Uočio je da u suprotnoj traci nema ni jednog vozila. Izašao je iz kolone, dodao gas, obišao preko pune linije nekoliko automobila i autobus u stanici kada je iz suprotnog pravca naišao kamion. Brzo se prebacio na trotoar u suprotnom pravcu, prošišao pored autobuske stanice propraćen vriskom ljudi i, uz škripu guma, skrenuo na pešačku stazu koja je vodila između zgrada u naselje.
Uspeo je krajičkom oka da vidi u retrovizoru da je starija gospođa koja se bacila u stranu kada se on popeo autom na trotoar uspela da se podigne na noge uz pomoć drugih ljudi. Video je da je nešto vikala za njime. "Sporaći, tako nikada nećete stići u Evropsku uniju" - pomislio je u glavi, sada već sigurno vozeći uskom pešačkom stazom. Ta staza je odavno postala magistrala za automobile koje stanari naselja više nisu imali gde da parkiraju od kada je gradska vlada na glavnom parkingu napravila pijacu. Pogledao je levo, ali mesta za parkiranje nije bilo ni na košarkaškom terenu, pa se spustio stazom preko livade na kojoj su bili naređani automobili kao u kutiji sardina. Uočio je jedno mesto tik pored klupe na kojoj su sedela neka deca. Jedva se nekako ugurao, a deca su prvo podigla noge na klupu za svaki slučaj, ali su brzo shvatili da je vrag odneo šalu i spretno se popeli u krošnju drveta iznad klupe. Mesto je bilo tako tesno da je iz auta morao da izađe kroz prozor, mada bi bolji izraz bio da ispadne kroz prozor. Izvukao je aktovku kroz prozor i otresao prašinu sa sebe.
- Zašto nam rušite teren za košarku, čiko? - upitao je jedan od dečaka, sedeći na grani tačno iznad krova automobila.
- Molim? - upita on zbunjeno, nameštajući svoj sako pogledom upravljenim u krošnju drveta.
- Pitam, zašto nam rušite teren za košarku?
- Da bi moj klijent napravio tržni centar ovde.
- A šta mi da radimo?
- Pa biće valjda neka kladionica u tržnom centru... Tako ćeš ti imati sport, a moj klijent tržni centar.
- Ali mi u kraju imamo 14 kladionica!
- Pa da, ali vidiš da im dobro ide posao. Tržište, dečko, diktira trendove.
- Ne razumem - konstatovao je zbunjeno dečak.
- Nije ni bitno, uostalom ionako si nizak za košarku - skratio je raspravu - neka ti mama i tata kupe kompjuter, pa igraj NBA i FIFA. Imam posla, mali. Ne mogu se objašnjavati sa tobom.
Žurnim korakom se uputio prema gradilištu, gde ga je na samom ulazu presreo poslovođa i šapnuo mu nešto na uvo. On je pogledao značajno malo u stranu prema gospođi srednjih godina, sa velikim naočarima i suknjom do kolena koju su čvrsto na zemlji držala dva debela lista sa još debljim člancima i razgaženim cipelama.
- Dobar dan.
- Dobar dan - odgovori sredovečna "'ladna trajna".
- Ja sam advokat investitora i došao sam da vidim u čemu je problem.
- Ja sam gospođica Rašić iz Gradskog inspektorata za građevinske poslove.
- Izvolite, u čemu je problem? - upitao je iskusno.
- Zbog vaših građevinskih radova, zgrada pored se nakrivila i stanari su vas prijavili.
- Pa dobro, valjda vam je gospodin gradski sekretar rekao da smo se on i ja već dogovorili sve – reče i namignu joj značajno.
- Ništa ja ne znam, on je meni rekao da se još niste ništa dogovorili - odgovori ona namigujući njemu značajno dok je vadila tefter iz torbe, a zatim nastavi zvanično i hladno - a dok se ne dogovorite, ja moram da radim svoj posao.
- Ništa ne brinite - reče on i podiže aktovku da joj da na značaju – upravo idem da se dogovorim sa gospodinom sekretarom.
- Kažem vam ja, ne znam ja to. Dok mi on ne potvrdi, ja radim svoj posao.
- Evo predloga.
- Slušam.
- Vi dođite sutra, a do tada - izvadi iz torbe knjigu na kojoj je pisalo "Evropa: za i protiv" - čitajte ovu knjigu. Ima i posvetu - reče i ponovo namignu značajno. Inspektorka otvori knjigu i nađe na prvoj strani posvetu od par stotina evra.
