žižu javnosti bi trebalo staviti i problem selektivne pravde u Srbiji - ali samo kada prihvate krivicu, jer zločin drugog ne može biti opravdanje za sopstveni. Kada je jasno da podobni mogu da rade šta hoće, akcija Delija sa neke dečačke strane ima opravdanje, ali sa aspekta društva i države jeste samo slika koju mogu da vide svaki dan na svakom koraku i da pomisle i poveruju da nisu krivi za učinjeno delo.

I na kraju, kada me pitate koji je to prvi korak da se reši problem Srbije, odgovoriću vam samo: da vozač Fieste stane na pešačkom prelazu.

Danas mislim da...

2008-11-25T18:51:00.002+01:00

...nas opet zamlaćuju glupostima.

Prvo, imam jedno pitanje za sve partije: "Da li iko u Srbiji ima strategiju ili makar ideju kako se suočiti sa problemima koje ova svetska ekonomska kriza nosi sa sobom?" Parlament razgovara o Bojanu Krištu ceo dan. Čovek sebi dodelio platu i bonuse dostojne izvršnog direktora Microsofta. Nema tu mnogo posla za parlament. Budžetska inspekcija, UBPOK, sud i zatvor rešavaju taj problem.

No, šta se dešava sa svim onim "Krišto Bojanima" po drugim javnim preduzećima? Znate koliko ih ima u svakoj opštini, u svakom gradu? Svugde neko kraducka. Velja danas sa skupštinske govornice viče da Krišto mora u zatvor, a nedavno beše kada je branio Branka Jocića, direktora Puteva Srbije, svog partijskog kolegu i direktora javnog preduzeća koje je bilo u nadležnosti Ilićevog ministarstva, posle najgore moguće afere koju je to preduzeće videlo. Izvor blizak Borisu Lj. Tadiću kaže da je predsednik za smenu Krišta. Svojevremeno, u jeku raspada Srbije, Milošević je uhapsio dva ministra zbog korpucije iz vlade koju je vodio SPS. Malo pre toga, DS je izašao sa kampanjom "Pošteno", baš zbog korupcije enormnih razmera u toj vladi. Da pišem epilog cele priče ili se sami sećate daljeg raspada države? Dejton, Kumanovo, prodaja Telekoma, šverc cigareta, benzina, inflacija, raspad srednje klase. Izgleda da hapšenje ta dva ministra nije mnogo pomoglo Srbiji. Miloševiću, naravno, jeste pomoglo, ali samo da stekne političke poene i da nastavi putem koji je davno započeo. Što je najgore, narod ga je uporno birao, a on je cepao opozicione partije, bio suveren i čvrst u svojim principima i čvrsto držao SPS pod kontrolom. Kome se to nije sviđalo, mogao je da izađe iz partije, a što se njega ticalo, i da ode iz zemlje, jer je on vodio principijelnu politiku "mira i stabilnosti na Balkanu" - sve onako sa Vukovarom, Srebrenicom, Kninom, Račkom i ostalim mirnim krajevima u kojim su ginuli ljudi, bilo da su bili Srbi, bilo da su bili druge nacionalnosti.

Prosto je neverovatno kako smo mi uvek bili u svađi sa svima, a mi jedini uvek u pravu i to bez one Dekartove "...da se oko svega barem jednom moramo zapitati i dvoumiti...". Ako se neko ne slaže, taj je izdajnik, špijun, strani plaćenik, taj neko širi defetizam u cilju uništavanja Srbije i slično. Naravno da narod niko nije smeo da bije i da se štedelo kod Jezde i Dafine, ali prvo je propala štednja u starim SFRJ bankama, pa se malo finansirao "Zajam za preporod Srbije". Obratite pažnju na reč ZAJAM. Pozajmili smo pare Srbiji koje su završavale kod određenih ljudi i kompanija koje i danas na osnovu tog zajma pljačkaju ovu državu. Kod nas se nikada nije cenila neka vrednost, samo podobnost. Kod nas ne postoji Bil Gejts - ili postoji, ali on ne može napred od Miškovića, Karića i sličnih. Ko želi da iznosi pare na Kipar za Miloševića? Taj i taj. Nema problema, njemu DEM po bankarskom kursu koji je 1,000 puta niži od realnog, njemu pare od zajma i štednje i tako dalje. Ima ljudi koji i danas obilaze Miloševićev grob, misle da je čovek bio Srbenda u najpozitivnijem smislu te reči (ako uopšte postoji pozitivna konotacija tog izraza).

I eto tako, kažete da se smeni Krišto? Svaka čast. Nego, šta ćemo sa novcem iz NIP-a? Gde je završio? Šta ćemo sa Deltinim monopolom? Šta je sa proizvodnjom u Srbiji, veštačkim kursom dinara? Šta ćemo sa katastrofalnim odnosom sa prvim susedima: Crnom Gorom, Makedonijom, Hrvatskom? Šta ćemo sa porastom nasilja, negativnom selekcijom, unutarpartijskim diktaturama, nakaradnim sistemom vrednosti u društvu? Šta ćemo sa istorijom koja se ponavlja? Šta ćemo sa parlamentom u kojem sedi 20% poslanika od broja koji je potreban za kvorum i u kojem je najviše poslanika opozicije koja raspravlja o Krištu? Šta ćemo sa pandemijom ludaka koji prolaze na crveno svetlo?

I što je najvažnije, šta ćemo sa ekonomskom krizom koja je ušla u predsoblje našeg društva?

Svet blokiran. Ljudi izašli na ulice, traže da vlade nađu rešenje za nastale probleme. Za to su ih i birali. A mi? Mi ćutimo kao i uvek. Krišto je danas tema, juče Knežević... Prašina u očima. Gluposti, diplomatske pobede u UN dok smo u ratu sa svim susedima. Kaže Tadić pre nekoliko dana "partije ne smeju na javna preduzeca da gledaju kao na svoj plen", a dva dana pre toga imenovao svog kolegu iz predsedništva DS na mesto direktora Železnice Srbije. "Politika mira i stabilnosti na Balkanu". Mišković isterao Mango iz Knez Mihajlove. "Tržišna ekonomija".

Tako je to u Srbiji koja se i dalje smanjuje. Zašto, pitam se?

Ekonomija destrukcije, drugi deo

2008-11-19T01:25:00.001+01:00

Čitajući na Facebook-u neke komentare na moj note "Delta. Kompanija ili kombinacija državnog vrha?", shvatio sam da nisam bio dovoljno jasan u prikazu suštine teksta.

Taj tekst govori o tome da je grupa ljudi (Dinkić, Mišković, Milosavljević, Jelašić, Đelić i još mnogi iza kojih verovatno iz senke stoji Danko Đunić, a uz prećutnu podršku vrhova svih političkih partija: Tadića, Koštunice, Nikolića, Jovanovića, Dačića i ostalih sitnijih) organizovala kriminalno delo, kao što su radile "sitnije ribe" u pitanju pojedinačnih preduzeća, samo što je to ova grupa uradila se celokupnom državom. Ovo nema veze sa liberalnim kapitalizmom ili socijalizmom, ovo je organizovani kriminal na najvišem nivou, kao svojevremeno Dafina ili Zajam za preporod Srbije.

Sa namerom da "naduvaju" cenu kompanije Delta, najvećeg trgovinskog lanca u Srbiji, oni su povukli niz ekonomskih i političkih poteza koji su Srbiju doveli na ivicu propasti. Nerealno visoka cena dinara je pospešila uvoz, a uništila proizvodnju. Prodajom preduzeća u privatizaciji su obezbedili novac kojim su kroz javnu potrošnju fiktivno i privremeno podigli standard da bi građani mogli tim novcem da kupuju robu u Deltinim radnjama. Time taj novac nije uložen u razvoj realnog sektora ili u strateške projekte, već indirektno u "atomsku ekspanziju" Delte.

