Pre neki dan sedim sa ljudima koji žele da pokušamo ponovo da pokrenemo ideju pokreta Solidarnost i u celoj priči stalno je pitanje šta je to konkretno što bismo rekli ljudima koji bi nam se pridružili. Konkretno, to znači koji bi naš stav bio po pitanju Fiata, Gasproma, svetske ekonomske krize, Kosova, Evrope, Haga, Uroša Mišića...
Međutim, pre nego što napišem nešto o svemu tome, reći ću vam šta me je danas potreslo preko svake granice, a suština je srpskog problema.
Šetam sa svojim psom ulicom Neznanog junaka u Beogradu. Za one koji ne znaju, to je ulica koja vodi od zgrade TV Pinka prema VMA i Banjici. Negde kod stanice koju ljudi znaju kao Akademija, (jedna stanica pre VMA) staje autobus i iz njega izlazi, po mojoj proceni, desetogodišnji slepi dečko. Nosi beli štap sa sobom i ima ranac na leđima. Brojeći korake, dolazi do pešačkog prelaza. Ja se nalazim pedesetak metara od njega. Pored mene prolazi kamion kiper i jedan auto. Dečko pruža beli štap ispred sebe kao znak da je slep i da želi da pređe ulicu. Kamion koji ide desnom trakom staje, a auto koji ide levom proleće preko pešačkog prelaza. Slepi dečak shvata da je kamion stao i kreće da pređe ulicu i u tom trenutku pored mene, po mojoj slobodnoj proceni, brzinom oko 70 km/h proleće jedan od službenih automobila neke od onih kompanija za kozmetiku ili sokove, nisam ni stigao da vidim šta piše na njemu. U svakom slučaju, beli Ford Fiesta. Slepi dečak je već na ulici, kamion stoji, ja shvatam da će Fiesta udariti dečaka. Potpuno nesvesno viknem "NE!", ali dečak me ne čuje. U tom trenutku, vozač kamiona shvata situaciju i zatrubi dečaku. Dečak se paničnim trkom vrati na trotoar, saplete se o ivičnjak, ali zadrži ravnotežu. Scena je bila toliko potresna da ja ne mogu da to opišem rečima. On onako bespomoćan i prestravljen, a Fiesta proleće preko pešačkog prelaza - bez kočenja, bez osvrtanja. Stvarno ne znam kako da nazovem mladića koji u Fordu proleće levom trakom. U svetu bi za to išao na lečenje u psihijatrijsku ustanovu. Dečak ponovo pruža štap, kamion i dalje stoji i dečak konačno prelazi na drugu stranu. Sve se odigralo u nekoliko sekundi. Danas je jedna bitanga zamalo ubila slepog dečaka na pešačkom prelazu i nikada za to neće snosti posledice. Danas je jedan kamiondžija spasao život jednom slepom dečaku i niko mu neće reći "hvala" za to. To je problem našeg društva. Ne samo da se ne poštuju zakoni, nego nema elemetarne društvene svesti, svesti o vrednosti života i tome da ne živimo sami na ovom tlu.
Kod nas jednostavno vredi biti bitanga. Ironijom slučaja, danas vidim upravo jednog od najgorih u toj priči, našeg gradonačelnika, kako sa čoporom obezbeđenja i fotoreportera prelazi ulicu sa neki slepim dečakom. I onda se setim šta je taj čovek radio dok je Đinđić sa porodicom spavao na nišanu policije Slobodana Miloševića, dok je Stambolić ležao u nekoj raci sa živim krečom na Fruškoj gori i dok je porodica Ćuruvije žalila. On je radio sa RTS-om, odbio je, sa svim Tadićevim savetnicima, da radi kampanju DOS-a - za svaki slučaj, da ne propadnu poslovi sa RTS.
Muka mi je više od njihovog marketinga. Nije njegov posao da vodi slepe preko ulice (naročito ne uz sve moguće medije), nego da sistemski reši taj problem. Međutim, kako da se odrekne dobitne kombinacije čovek koji je vadio vozača automobila koji je uleteo u reku da bi pokazao koliko je human, dok je u isto vreme kao ministar za NIP uništavao našu budućnost?
Vozač Fieste je trebalo da stane, a Đilas da NIP uloži u našu budućnost, a ne sopstvenu političku kampanju. I baš niko da postavi pitanje na pragu ove krize koja nam se uvlači u predsoblje šta je sa novcem iz NIP-a za koji je bio zadužen ove godine? Zašto je taj novac podeljen prema partijskoj podobnosti da se kupuju košarkaške lopte i koševi i da se dele penzije i plate zaposlenima u prenaseljenoj državnoj upravi?
To je suština problema. Ovde jednostavno najgori imaju šansu. Sve se pretvorilo u laž, licemerje i marketing, iako Srbija i Srbi imaju konkretne, a ne marketinške probleme. Jedine osobine koje su vam potrebne na putu do vrha su podobnost i marketing. Ovde je neslaganje odavno pobrkano sa nelojalnošću, a prava vrednost sa slikom. Kada vam elita diktira sistem vrednosti koji u jednoj reči kaze "podoban" i ništa drugo, onda je jasno da će vreme koje ide biti više nego teško za ovu zemlju.