- Nema problema, danas ću vam verovati na reč, ali želim da do sutra ova zgrada pored stoji pravo.
- Imate moju advokatsku reč.
- Hvala i doviđenja.
- Nema na čemu i drugi put.
"Jedan problem rešen" - pomislio je, koračajući prema poslovođi. U tom trentku, zgrada pored je zaškripala i sa jednog prozora je pala saksija tik ispred njegovih nogu. Malo je zastao, pogledao na gore, a onda nastavio prema poslovođi.
- Hoće li ovde biti sve u redu? - upitao je ozbiljno.
- Naravno. To što zgrada pored škripi je normalno, pa ko se ne bi bunio da mu u već i onako tesan krevet staviš još nekog da spava sa njime - reče pijani poslovođa gradilišta poetski.
- Dobro, držim te za reč.
- Bolje za reč, nego za nešto drugo, jer nešto od jutros jedva stojim na nogama.
- Možda je vinjak spavao noćas sa tobom u krevetu?
- Da znaš da je moguće, ali se ne sećam baš najtačnije.
Advokat odmahnu rukom i požuri prema autu. "Nikada mi nećemo u Evropu" - pomislio je. U autu ga je čekalo neprijatno iznenađenje. Ona decu su mu kroz otvoren prozor ubacila mrtvu mačku na sedište. "Kreteni, teroristi!!!" - povikao je - "e moje budale, nikada vi nećete u Evropu, ne možeš voditi Džihad i biti član EU! Nećete vi pobediti liberalni kapitalizam." - konstatovao je, više za sebe, dok je nekom kesom sklanjao mačiji leš sa sedišta. Auto je toliko smrdeo da bi vozač "smećka" tražio beneficirani staž samo da se provoza jedan krug u njemu. Seo je unutra i otvorio sve prozore. Zgrada je ponovo zaškripala. "Izdržaće, mora da izdrži" - smirio je sebe.
Startovao je mašinu i opet vozio preko livade, terena za košarku, pešačke staze i, ovaj put, po travi iza autobuske stanice uz obaveznu vrisku večitih čekača autobusa. Uključio se u saobraćaj tek na pešačkom prelazu, iskusno čekajući da se saobraćaj iz glavne ulice zaustavi da bi ulicu prešla žena koja je gurala kolica sa detetom. Doduše, i ona je čekala i pokušavala par minuta da pređe ulicu na pešačkom prelazu, ali je on strpljivo turirao mašinu iza nje i čekao, samo malo gunđajući sebi u bradu zbog tolike bezosećajnosti svih tih njegovih kolega za volanom. "Od sledećeg posla kupujem džip" - razmišljao je o rešenju svojih trenutnih problema. Dodao je gas i projurio iza majke koja je u međuvremenu ipak nekako zaustavila saobraćaj.
Na sastanak sa sekretarom je uveliko kasnio. Njegov predlog da se sklone žardinjere sa trotoara da bi u špicu automobili mogli da koriste i taj deo za saobraćaj, gradski sekretar je ocenio kao originalno i kreativno rešenje dok se ne napravi novi most koji bi rasteretio gužvu, ali je pritisak nekih glupih organizacija i politička nestabilnost sa stalnim izborima otežavala realizaciju te skoro genijalne ideje. "Ma, nikad mi nećemo u Evropu" - mislio je dok je, zaglavljen u neviđenoj gradskoj gužvi, gledao u žardinjere koje su ga delile od prečice prema kafani u kojoj se obično nalazio sa sekretarom. "Džip je rešenje, džip."
Sekretar je, po običaju, sedeo u svom mračnom separeu. Oči koje su kolutale očigledno su tražile izlaz za krv koja je udarila pravo u mali mozak nakon preobilnog ručka.
- Kasniš, prijatelju - konstatovao je, držeći glavu zabačenu nazad, sav crven u licu - a i smrdiš kao da se voziš u kontejneru.
- Naravno da kasnim kada si poslao neku svoju lavicu da mi ometa radove.
- Ona samo radi svoj posao.
- Ma naravno. Koliko ima od svake kombinacije? - upita advokat cinično.
- 5%.
- E, ovaj put joj odbi 300 evra, jer ih je danas već dobila.