Kroz policiju i sudstvo, ne samo da su uništili konkurenciju, nego su vrlo jasno pokazali da neće tolerisati bilo kakvo mešanje u "njihove poslove" drugih jakih kompanija. Vi sve vreme imate u vladi nekog ko je blizak Delti i ko štiti njihov interes. Dok se narodu baca prašina u oči sa nacionalnim i evropskim pitanjem, Delta direktno i indirektno finansira i Šešeljevu odbranu u Hagu i evropsku opciju Srbije.

Da ponovim neke činjenice. U državi kojom u svakoj pori drustva vladaju političari i čiji je državni budžet pet milijardi evra, jedan čovek se procenjuje na dve milijarde evra. Za poređenje, to bi bilo kao kada bi Bil Gejts bio težak 2,000 milijarde dolara umesto svojih 60 (što ga čini drugim najbogatijim čovekom na svetu, koji je to bogatstvo stekao bez pljačke sopstvenog naroda, već proizvodom nečega što danas ceo svet koristi).

Dalje, za Radulovićem podignuta optužnica u navodnoj borbi protiv "stečajne mafije" (Mišković preuzeo "C market"), uhapšen Savićević (afera "Genex", Mišković kupuje Hotel Intercontinental Beograd nakon toga), Kariću otet Mobtel i prodat Telenoru za 1.7 milijardi evra (novac završio u NIP-u, za koji je prvo bio zadužen Dinkić, pa Đilas, a iz kojeg je finansirana pretežno javna potrošnja koja je na kraju završila na Deltinim računima, jer iz gore navedenog jasno je da građani nemaju puno izbora u Srbiji za trošenje novca: Maxi, C market, Tempo, Zara, Mango, Delta Sport, Costa Coffee, Delta M koji zastupa BMW, Honda, Fiat, Alfa Romeo, Lancia...). Samo uvoz i maloprodaja u Srbiji.

Nerealna cena nekretnina u Beogradu je takođe posledica zlonamerno usmerene državne ekonomije, kao i neravnomernog razvoja Srbije (Dinkić je bio ministar za ravnomerni razvoj). Cene nekretnina u Beogradu veća je nego u velikoj većini svetskih metropola (Mišković poseduje Univerzitetsko naselje, Luku Beograd, zemljište pored autoputa od Autokomande do Dušanovca, Delta City, skoro sve objekte u Knez Mihajlovoj...).

Nakon ubistva Đinđića, velika većina investicija bila je isključivo u trgovinu (poslednja ozbiljna u porizvodnju je bila USS Steel).

Da konačno sumiram, građani Srbije imaju nerealno visok standard u odnosu na realnu mogućnost države. To je postignuto rasprodajom svega vrednog u državi, a tim novcem je, umesto realnog, finansiran javni sektor. Realni sektor je sistemski uništen visokim kursom dinara koji je podržao spoljnotrgovinski deficit. Delta je monopolista u trgovini na malo, pa je veliki deo tog novca koji je do građana stigao kroz javnu potrošnju završio na računima ove kompanije.

Država nije preduzela ni jedan korak da promeni nešto u svom katastrofalnom poslovanju do dana kada je bila prinuđena na stand-by aranžman sa MMF-om. Ne verujem u glupost državnog vrha, već u organizovanu prevaru. Jedina razlika izmedju njih i "stečajne" ili "drumske mafije" je u veličini plena. Jedina razlika između ove i Miloševićevih prevara i pljački je u sofisticiranosti metode.

Takođe, Delta je na prodaju. Kada i ako se pronađe kupac, drastično će pasti vrednost dinara, kao i svega ostalog u državi. Tada će i 1.2 milijarde evra u Srbiji vredeti kao nekoliko milijardi evra sada. Plate, naši stanovi, firme, poslovi i sve ostalo što imamo postaće totalno bezvredno. Kao i naši životi ili znanje.

Zbog jako teškog puta, da bi se dokazala povezanost ovog vrlo simptomatičnog sleda događaja sa njenim akterima, jer je Mišković finansijer svih vrhova političkih opcija (i pozicije i opozicije), kao i većine medija, jedino moguće rešenje jeste nacionalizacija Delte kao strateški najbitnije kompanije u Srbiji koja je imperiju izgradila na sistemskom uništavanju države od strane najviših državnih funkcionera tokom poslednjih pet godina. U protivnom, vrlo brzo pošto Delta bude prodata, dinar će drastično oslabiti, a narod će staviti svu svoju imovinu na doboš, jer neće imati mogućnosti da otplaćuje struju i hranu, a o kreditima da i ne govorim. Istorija se ponavlja, "Zajam za preporod Srbije, drugi deo", a sve pod pričom tržišne ekonomije. Tada će Srbija dobiti "novu elitu" koja je svoj narod uterala u glad u bedu zarad ličnog interesa. Istu takvu elitu je napravio i Milošević. Jedini problem je što u Srbiji nema svesti za elitu, već jednom mora da se započne sa poštovanjem zakona i da se napravi sistem koji će čuvati društvo, a ne stalno da najgora bagra i ološ uteruje ovaj narod u stradanje, glad i bedu.

Ovde postoji niz konkretnih dokaza ekonomskog i političkog tipa koji bi ovaj tekst ponovo oterali u stranputicu. Za sada je dovoljan zdrav razum, malo prisećanja Miloševićevih prevara i čista logika.

Znate ono, došao stečajni direktor u firmu koju je njegov kum, prethodni direktor, namerno doveo na ivicu propasti, umrtvio proizvodnju, prikazao nerealne dugove iz 1993. bez konverzije u današnju vrednost i prodao je jedinom ponuđaču, svom drugom kumu, za sitne pare. Radnike otpustili, proizvodnju konačno ugasili, a od poslovnog prostora napravili butike i kafiće koji ne rade.

Ili ovako - privatna firma po nerealnim cenama prodavala toj društvenoj svoje usluge ili nepotrebne proizvode sve dok društvena privatnoj nije potpuno postala dužnik u vrednosti svoje cele imovine. Pa onda potplaćene sudije, direktori i slični samo prebace sve iz društvene u privatnu, tamo se zaposle i oni i njihova rodbina i svi mirni osim 2,000 radnika društvene firme koji bez razloga ostaju bez posla, kao i države koja ostaje bez još jednog proizvođača.

Ovi su uradili nešto slično, samo što su naduvali vrednost privatne firme u koju su na perfidan nacin stukli sav državni novac. U ovom slučaju, društveno preduzeće je bila Srbija, a privatno Delta. U suštini, i jedni i drugi i treći su "zaklali vola za pola kile mesa", kako kaže naš narod. Našeg vola za njihovih pola kile mesa. Kakvo Kosovo, kakva Evropa, kakva tržišna ekonomija ili komunizam. Ovo je čista pljacka i prevara. "Ekonomija destrukcije", drugi deo.

Delta. Kompanija ili kombinacija državnog vrha?

2008-11-16T23:19:00.002+01:00

Jeste li nekada razmišljali naglas? Evo, ja sada razmišljam na ovu tastaturu.