Prodavati NIS sada kada je cena svim naftnim kompanijama pala nekoliko puta je idiotizam, ali je jasno da mi nemamo novac da dočekamo kraj 2009. godine kao država. Sve ostale priče su samo pakovanje za očaj naše političke elite. Uslovljavanje ruske strane u kojem vezuju ugovor oko prodaje NIS-a za kupovinu Fiatovih automobila iz Zastave jeste ne samo nekorektno, već je "pucanje iz prazne puške".
Evropa je jednako daleko posle izručenja Karadžića, kao i pre njegovog izručenja. Naše "diplomatske pobede u UN" su nas ponovo dovele u svađu sa celim okruženjem. Odavno je konstatovano da je naš prioritet dobar odnos sa susedima, kao i zajednička borba protiv organizovanog kriminala, što konkretno znači zajedničko tržište i bezbednost. Čvrsto sam ubeđen da prijem novih članova u EU neće biti pojedinačan, što znači da ćemo svi na zapadnom Balkanu deliti istu sudbinu kao i uvek.
Svetska ekonomska kriza će nas udariti svom silinom sledeće godine. Mi nismo država koja može opstati bez podrške sa strane, a u ovom trenutku sve razvijene države imaju prioritete u koje svakako Srbija ne ulazi, čak ni sa klupe. Kada se suočimo sa onime koliko mi realno vredimo i privređujemo, imaćemo sreće ako ne bude suša, jer za sve ove godine nismo našli za shodno da oživimo sistem navodnjavanja u Vojvodini. Koridor 10 i ostale investicije na našoj najozbiljnijoj šansi za privredu su otišle u plate, penzije, koševe i košarkaške lopte.
Kada dinar dostigne realnu vrednost, koja je dva puta veća od sadašnje, otvoriće se pitanje kredita građana, ali i kredita privrednih subjekata. Tada će država koja je bez sredstava morati da presudi ko u toj situaciji gubi. I jedno i drugo je više nego katastrofalno. Ako podrži građane, država će izgubiti bilo kakvu šansu da investicijama pokuša da udari temelj za oporavak. Ako podrži banke, ljudi će umirati od gladi. Sve ovo je jasno odavno, a ja sam u svojim tekstovima od ranije pisao o svim ovim problemima, kao i tome šta nam sleduje ako se nešto bitno ne promeni. Nažalost, slikanje sa slepima neće pomoci u sanaciji katastrofalno potrošenih sredstava iz NIP-a.
Parlament ne može biti kriv za to što se ne donose zakoni. Vlada Srbije kasni sa budžetom 40 dana. Ostaviti poslanicima 20 dana da usvoje budžet je neodgovorno i pogubno po stanje u državi, a licemerje medija koji prebacuju krivicu za stanje u državnim organima sa Vlade na parlament je u skladu sa programskim šemama u kojima dominiraju "Kursadžije", "Selo gori, a baba se ceslja", "Operacija Trijumf", "Grand parada" i slično. Poslanicima vladajuće koalicije nije dozvoljeno da govore sa skupštinske govornice, što opet vraća na suštinski problem Srbije. Podobni ne mogu izvaditi državu iz krize - ne mogu, nisu mogli, niti će moci. Možda mogu kreativni, inteligentni, različiti, lideri, ali lideri ne mogu biti podobni i ćutati na svaku reč izrečenu sa skupštinske govornice.
A što se tiče "Pravde za Uroša", Uroš Mišić je dobio kaznu koju bi dobio bilo gde u svetu. Ono što je problem jeste to što je država efikasna samo za pojedine. Venčani kum mojih roditelja je ubijen u policijskoj stanici na Vračaru godinu dana pre nego što je Mišić pokušao da ubije policajaca na stadionu. Da li je potrebno da kažem šta je sa tim slučajem ili je dovoljno da kažem slučaj "Karaš" i ubistvo gardista u Topčideru? Kao običan čovek, mislim da akcija Zvezdinih navijača mora da bude "Pravda za sve". Uroš bi trebalo da prihvati svoju krivicu i kaznu, a u žižu javnosti bi trebalo staviti i problem selektivne pravde u Srbiji - ali samo kada prihvate krivicu, jer zločin drugog ne može biti opravdanje za sopstveni. Kada je jasno da podobni mogu da rade šta hoće, akcija Delija sa neke dečačke strane ima opravdanje, ali sa aspekta društva i države jeste samo slika koju mogu da vide svaki dan na svakom koraku i da pomisle i poveruju da nisu krivi za učinjeno delo.
I na kraju, kada me pitate koji je to prvi korak da se reši problem Srbije, odgovoriću vam samo: da vozač Fieste stane na pešačkom prelazu.
Posts