- A, to ne spada u dogovor.
- Ne mogu da se natežem, tako da nema ni veze.
- Jer znaš da bi unapred izgubio – reče sekretar slavodobitno.
- Tako je. Imaš neku torbu?
- Naravno - konstatuje sekretar, tapšući pored sebe sportsku torbu. Advokat mu pruži svoju aktovku i ovaj prebaci gomilu svežnjeva novčanica iz jedne u drugu – ovaj put ti činim, samo da znaš.
- Šta mi činiš?
- Uslugu.
- Prvo, povećao si cenu za 30%. Drugo, uredno si plaćen. Gde je usluga?
- Ovaj put zastupaš kriminalca.
- Nije kriminalac.
- Bio je u zatvoru.
- Ali više nije u zatvoru, sada je građevinski investitor.
- Ti znaš da ja ne želim da imam veze sa kriminalom, ipak sam ja političar.
- Znam, ali moj klijent nije više kriminalac. Bio je malo nestašan u mladosti, odležao je svojih 12 godina i sada je uzoran građanin koji još gradi naš grad. Gledaj na njega kao na Donalda Trampa našeg grada.
- Pusti me tih tvojih filozofskih zaključaka. Koliko ima ovde? - upitao je kada je prebacio sav novac u svoju torbu.
- 130,000.
- Odlično, jedino si mi baš napravio problem što si zakasnio nedelju dana sa lovom-
- I ti meni što si povećao sa 100,000 na 130,000. Još osećam hladnu cev Magnuma u ustima kroz koju sam objašnjavao da ste posle ovih izbora morali da napravite veću koaliciju na gradskom nivou i da sada ima više gladnih usta.
- Pa kada radiš sa kriminalcima...
- Vama ili njima? - upita advokat cinično.
- Ti dobro znaš da su ljudi postali alavi na novac ovih dana. Misle da se isti bere na grani. Misle meni je lako, a ne znaju koliki mi je pritisak od stresa.
- Pritisak ti je od ove jagnjeće kapame, leskovačkog voza i nogica u saftu.
- To je jedino zadovoljstvo koje je ostalo u mom malom, tužnom životu. - konstatova sekretar, uz odgovarajući pogled tužnog i zabrinutog političara.
- A gde su ona vremena kada su ljudi ulazili u politiku iz ideala, bre?!
- Nema ih, prijatelju. Nema, gotovo je s tim. Ne mogu više da izađem na kraj sa njihovom pohlepom. Evo, na primer, ovi što su ušli u vlast na ovim izborima što se zovu Pokret ekologija grada... Ja im u pregovorima ponudim mesto sekretara zaštite životne sredine, a oni mi kažu da to mesto nabijem tamo gde sunce ne sija i da im lepo dam mesto šefa tenderskih komisija ili nema ništa od dogovora.
- I?
- Ma ništa, nekako smo se našli na tome da dobijaju 30% od svake kombinacije i mesto sekretara za zaštitu životne sredine.
- A kako te kontrolišu? Kako znaju da ih nećeš prevariti?
- Pa, vidiš onog tamo? Za stolom preko puta? Onaj što čita novine?
- Da, onog suvog sa naočarima i enormno velikim nosem.
- E, baš tog.
- Šta sa njim?
- On je brat žene predsednika Pokreta ekologija grada.
- Kapiram.
- A vidiš onog ćelavog mladića što sedi sa mp3 plejerom na ušima i jede onu supu?
- Vidim.
- On je sin sekretara centrale stranke. 20% u centralu.
- Ono dvoje zaljubljenih u separeu? Omladinici iz partije u koaliciji. 10%.
- A ona žena što slaže ispeglane stolnjake? Ona je ispred kolektiva u sekretarijatu. 5%.
- I oni imaju deo?
- Pa uhvatili me pre nekoliko meseci sa švalerkom u kancelariji. Onaj stariji čovek sa cilindrom je švalerkin otac. 5%.
- A konobar?
- Stric šefa opozicione odborničke grupe. 10%.
- Garderoberka?
- Prijateljica moje žene. 5%.
- Nikada mi nećemo u Evropu tako.
- Nikada prijatelju, nikada – konstatuje sekretar, iskreno razočaran ljudima.
- A šta je sa tužbom koju si mi pomenuo jutros telefonom?
- E, to sam hteo da te zamolim da mi vidiš kod ovih tvojih u tužilaštvu da to blokiraju.