Pre neki dan, kaže mi drugar da je Delta na prodaju. Logično pitanje je: "za koju lovu?" Odgovor: "1,200,000,000 evra". Čudno ako znamo da je Delta monopolista u mnogo oblasti u Srbiji, da je, pored monopola u maloprodaji robe široke potrošnje u Srbiji, takođe prisutna i u Bugarskoj, Crnoj Gori i Bosni i ako znamo da je godišnji promet ove kompanije preko dve milijarde evra. Cena od milijardu i dve stotine miliona izgleda premalo. Kompanija koja je vlasnik "Luke Beograd" u kojoj bi, po planu, trebalo da se zida skoro dva miliona m2 stambenog i poslovnog prostora. Ako uzmemo da je m2 na najlošijim lokacijama u gradu 1,500 EUR, a da na skupljim, ali ne elitnim, dolazi i do 4,000 EUR po m2, stvarno izgleda nerealno da Delta bude tako jeftino prodata. Da i ne govorim o tome da se cena izgradnje kreće između 400 – 1,000 EUR po m2, a u ovako krupnim zalogajima verovatno i manje.

Pa gde je onda problem? U prodaji će vrednost samo tog prostora biti sigurno nekoliko milijardi evra, pa maloprodajna mreža sa preko 300 objekata Maxija. C market je uz asistenciju države otet od Radulovića (koji nije ništa bolji), Miki Savićević završio u zatvoru, Delta kupila "Grand" na Kopaoniku i tako, gde god zavirite, Delta ima svoje prste, ali samo kada je trgovina u pitanju.

Svetska kriza, pa je cena niža od planirane? Ne bih rekao i u daljem tekstu ću obrazložiti svoj stav.

Najveća srpska kompanija ili državna kombinacija?

Dakle, nije tajna da Delta u svom pohodu ima podršku države, tj. određenih krugova. To su javno i direktno Dinkić, Milosavljević i Đelić, a na celu stvar blagonaklono gledaju i Tadić, Koštunica i Ilić. Znači, ceo državni vrh gleda na Deltu kao na srpski interes, a ona je sada na prodaju i može je kupiti neka strana kompanija. I država ne reaguje. Tržišna ekonomija? Opet ne bih rekao. Čime se Delta bavi? Trgovinom, prvenstveno uvozom. Da biste mogli da prodajete u Delti, kao proizvođač iz Srbije morate za svaki pojedinačni proizvod platiti određenu cifru da bi se on našao u Deltinim objektima - naravno, prvo punjenje rafova obavezno ide besplatno. Znači, Delta ne štiti srpskog proizvođača, a pri tome je ta kompanija jedan od najvećih uvoznika u Srbiji i, samim tim, kompanija koja direktno svojim poslovanjem utiče na rast spoljnotrgovinskog deficita. I država opet ne reaguje.

Dalje, u Srbiji bankarski lobi drži cenu dinara potpuno nerealno visoko već godinama unazad. Kome to odgovara? Pa samo uvoznicima, sva proizvodnja u Srbiji se zaustavila. Zbog toga su cene u Srbiji nerealno visoke, a cene nekretnina i namirnica u Beogradu su veće nego cene u Pragu, Budimpešti, Madridu i velikoj većini svetskih metropola. I sve to bez ikakve ekonomske logike.

Sve u svemu, šta se Srbiji dogodilo? Verovatno je nekoliko "mudrih" selo i napravilo dogovor. Hajde da podignemo cenu Delte da izađe na svetsko tržište kapitala, da je prodamo i izdelimo novac. Kako ćete od jedne firme koja posluje u zemlji čiji budžet iznosi pet milijardi evra da napravite kompaniju koja će izaći na Londonsku berzu, za koju je potrebno tri milijarde evra prometa godišnje? Lako, tako što ćete celokupnu državu podrediti tome. Zašto je novac od prodaje Mobtela završio u NIP-u iz kog je, od 1.5 milijardi evra, u strateške projekte uloženo jedva oko 150 miliona evra? Ostatak je uglavnom podeljen u kupovini socijalnog mira kroz investiranje u raznorazne gluposti, pretežno javnu potrošnju, i to direktno u zaposlene u državnim upravama, čije plate idu daleko iznad realnog proseka Srbije, a još dalje od realne vrednosti cene njihovog rada. Zašto Koridor 10 nije završen? Zato da bi se podigla kupovna moć građana. Gde oni kupuju? Pa samo u Deltinim radnjama, jer drugih praktično i nema. NBS je držala nerealno visok kurs dinara, policija i sudstvo su uništili svu konkurenciju, proizvodnja se potpuno zaustavila, sav novac od privatizacije je uložen u građane koji su uložili u Deltu.

Sva ova politika, sada sa viškom zaposlenih u državnoj upravi, penzije, rasipanje novca iz NIP-a, sve je to za cilj imalo samo da održi stabilnost u državi dok se Delta ne proda. Tada se dogodila svetska ekonomska kriza i postalo je važno kolika je realna vrednost Delte. Uskoro će postati jasno da su cene nekretnina u Beogradu nerealne i da je cena dinara nerealna. Dinkić i ostatak bande samo duvaju u prste da se Delta proda, pre nego što nas ozbiljno razvali kriza koja sledi 2009. godine. To je ono što oni zovu primarna akumulacija kapitala. Nema to veze sa Anjelijima i Rokfelerima, ovo je bila čista pljačka države u kojoj su državni funkcioneri učestvovali godinama. Ne samo što smo opljačkani za sve te milijarde, nego će neodgovorna politika ove vlasti imati i stravične posledice po državu i narod.

Sada mi je potpuno jasno zašto ljudi koji imaju elementarnu inteligenciju povlače poteze za koje je čak i priglupima jasno da ne idu u korist države. Iskreno, fasciniran sam njihovom drskošću. Kada vrednost dinara bude pala duplo, kada krenu krediti, kada shvatimo da mi nismo u stanju sami sebe da prehranimo, jer se svi bave samo trgovinom pošto je "ološ" u državi zbog Delte stvorio klimu da je bolje uvoziti, nego proizvoditi, posledice će vrlo uskoro biti vidljive. Nazad ne možemo, ali napred postoji samo jedan put.

Nacionalizacija Delte i hapšenje Delta mafije je jedino logično rešenje pre nego što sve stvarno ode dođavola.

Samo vi kuntajte

2008-11-09T15:05:00.002+01:00

Ne znam kako da vam kažem da volim lik i delo Isaka Njutna, a naročito volim da se pozivam na njegov zakon akcije i reakcije. Pomenuo sam u jednom ranijem tekstu da glup narod donosi glupe odluke, a glupe odluke vode u haos i bedu.

Za četiri godine je lažni patriota Koštunica u kohabitaciji sa lažnim Titom Tadićem zaglibio Srbiju u septičku jamu, totalno, onda je stigla svetska kriza, Srbija propustila sve vozove sa ova dva pomahnitala skretničara i uskoro će se ova vlada na čelu sa Kakosebretajčovekzove Ikojeonuopšte da se nađe pred izborom. Ili će morati da dopusti javašluk kao za vreme Miloševića, za šta su DS-ovi velikopomireni koalicioni partneri kao riba u vodi, ili će morati da zategne kanap dok ovom narodu ne slomi vrat. Sa opcijom broj jedan problem je taj što mi nemamo kud. Za vreme Miloševića su bar postojali resursi nasleđeni iz SFRJ, a sada je to već odavno pojedeno. Sa opcijom broj dva, glad će biti kao dobro jutro, nezaposlenost i plenidba zbog naplate kredita kao dobar dan, a seča struje i slično će biti kao dobro veče.

Sve u svemu, nakon Đinđićevog ubistva, Srbija je pokazala da nema kapaciteta za opstanak kao država zbog sklonosti ka negativnoj selekciji, nekompetentnosti, javašluku, nevaspitanju i neumerenoj sujeti lidera, a i ostatka rulje. Stoga kada kažem "Srbija", mislim na teritoriju koju još uvek priznaju UN, mada je i to pod znakom pitanja. Narod ću zvati Kursadžije, a vlast neka bude Miš (pacov, štakor, štetočina). Država ne postoji, pa tako neka ona bude "za sada bez dobrog naslova".

Šetam sinoć sa prijateljem. Radi u jednom javnom preduzeću, prilično stručan u oblasti u kojoj radi. Ide onako očajan, apatičan i kaže: "Nije stvar što je loše, i za vreme Slobe je bilo loše, nego što nema izlaza i vere da ikada može biti drugačije. Za ovo smo se borili? Ja sada samo kada ih gledam u svojoj firmi ne mogu da verujem kako neko ko odlučuje može dati kormilo u ruke tako sujetnim idiotima, nekompetentnim, čak i bez greške mogu reći elementarno glupim."

Nema odgovora na to pitanje. Za to smo se borili očigledno.

Ili nismo? Ja nisam, oni jesu. To je razlika između mene i njih. Ja sam rođenjem postao Evropljanin i čitav život sam imao problem sa Kursadžijama zbog toga. Miševima je Evropa uzrečica koja obezbeđuje prostor za lagodan život, dok se kupusa opšte dobro. Ote mi se u jednom trenutku "jebem im mater ološku i licemernu mediokritetsku".

Šetamo ćutke dalje i stalno pitanje u glavi: ko je njima dozvolio to da rade, nije to samo stvar u nama koji smo im dozvolili, nego u tome odakle njima ideja i tolika količina bezobrazluka da kažu "e, ja ću to da radim". Hajde što sve pokraše i što sistemski zaglupljuju ovaj narod, nego se i u sve "razumeju". Sve može. Dajte spejs šatl par dana na obuku, pa ću da ga vozam do kometa i nazad. Realno, ne znaju ni kondom da navuku kako bi trebalo, bar da nas ne zaraze dok opšte sa "stanjem nacije".

Kaže miš Jeremić "dosta je sa uslovljavenjem Evropske Unije". Kome se to on obratio? Meni, Kursadžijama ili Evropi? Kursadžijama, oni se uvek obraćaju Kursadžijama. Gleda ga onaj ministar inostranih poslova Velike Britanije i verovatno misli u svojoj glavi "jebote, koji idioti, neće valjda oni stvarno u EU“. Zamislite da imate miša u kući, on vam buši kese sa brašnom, grize nameštaj, sere gde stigne, pravi probleme, a vi nekako volite sav živi svet i onda, kao, ajd' nema veze, zima je, živ je stvor, pa ga ne hvatate lepkom, mišolovkom, lopatom... i onda taj miš krene da vas ucenjuje tipa "e neću ja da budem u tvojoj kući ako mi tražiš da ne serem u brašno, ima da serem gde mi se sere, da jedem šta mi se jede i slike ima da izbušim, ako nastaviš sa uslovljavanjem." Mišolovka? Ma jok - lopata, ljudi, lopata. Vuka Jeremića poznajem iz osnovne škole. On je stajao na golu, a ja igrao skroz napred za odeljenje u fudbalu. U rukometu ja branio, on igrao beka za školu. Bio je fenomenalan tip - otkačen, stalno na koševima, a najbolji đak. Nisam ga dugo video. Imam samo jedno pitanje kada ga vidim sledeći put: "koji je tebi ljubavni mišić, čoveče?"

Izađe Miš Đelić i kaže: "hajdemo, BRE, u tu Evropu". Malo se zanesem, ali, na sreću, fotelja je bila blizu. Sednem, opipam puls, "dobro je, imam ga" i pomislim: "nije dobro što ga imam mnogo - i suviše" - i onda shvatim da se on onako našminkan ponovo obraća Kursadžijama. Dobro je, nije meni ništa rekao, puls se vraća u normalu. Malo kasnije, Boža će opet: "hajde da iskoristimo ovu svetsku krizu da profitiramo kao narod". Ne znam da li je gore ako veruje u to ili ako nas tretira kao totalne idiote, pa nam se tako obraća ministar za nauku?! Sada će ostatak sveta da sačeka da Miševi iz "za sada bez dobrog naslova" svoje Kursadžije obuče da se snalaze u 21. veku. Kursadžije, to je ključna reč, opet se obraća kursadžijama. Znate ono, car Dušan jeo viljuškom i sekao ruke za krađu, a glupi Evropljani na svom univerzitetu u Bolonji komadali prasiće zubima, kao Asteriks i Obeliks. Tarabići , šljivovica, Koštunići i slična sranja. Idemo dalje...

Kaže Miš Šaper (siva eminencija kosovsko-evropske Srbije): "Srbi i Amerikanci imaju dve zajedničke osobine..." Prekinem sa usisavanjem brašna koje je onaj moj kućni miš razvukao po celoj kući, čisto da čujem šta ima da kaže naš politički Njutn. "...I jedni i drugi smo demokratski narod". I to što kaže čovek, jeste, i Sadam Husein je održavao izbore redovno, njega je zaboravio verovatno slučajno. Sećate se one državne akcije "miting podrške iračkom narodu"? Progutam knedlu i slušam dalje: "I mi i Amerikanci smo narod koji kreira istoriju". Pa i to je u pravu. "Oni su pokrenuli inicijativu za formiranje UN, a mi smo ubili Franca Ferdinada". Mudar ovaj Šaper. Jao, opet je zaboravio na Sadama Huseina. I on je čovek kreirao istoriju. I Hitler isto. I Musolini. Džingis Kan, znači i Mongoli kreiraju istoriju, Čečeni, obe Osetije...

I na kraju večito pitanje - "koliko to ima kursadžija u Srbiji?" - razmišljam se onako dok tražim lopatu po šupi, ali je nema, ukrao je komšija u međuvremenu, valjda i on ima miševe. Nema lopate, niko ti se ne obraća od političara, sediš i vičeš da ne ide tako "akcija i reakcija, ljudi", ali niko ne čuje. Ne vičem dovoljno glasno ili nemam dobar marketing. Možda da angažujem Šapera da mi odradi neku kampanju?

I tako kažem ja sebi jedno jutro: "ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se". Video sam, to je jednom izjavio Duško Dugouško. Odem do trafike, ponesem svu ušteđevinu, stanem pred brkatu prodavačicu i gledam DVD "Kursadžije". Gledam ja njih, gledaju oni mene. Stojim tako, već se pravi red iza mene, ljudi protestvuju, jedan ulazi preko reda uzima "Pravdu" i "Kurir", rulja iza mene ćuti, ja ćutim, ipak sam došao da im se pridružim. "Molim vas, dajte mi..." - nemam glas da dalje izustim. U glavi uragan: "Ma kakve bre Kursadžije, jebem vam mater ološi, od danas štedim za pušku, počeću od Kursadžija, ma ne prvo ću onog miša da sklonim od kese sa brašnom". Kada počnu da menjaju glumce u Kursadžijama, znajte da nisam platio struju, ali sam se spremio za 19. vek u 21. veku u Srbiji.

Our House

2008-11-04T18:25:00.000+01:00

Prošao sam kroz rupu koju su nekada popunjavala lepa stilska drvena vrata i našao se u dnevnoj sobi. Danima se nije javljao na telefon, renoviranje kuće koje je započeo pre nekoliko meseci ne samo da nije otišlo napred, nego je sve došlo do stanja potpunog raspada. Sačekao me je sa molerskom kapom na glavi, sav umazan u farbu i malter. Malo me je uznemirio njegov bezbojan pogled i osmeh kao da je lepljivom trakom zategao uglove usana.

- Sedi, prijatelju - pokazao mi je na prevrnutu kofu za farbu - šta ima?