- A ko te je tužio i za šta?
- Pa ovi iz opozicije, za to što smo neku ulicu asfaltirali četiri puta ove godine.
- Da, znam. Moju ulicu.
- E, da. Baš tvoju.
- Dobro, ali zašto te tuže kada imaju deo od kombinacije?
- Pa zato što ti kasniš sa isplatom i onda su pomislili da ih ja radim za pare - reče pomalo prekorno - A i idu izbori, pa se pozicioniraju.
- Kako idu izbori?! Pa ovi su se tek završili?
- Ma nema veze, to nije bitno. Možeš li to?
- Znaš da mogu, ali to košta.
- Znam - sekretar zavuče ruku u sportsku torbu, na šta je nastala potpuna tišina u kafani. Nosati je spustio novine, a zaljubljeni su prestali da se ljubakaju. Konobar je prestao da sluša goste koji su upravo poručivali. - Evo ti da rešiš to - reče i pruži advokatu svežanj novčanica. Svi su se uhvatili za telefon u istom trenutku, ali sekretar je ovaj put imao opravdanje za uložen novac. Zatim je rekao glasno, da čuje cele kafana – Nepoverenje košta. Ako su mi građani po ko zna koji put ukazali poverenje, ne vidim zašto bih strahovao od krivične prijave koju je podnela opozicija jutros - govorio je kao da je advokat neki novinar koji radi intervju - ali su oni sami napravili problem i to će im odbiti od kombinacije.
- Dobro, barem mi reci zašto ste je asfaltirali četiri puta.
- Pa, prvi put smo je afaltirali jer je bila puna rupa, pa smo se setili da treba da provučemo nove
kablove za telefon, pa smo je raskopali opet i ponovo asfaltirali. Onda je Srbijagas uvodio gas u domaćinstva, pa smo je opet raskopali i ponovo asfaltirali i poslednji put smo se setili da bi bilo dobro da zamenimo cevi za vodovod. Uostalom, sada imaš ulicu kao novu, šta se bunite, nikada vam nije ništa po volji!
- Pa, već su se otvorile rupe na svim onim mestima na kojim su bile i pre cele te vaše priče sa asfaltiranjem...
- Pa kada ne znate ništa da čuvate – konstatovao je sekretar politički.
Stigao je kući posle sastanka sa investitorom i okružnim tužiocem Miloševićem koji je za 20,000 evra pristao da oceni tužbu protiv sekretara kao neosnovanu. Zavalio se u fotelju. Žena je bila negde na planini, a onaj njegov narkoman je ili spavao ili visio u nekom klubu sa drugarima. Baš radi na tome da razume to čudovište koje se naziva svojim sinom. Psihijatar mu je rekao da je to sve samo faza i da će proći. Da je i on bio "lud" u njegovim godinama. Jeste on bio lud, ali nije sobu okrečio u crno, kosa mu je bila raspoređena po celoj glavi, nije bio obrijan sa leve strane, a sa desne imao zalepljene šiške preko oka, nosa i usta. Takođe, nije bilo ni tri minđuše u nosu, ustima i jeziku. Lepo su ga on i žena kao malog dali da uči klavir, ali je profesorka rekla da je bolje da mu daju klešta i čekić u ruke da radi nešto korisno. Posle je malo svirao gitaru, ali je, na opštu radost komšiluka, shvatio da mu to ne ide od ruke. Sada ima neku miksetu, pušta muziku, ima gomilu nekih fanova i on kao otac i advokat mora sve to da razume. Sipao je viski i uključio TV da vidi vesti.
"Pre manje od pola sata, zgrada na Voždovcu se srušila zbog radova koje izvodi građevinska firma 'Kum i kombinacija' - stegao je čašu sa viskijem od muke. - Na mesto nesreće odmah je stigao i okružni tužilac Milošević, jer ima mnogo povredjenih, a materijalna šteta je milionska.
Popustio je stisak na čašu. Upravo je dao Miloševiću 20,000. "Ovo će ipak biti samo jedno rutinsko rešavanje problema" - pomislio je dok mu je glava lagano skliznula na naslon fotelje od umora. "Sutra ću misliti o tome, a sada ću da mislim o nečem lepom... Lepom? Hmmm, džip. Da. Hoću da kupim džip" - bile su poslednje misli pred zasluženi san u fotelji.
Posts