- Evo, ništa, došao sam malo da vidim kako si i da vidim da li ti je potrebna neka pomoć.

- Ništa ne brini prijatelju, uzeo sam radnike i majstore za sve - rekao je dok je iskusnim pokretom ruke istresao iz kutijice dva tablete i progutao ih bez vode.

- Pa to ti je najpametije i bilo od samog početka - rekao sam dok sam sedao na kofu.

- Pa i jeste... Da znaš, trebalo je ranije da te poslušam - skromno je priznao.

- I šta si uradio?

- Uzeo sam 25 radnika.

- 25?! - samo što se nisam srušio sa kofe na koju sam tek seo.

- Da. 25.

- Pa gde su? Nisam video nikog...

- Pa retko dolaze na posao.

- Kako to misliš?

- Pa dolaze obično trojica do četvorica dnevno.

- A kako ih plaćaš?

- Pa svaki dan dnevnica po 50 evra.

- Svoj dvadesetpetorici?

- Da.

- I oni ne dolaze na posao?

- Ne.

- A ti ih plaćaš kao da dolaze na posao?

- Da.

- Aha - konstatovao sam kao da razgovaram sa psihijatrijskim bolesnikom - a šta rade kada dođu, ako ikada dođu na posao?

- Obično se svađaju.

- Svađaju? - upitao sam sa nevericom.

- Da. Posle zaglave na ručku u kafani prekoputa do ponoći.

- I tamo se svađaju?

- A ne, tamo jedu i dogovaraju se za nove poslove.

- Dobro, bojim se da ne razumem. Plaćaš 25 radnika koji ne dolaze na posao?

- U proseku ne dolazi 21 - ispravio me je.

- Dobro, plaćaš 25, a dolaze četvorica koji se svađaju. U čemu je štos? Ruke i mozak su im od zlata?

- A ne, ne.

- Kako ne?

- Užasni su. Sve što rade, rade sa pola mozga i manje. Ni ceo mozak im nije reprezentativan, a o rukama i da ne govorim...

- I ti ih plaćaš?

- Da.

- Razumem da moraš da uzmeš majstora za struju da je poveže po kući...

- Tako je.

- To ulazi u tih 25? – upitao sam za svaki slučaj.

- A, to ne.

- Ne?

- Ne, njega unajmljujem posebno.

- Za koje pare?

- 200 evra dnevno.

- I on ne dolazi?

- Naravno da ne, čovek je zauzet - opravda ga moj prijatelj sa puno razumevanja.

- Bar zna svoj posao?

- Ne baš.

- Ne baš? - upitao sam sada već smireno, pošto sam shvatio da je prijatelju potrebna ozbiljna stručna pomoć. - A kako to?

- Pa, obućar je po profesiji.

- Obućar?

- Da.

- Inače, zuji ti nešto u zidu - konstatovao sam sa sada već jasnijom slikom situacije.

- Da, znam. Električna instalacija, već treći dan čekam da dođe obućar da vidi šta je sa tim.

- A majstor za telefon?

- Šta sa njim?

- I njega plaćaš posebno?

- Posebno. Što?

- Pa ne radi ti telefon već danima.

- Moguće je da znaš, vidim ja nešto me ljudi ne zovu.

- A koliko ga plaćaš?

- 300 evra.

- A šta je po zanimanju? - upitah, sada već iskusan.

- Samostalni referent.

- Arhitekta za enterijer?

- 500 evra.

- Zanimanje?

- Ortoped.

U tom trenutku, luster se sručio tik pored našeg improvizovanog stola na koji smo stavili flašu soka.

- Stolar?

- 350 evra. Klavirštimer.

Zujanje iz instalacije se pretvorilo u pucketanje uz prigodni miris paljevine. U tom trenutku sam video da je stigao kamion sa parketom. Majstor za parket je odmah strčao sa sprata da primi robu. U tom trku, noga mu je propala kroz dva drvena stepenika, ali je on već bio naviknut na takva dešavanja. Uspeo sam da vidim da je posle kraće prepirke i tapšanja po ramenu ubedio dostavljače da pola pakovanja parketa unesu u kuću, a pola u njegov kombi.

- Parketar - pokušao sam da skrenem pažnju prijatelju na očiglednu krađu.

- Prijatelj glavnog majstora - odgovorio je nezainteresovano na pitanje - mašinovođa po zanimanju.

U tom trenutku, moler, koji je inače po zanimanju frizer, prošao jepored nas sa koferom i srebrnim escajgom koji je upravo uzeo iz kuhinje i smandrljao ga u gepek svog automobila.

- Ovaj odnese kofer sa escajgom - konstatovah.

- Nisam video.

- Nije ni bitno. Daj i meni neku - prijatelj mi je bez pitanja, ali sa posebnim zadovoljstvom pružio bočicu sa lekovima za smirenje. Vatra je zahvatila kuhinjske elemete. U prostoriju je upravo ušao poslovođa (šlager pevač).

- Ovi vaši sve pokraše - rekao sam poslovođi.

- Ako imate dokaze, vi ih slobodno donesite u moju kancelariju, pa ću pogledati ovih dana.

Nastavio je raspevavanje.

– Mi mo mi mo mi mi mi moo...

- A i kuća se raspada, kuhinja upravo bukti u plamenu.

- To nije istina, imamo plan po kojem radimo i možda vam danas ne izgleda da napredujemo, ali kada završimo, biće vam jasno da ste pogrešno i zlonamerno optužili i mene i moje radnike - rekao je hladno, samouvereno i razočarano u nedostatak mog poverenja u njihovo delo.

Tog sekunda, kanalizacija je eksplodirala i potpuno uništila njegovo skupo odelo fekalijama. Istrčao je kroz ulaznu rupu, vrišteci "mi mo mi mo".

- Pa i nije ti ovde tako loše - konstatovao sam zadovoljno.

- Da znaš i da nije - rekao je moj hladnokrvni prijatelj - sve dok imam TV.

Prijatelj je zastao za tren, jer je u tom trenutku u kući nestalo struje. Međutim, TV je nastavio da radi, pa je i prijatelj ponosno nastavio svoj besedu.

– Mogu da budem miran. Povezao sam ga kod komšije u garažu za svaki slučaj – rekao je i namignuo dugo i značajno kao čovek koji zapravo zna šta hoće u životu.

- Na sve si mislio.

- Skoro na sve - potvrdio je skromno.

- Šta ima danas na programu? - upitao sam, opušten dejstvom tabletica.

Desni zid sobe se jednostavno srušio, dok su dva radnika sa sprata pokušavala da skinu prozor i ubace ga u mašinovođin kombi koji je ovaj pristao da im iznajmi na pola sata.

- Španske serije, Kursadžije, Grand, 48 sati svadba, Menjam ženu, Seljaci, Operacija Trijumf, Veliki Brat...

- Odlično, sada više nije ni zagušljivo u sobi.

Shvatio sam da je sav smrad iz kanalizacije izvetrio kroz džinovsku rupu na kući. TV je radio, iako nije bilo struje.

- Život čine sitnice - kostatovao sam značajno.

- Davno je rečena ta mudrost - odgovorio mi je prijatelj, nameštajući svoju kofu da bolje u nju smesti zadnjicu u iščekivanju omiljene serije.

Srbija je naša kuca i raspada se u naletu kretena koji su zajahali sve bitne pozicije u državi i društvu. Ako mislite da je moj prijatelj lud, pogledajte oko sebe i postavite pitanje: da li smo mi normalni? Šta sve mora da se desi da ovaj narod, ako ništa drugo, ne izađe više nikada na izbore?

Sinoć šetam ulicom i vidim bilbord na kojem doslovno piše: "Kupujete automobil? NEMOJTE!" Glupo samo po sebi, može čovek da pomisli da je to neka anti-reklama udruženja za zaštitu potrošača ili nečeg sličnog... ali ne, reklama je za Fordovog zastupnika "Grand Motors". Sitnijim slovima ispod piše "sačekajte naše sniženje" ili nešto slično. Ne znam, možda se neko od vas bavi marketingom i razume razmere idiotizma i marketinškog užasa te reklame. Ovde jednostavno samo idioti dobijaju priliku.

"Brain rules, force timber push" - ceo grad u tim bilbordima. Ko bre to finansira i sa kojim razlogom? Gde to naš novac ide? Neka marketinška agencija može sebi da priušti da takve idiotarije okači po celom gradu. Šta se to nama dogodilo?

Gledam parlament pre neki dan. Rasprava o rebalansu budžeta. Pazite, REBALANS BUDŽETA. U trenutku kada se ceo svet nalazi pred finansijskim krahom, u našem parlamentu o tome od 250 poslanika sedi i raspravlja najviše četrdesetak, mahom radikala. Da li možete vi da ne odete na posao i da dobijete platu za to? Ili u školu, a da vas ne izbace iz škole? Kakav je to javašluk i bezobrazluk? Ko je njima dao pravo da tako troše naš novac kojim ih plaćamo od poreza, od cene benzina, od računa za struju koje jedva plaćamo? Čak ni da se ne udostoje da sede na svom poslu u trenutku kada su tamo najpotrebniji...

Ministar zdravlja po ko zna koji put isti, a za vreme njegovog ministrovanja više ljudi je umrlo po privatnim klinikama od posledica operacije čukljeva na nogama, nego na svim kontinentima zajedno. Korupcija u zdravstvu ima fantastične razmere. Ali znate ono: ko ima dokaze, neka ih odnese u policiju kod Dačića ili u tužilištva i sud čiji vrhovi su postavljeni iz krugova bliskih nekolicini advokatskih kancelarija.

I nikom ništa, zaboravilo se. Ubijeni vojnici u sred Beograda na odsluženju vojnog roka. Špagete koje kupujem prošle godine sam plaćao 63 dinara, prošle nedelje 128 dinara. Inflacija 7% ? Za ministra Milosavljevića, Mišković je srpski Rokfeler. Primarna akumulacija kapitala u 21. veku?

Ponekad, ali samo ponekad se zapitam: KO SU, BRE, SVI TI LJUDI? KO JE NJIMA DAO PRAVO DA TO RADE?

I zato mrzim kada ljudi citiraju Marinu Tucaković, sistemsko zaglupljivanje nacije kroz gluposti tipa Kursadžije ili Operacija Trijumf. O Grandu da i ne govorim... To je toliko izlizano, ali je neuništivo. Toga nema u Evropi, jer oni ne žele da njihov narod bude glup. Glup narod donosi glupe odluke, glupe odluke dovode do bede i raspada sistema. Sve ima svoju cenu. Skoči cena gasa za 60%, a direktor Srbijagasa ima platu 15 puta veću od proseka. Šta smo mi, idioti? Naravno da jesmo, niko na ulicu nije izašao, niko nije postavio pitanje ko su ti ljudi što primaju tolike plate. Daj Cecu, Seku - ja se grejem preko toplana. Pošto toplane greju na gas, znači, očekuj poskupljenje i ti. Ozbiljno? Nisam nikada o tome razmišljao. Šta ima na TV večeras? Grand? Super!

Koje su kvalifikacije tim kadrovima što primaju tolike plate u državnim gubitašima ili onim firmama koje su naša perspektiva? Malo se motaš po kabinetima i - tras! - postaneš direktor Telekoma sa tridesetak godina, bez iskustva, bez ideje i vizije šta dalje sa najperspektivnijom svetskom privrednom granom u 21. veku. Nema veze, ništa nema veze. Daj Grand, Kursadžije.

Kosovo? Ko je pomenuo Kosovo? Pa Ustav se donosio zbog Kosova, morali su da pokradu referendum za najvažniji zakonski akt zbog Kosova. Zakon, krađa, Kosovo je Srbija... sve u istoj rečenici? Nema veze, sada je Toma obukao drugo odelo. "Diplomatska pobeda u UN" nas je ponovo dovela u svađu sa prvim komšijama. Srbi i Crnogorci braća, a u svadji. Zašto? Da bi naše "mudro" državno rukovodstvo malo oštrilo svoj maleni ljubavni mišić na Americi u UN. Ponovo? Ništa nismo naučili '99?

Ima još toliko gluposti koje možemo da pomenemo. Svaki dan nova glupost, nova laž, novo vređanje inteligencije. Koridor 10? Dvadeset godina kroz običnu poljanu nismo u stanju da napravimo 200 km auto puta, a Prokop skoro 40 godina. Ljudi u svetu prokopali Alpe, tunel ispod La Manša... Vide li neko taj most preko Ade Ciganilje? Rekoše da će biti 2008. godine? Grešim. Afera Knjaz, C market, Topčider...

Ne znam stvarno da li smo svi mi nepovratno retardirani ili su oni toliko prepotentni da smo mi fascinirani opuštenošću njihovog bezobrazluka ostali paralisani kao mačka pred farovima automobila.

Ishod se zna, nema tu mnogo mudrosti. 1 + 1 = 2. Uvek je tako bilo. Ako ti nestručni obućar poveže struju, vrlo je verovatno da će ti kuća izgoreti.

Težak je 'lebac advokatski

2008-10-30T18:09:00.000+01:00

Uočio je da u suprotnoj traci nema ni jednog vozila. Izašao je iz kolone, dodao gas, obišao preko pune linije nekoliko automobila i autobus u stanici kada je iz suprotnog pravca naišao kamion. Brzo se prebacio na trotoar u suprotnom pravcu, prošišao pored autobuske stanice propraćen vriskom ljudi i, uz škripu guma, skrenuo na pešačku stazu koja je vodila između zgrada u naselje.

Uspeo je krajičkom oka da vidi u retrovizoru da je starija gospođa koja se bacila u stranu kada se on popeo autom na trotoar uspela da se podigne na noge uz pomoć drugih ljudi. Video je da je nešto vikala za njime. "Sporaći, tako nikada nećete stići u Evropsku uniju" - pomislio je u glavi, sada već sigurno vozeći uskom pešačkom stazom. Ta staza je odavno postala magistrala za automobile koje stanari naselja više nisu imali gde da parkiraju od kada je gradska vlada na glavnom parkingu napravila pijacu. Pogledao je levo, ali mesta za parkiranje nije bilo ni na košarkaškom terenu, pa se spustio stazom preko livade na kojoj su bili naređani automobili kao u kutiji sardina. Uočio je jedno mesto tik pored klupe na kojoj su sedela neka deca. Jedva se nekako ugurao, a deca su prvo podigla noge na klupu za svaki slučaj, ali su brzo shvatili da je vrag odneo šalu i spretno se popeli u krošnju drveta iznad klupe. Mesto je bilo tako tesno da je iz auta morao da izađe kroz prozor, mada bi bolji izraz bio da ispadne kroz prozor. Izvukao je aktovku kroz prozor i otresao prašinu sa sebe.

- Zašto nam rušite teren za košarku, čiko? - upitao je jedan od dečaka, sedeći na grani tačno iznad krova automobila.

- Molim? - upita on zbunjeno, nameštajući svoj sako pogledom upravljenim u krošnju drveta.

- Pitam, zašto nam rušite teren za košarku?

- Da bi moj klijent napravio tržni centar ovde.

- A šta mi da radimo?

- Pa biće valjda neka kladionica u tržnom centru... Tako ćeš ti imati sport, a moj klijent tržni centar.

- Ali mi u kraju imamo 14 kladionica!

- Pa da, ali vidiš da im dobro ide posao. Tržište, dečko, diktira trendove.

- Ne razumem - konstatovao je zbunjeno dečak.

- Nije ni bitno, uostalom ionako si nizak za košarku - skratio je raspravu - neka ti mama i tata kupe kompjuter, pa igraj NBA i FIFA. Imam posla, mali. Ne mogu se objašnjavati sa tobom.

Žurnim korakom se uputio prema gradilištu, gde ga je na samom ulazu presreo poslovođa i šapnuo mu nešto na uvo. On je pogledao značajno malo u stranu prema gospođi srednjih godina, sa velikim naočarima i suknjom do kolena koju su čvrsto na zemlji držala dva debela lista sa još debljim člancima i razgaženim cipelama.

- Dobar dan.

- Dobar dan - odgovori sredovečna "'ladna trajna".

- Ja sam advokat investitora i došao sam da vidim u čemu je problem.

- Ja sam gospođica Rašić iz Gradskog inspektorata za građevinske poslove.

- Izvolite, u čemu je problem? - upitao je iskusno.

- Zbog vaših građevinskih radova, zgrada pored se nakrivila i stanari su vas prijavili.

- Pa dobro, valjda vam je gospodin gradski sekretar rekao da smo se on i ja već dogovorili sve – reče i namignu joj značajno.

- Ništa ja ne znam, on je meni rekao da se još niste ništa dogovorili - odgovori ona namigujući njemu značajno dok je vadila tefter iz torbe, a zatim nastavi zvanično i hladno - a dok se ne dogovorite, ja moram da radim svoj posao.

- Ništa ne brinite - reče on i podiže aktovku da joj da na značaju – upravo idem da se dogovorim sa gospodinom sekretarom.

- Kažem vam ja, ne znam ja to. Dok mi on ne potvrdi, ja radim svoj posao.

- Evo predloga.

- Slušam.

- Vi dođite sutra, a do tada - izvadi iz torbe knjigu na kojoj je pisalo "Evropa: za i protiv" - čitajte ovu knjigu. Ima i posvetu - reče i ponovo namignu značajno. Inspektorka otvori knjigu i nađe na prvoj strani posvetu od par stotina evra.

- Nema problema, danas ću vam verovati na reč, ali želim da do sutra ova zgrada pored stoji pravo.

- Imate moju advokatsku reč.

- Hvala i doviđenja.

- Nema na čemu i drugi put.

"Jedan problem rešen" - pomislio je, koračajući prema poslovođi. U tom trentku, zgrada pored je zaškripala i sa jednog prozora je pala saksija tik ispred njegovih nogu. Malo je zastao, pogledao na gore, a onda nastavio prema poslovođi.

- Hoće li ovde biti sve u redu? - upitao je ozbiljno.

- Naravno. To što zgrada pored škripi je normalno, pa ko se ne bi bunio da mu u već i onako tesan krevet staviš još nekog da spava sa njime - reče pijani poslovođa gradilišta poetski.

- Dobro, držim te za reč.

- Bolje za reč, nego za nešto drugo, jer nešto od jutros jedva stojim na nogama.

- Možda je vinjak spavao noćas sa tobom u krevetu?

- Da znaš da je moguće, ali se ne sećam baš najtačnije.

Advokat odmahnu rukom i požuri prema autu. "Nikada mi nećemo u Evropu" - pomislio je. U autu ga je čekalo neprijatno iznenađenje. Ona decu su mu kroz otvoren prozor ubacila mrtvu mačku na sedište. "Kreteni, teroristi!!!" - povikao je - "e moje budale, nikada vi nećete u Evropu, ne možeš voditi Džihad i biti član EU! Nećete vi pobediti liberalni kapitalizam." - konstatovao je, više za sebe, dok je nekom kesom sklanjao mačiji leš sa sedišta. Auto je toliko smrdeo da bi vozač "smećka" tražio beneficirani staž samo da se provoza jedan krug u njemu. Seo je unutra i otvorio sve prozore. Zgrada je ponovo zaškripala. "Izdržaće, mora da izdrži" - smirio je sebe.

Startovao je mašinu i opet vozio preko livade, terena za košarku, pešačke staze i, ovaj put, po travi iza autobuske stanice uz obaveznu vrisku večitih čekača autobusa. Uključio se u saobraćaj tek na pešačkom prelazu, iskusno čekajući da se saobraćaj iz glavne ulice zaustavi da bi ulicu prešla žena koja je gurala kolica sa detetom. Doduše, i ona je čekala i pokušavala par minuta da pređe ulicu na pešačkom prelazu, ali je on strpljivo turirao mašinu iza nje i čekao, samo malo gunđajući sebi u bradu zbog tolike bezosećajnosti svih tih njegovih kolega za volanom. "Od sledećeg posla kupujem džip" - razmišljao je o rešenju svojih trenutnih problema. Dodao je gas i projurio iza majke koja je u međuvremenu ipak nekako zaustavila saobraćaj.

Na sastanak sa sekretarom je uveliko kasnio. Njegov predlog da se sklone žardinjere sa trotoara da bi u špicu automobili mogli da koriste i taj deo za saobraćaj, gradski sekretar je ocenio kao originalno i kreativno rešenje dok se ne napravi novi most koji bi rasteretio gužvu, ali je pritisak nekih glupih organizacija i politička nestabilnost sa stalnim izborima otežavala realizaciju te skoro genijalne ideje. "Ma, nikad mi nećemo u Evropu" - mislio je dok je, zaglavljen u neviđenoj gradskoj gužvi, gledao u žardinjere koje su ga delile od prečice prema kafani u kojoj se obično nalazio sa sekretarom. "Džip je rešenje, džip."

Sekretar je, po običaju, sedeo u svom mračnom separeu. Oči koje su kolutale očigledno su tražile izlaz za krv koja je udarila pravo u mali mozak nakon preobilnog ručka.

- Kasniš, prijatelju - konstatovao je, držeći glavu zabačenu nazad, sav crven u licu - a i smrdiš kao da se voziš u kontejneru.

- Naravno da kasnim kada si poslao neku svoju lavicu da mi ometa radove.

- Ona samo radi svoj posao.

- Ma naravno. Koliko ima od svake kombinacije? - upita advokat cinično.

- 5%.

- E, ovaj put joj odbi 300 evra, jer ih je danas već dobila.

- A, to ne spada u dogovor.

- Ne mogu da se natežem, tako da nema ni veze.

- Jer znaš da bi unapred izgubio – reče sekretar slavodobitno.

- Tako je. Imaš neku torbu?

- Naravno - konstatuje sekretar, tapšući pored sebe sportsku torbu. Advokat mu pruži svoju aktovku i ovaj prebaci gomilu svežnjeva novčanica iz jedne u drugu – ovaj put ti činim, samo da znaš.

- Šta mi činiš?

- Uslugu.

- Prvo, povećao si cenu za 30%. Drugo, uredno si plaćen. Gde je usluga?

- Ovaj put zastupaš kriminalca.

- Nije kriminalac.

- Bio je u zatvoru.

- Ali više nije u zatvoru, sada je građevinski investitor.

- Ti znaš da ja ne želim da imam veze sa kriminalom, ipak sam ja političar.

- Znam, ali moj klijent nije više kriminalac. Bio je malo nestašan u mladosti, odležao je svojih 12 godina i sada je uzoran građanin koji još gradi naš grad. Gledaj na njega kao na Donalda Trampa našeg grada.

- Pusti me tih tvojih filozofskih zaključaka. Koliko ima ovde? - upitao je kada je prebacio sav novac u svoju torbu.

- 130,000.

- Odlično, jedino si mi baš napravio problem što si zakasnio nedelju dana sa lovom-

- I ti meni što si povećao sa 100,000 na 130,000. Još osećam hladnu cev Magnuma u ustima kroz koju sam objašnjavao da ste posle ovih izbora morali da napravite veću koaliciju na gradskom nivou i da sada ima više gladnih usta.

- Pa kada radiš sa kriminalcima...

- Vama ili njima? - upita advokat cinično.

- Ti dobro znaš da su ljudi postali alavi na novac ovih dana. Misle da se isti bere na grani. Misle meni je lako, a ne znaju koliki mi je pritisak od stresa.

- Pritisak ti je od ove jagnjeće kapame, leskovačkog voza i nogica u saftu.

- To je jedino zadovoljstvo koje je ostalo u mom malom, tužnom životu. - konstatova sekretar, uz odgovarajući pogled tužnog i zabrinutog političara.

- A gde su ona vremena kada su ljudi ulazili u politiku iz ideala, bre?!

- Nema ih, prijatelju. Nema, gotovo je s tim. Ne mogu više da izađem na kraj sa njihovom pohlepom. Evo, na primer, ovi što su ušli u vlast na ovim izborima što se zovu Pokret ekologija grada... Ja im u pregovorima ponudim mesto sekretara zaštite životne sredine, a oni mi kažu da to mesto nabijem tamo gde sunce ne sija i da im lepo dam mesto šefa tenderskih komisija ili nema ništa od dogovora.

- I?

- Ma ništa, nekako smo se našli na tome da dobijaju 30% od svake kombinacije i mesto sekretara za zaštitu životne sredine.

- A kako te kontrolišu? Kako znaju da ih nećeš prevariti?

- Pa, vidiš onog tamo? Za stolom preko puta? Onaj što čita novine?

- Da, onog suvog sa naočarima i enormno velikim nosem.

- E, baš tog.

- Šta sa njim?

- On je brat žene predsednika Pokreta ekologija grada.

- Kapiram.

- A vidiš onog ćelavog mladića što sedi sa mp3 plejerom na ušima i jede onu supu?

- Vidim.

- On je sin sekretara centrale stranke. 20% u centralu.

- Ono dvoje zaljubljenih u separeu? Omladinici iz partije u koaliciji. 10%.

- A ona žena što slaže ispeglane stolnjake? Ona je ispred kolektiva u sekretarijatu. 5%.

- I oni imaju deo?

- Pa uhvatili me pre nekoliko meseci sa švalerkom u kancelariji. Onaj stariji čovek sa cilindrom je švalerkin otac. 5%.

- A konobar?

- Stric šefa opozicione odborničke grupe. 10%.

- Garderoberka?

- Prijateljica moje žene. 5%.

- Nikada mi nećemo u Evropu tako.

- Nikada prijatelju, nikada – konstatuje sekretar, iskreno razočaran ljudima.

- A šta je sa tužbom koju si mi pomenuo jutros telefonom?

- E, to sam hteo da te zamolim da mi vidiš kod ovih tvojih u tužilaštvu da to blokiraju.

- A ko te je tužio i za šta?

- Pa ovi iz opozicije, za to što smo neku ulicu asfaltirali četiri puta ove godine.

- Da, znam. Moju ulicu.

- E, da. Baš tvoju.

- Dobro, ali zašto te tuže kada imaju deo od kombinacije?

- Pa zato što ti kasniš sa isplatom i onda su pomislili da ih ja radim za pare - reče pomalo prekorno - A i idu izbori, pa se pozicioniraju.

- Kako idu izbori?! Pa ovi su se tek završili?

- Ma nema veze, to nije bitno. Možeš li to?

- Znaš da mogu, ali to košta.

- Znam - sekretar zavuče ruku u sportsku torbu, na šta je nastala potpuna tišina u kafani. Nosati je spustio novine, a zaljubljeni su prestali da se ljubakaju. Konobar je prestao da sluša goste koji su upravo poručivali. - Evo ti da rešiš to - reče i pruži advokatu svežanj novčanica. Svi su se uhvatili za telefon u istom trenutku, ali sekretar je ovaj put imao opravdanje za uložen novac. Zatim je rekao glasno, da čuje cele kafana – Nepoverenje košta. Ako su mi građani po ko zna koji put ukazali poverenje, ne vidim zašto bih strahovao od krivične prijave koju je podnela opozicija jutros - govorio je kao da je advokat neki novinar koji radi intervju - ali su oni sami napravili problem i to će im odbiti od kombinacije.

- Dobro, barem mi reci zašto ste je asfaltirali četiri puta.

- Pa, prvi put smo je afaltirali jer je bila puna rupa, pa smo se setili da treba da provučemo nove

kablove za telefon, pa smo je raskopali opet i ponovo asfaltirali. Onda je Srbijagas uvodio gas u domaćinstva, pa smo je opet raskopali i ponovo asfaltirali i poslednji put smo se setili da bi bilo dobro da zamenimo cevi za vodovod. Uostalom, sada imaš ulicu kao novu, šta se bunite, nikada vam nije ništa po volji!

- Pa, već su se otvorile rupe na svim onim mestima na kojim su bile i pre cele te vaše priče sa asfaltiranjem...

- Pa kada ne znate ništa da čuvate – konstatovao je sekretar politički.

Stigao je kući posle sastanka sa investitorom i okružnim tužiocem Miloševićem koji je za 20,000 evra pristao da oceni tužbu protiv sekretara kao neosnovanu. Zavalio se u fotelju. Žena je bila negde na planini, a onaj njegov narkoman je ili spavao ili visio u nekom klubu sa drugarima. Baš radi na tome da razume to čudovište koje se naziva svojim sinom. Psihijatar mu je rekao da je to sve samo faza i da će proći. Da je i on bio "lud" u njegovim godinama. Jeste on bio lud, ali nije sobu okrečio u crno, kosa mu je bila raspoređena po celoj glavi, nije bio obrijan sa leve strane, a sa desne imao zalepljene šiške preko oka, nosa i usta. Takođe, nije bilo ni tri minđuše u nosu, ustima i jeziku. Lepo su ga on i žena kao malog dali da uči klavir, ali je profesorka rekla da je bolje da mu daju klešta i čekić u ruke da radi nešto korisno. Posle je malo svirao gitaru, ali je, na opštu radost komšiluka, shvatio da mu to ne ide od ruke. Sada ima neku miksetu, pušta muziku, ima gomilu nekih fanova i on kao otac i advokat mora sve to da razume. Sipao je viski i uključio TV da vidi vesti.

"Pre manje od pola sata, zgrada na Voždovcu se srušila zbog radova koje izvodi građevinska firma 'Kum i kombinacija' - stegao je čašu sa viskijem od muke. - Na mesto nesreće odmah je stigao i okružni tužilac Milošević, jer ima mnogo povredjenih, a materijalna šteta je milionska.

Popustio je stisak na čašu. Upravo je dao Miloševiću 20,000. "Ovo će ipak biti samo jedno rutinsko rešavanje problema" - pomislio je dok mu je glava lagano skliznula na naslon fotelje od umora. "Sutra ću misliti o tome, a sada ću da mislim o nečem lepom... Lepom? Hmmm, džip. Da. Hoću da kupim džip" - bile su poslednje misli pred zasluženi san u fotelji.

TV intervju u emisiji "Duh vremena"

2008-05-18T20:00:00.004+02:00