Milion za Miladina

Sećate li se onoga kada smo bili klinci, pa pre nego što uđemo u tuču prvo iznesemo argumente na sto, tek da se zna ko je ko? "Moj tata radi u policiji i zna celu policiju!" "Nije to ništa, moja mama radi na VMA i zna celu vojsku!" E vidite - Miladinova mama zna celu državu.

Jedini problem je što Štajnhauerov tata zna jednu veću državu - i NATO, MMF, UN...

Eto nama nove teme za zaluđivanje mase u Srbiji. Još uvek se čeka na razmaženog gospodara Srbije da javno uputi Mirka i Ivicu kako da se odnose prema tom problemu, a ja opet "trčim pred rudu". Nema veze, i onako se posle predsednika ne govori.

Siže priče glasi ovako. Ovaj tip je nekog odvalio od batina. Naravno, pogrešnog tipa - šta bi Srbin drugo uradio. Onda je platio kauciju i, uz pomoć državnih službenika, pobegao iz SAD. E, tu je nastao problem, i to vrlo ozbiljan problem, jer su Kovačevići od mladalačkog siledžijstva napravili diplomatski problem. Sve ostalo su priče "rekla - kazala". Država je odlučila da sanira taj problem nekim kešom i, naravno, srpska javnost koja mora da plaća sve svoje račune i poreze i koja se davi u egzistencijalnim problemima, "odlepila" je od besa, jer je ta "državna tajna" bila tajna svega 15 minuta.

Delu političke bulumente bitno je jedino ko je "drukara", a drugom delu da li je Štajnhauer bio u komi pet minuta ili pet dana. Na kraju, tu su i oni koji se bune na plaćanje te kečerske zajebancije živahnog Srbende, ali i dalje poslušno dižu ručicu sa vladajućom većinom u Beogradu, a neretko i u Republici.

Negde na kraju, trebalo bi da piše: jedan delikvent, njegovi roditelji koji ga nisu vaspitali i nekoliko političkih bitangi su zbog tinejdžerske tuče napravili najozbiljniji diplomatski incident sa SAD od Miloševića na ovamo i glupom sitnicom udarili temelj novim, potpuno nepotrebnim, problemima naše dve zemlje. Rešenje? Kovačević da se isporuči SAD, njegovi roditelji da odgovaraju za korupciju, državni službenici za zloupotrebu službenog položaja, ministar spoljnih poslova da se smeni, poslanici da raspravljaju o poverenju Vladi zbog netransparentnosti i nemogućnosti da čuva državne tajne. Naravno, Tadić da podnese ostavku, jer odavno najbrutalnije krši Ustav Srbije - to se podrazumeva.

Kovačevići su već pokazali da im sa nepravednim američkim pravosuđem ne ide, ali da sa srpskim ljubiteljima pravde, zakona i nešto evrića koji imaju razumevanja za njihovog "novog sprskog heroja", sve ide baš onako kako bi trebalo. Evidentno je da porodica Kovačević očigledno ima poverenja u srpsko pravosuđe koje je nadaleko čuveno po svojoj efikasnosti, profesionalizmu, nepodmitljivosti i pravdobljubivosti. Baš zbog toga je Dačić, poznat po svom poštenju (od poslednjih zbirki izdvajamo "Kofer" i "Akcize" a.k.a. Peconi), rekao da je najvažnije da se Kovačeviću sudi u Srbiji.

Cijena? Prava sitnica.

Milion dolara ili...

- 14,717 studentskih kredita

- 25,019 učeničkih kredita

- 1,943 prosečne plate u Srbiji

- 4,970 naknada za nezaposlene

- 42,390 dečjih dodataka

- 2,963 naknade za prvo dete 

I, uprkos svemu, ta zla nepravedna Amerika spremna je da Kovačevića, mrskog im Srbina, pusti uz plaćenu odštetu i onda da uputi Srbiji pomoć od 64 miliona dolara.

Pre nego što se vratim na temu omiljenog nam "buzdovana", pomenuću vam samo da će Srbija najverovatnije do leta ući u recesiju. Znam da prosečnom čitaocu to ništa ne znači, ali pojasnimo to ovako. Srbija je od MMF morala da pozajmi 500 miliona dolara da bi mogla da isplati plate, penzije i ostala davanja (čisto da ljudi ne poumiru od gladi i zime). Ta računica je napravljena kada se računalo na to da Srbija ne samo da neće u recesiju, nego da će i imati privredni rast od 4%. Sada su zaključili da će privredni rast biti ispod 1% i zbog toga moraju od MMF da pozajme još tri milijarde dolara da bi zaposleni, penzioneri i ostali primili svoje plate i penzije. Istini za volju, Vlada nema strategiju ni kako da vrati ovih prvih pola milijarde evra i sada vas molim da pustite sebi maštu na volju, zatvorite oči i zamislite kako će izgledati sledeća zima u Srbiji...

Dobro, sada otvorite oči.

Pred sobom imate jednog "buzdovana" koji je u komu bacio nekog Amera. Bravo Miladine! Tako se zove taj "šifonjer". Bravo Miladine, Srbine!

- A ko je Miladin Kovačević?

- Uzoran student, sportista.

- Koji je pobegao od suđenja?

- Kao i svaki savremeni srpski heroj.

- A kako je pobegao?

- Imao je saučesnike.

- Neke kriminalce?

- Pa sad... Kako se uzme.

- Pa kako se uzima?

- Obično u kešu.

- I gde je pobegao? Zna li se?

- U Srbiju. Gde drugo? Srbija je postala simbol otpora i pravdoljubivosti protiv tog trivijalnog novog društvenog poretka.

- Pa ko je uzeo taj keš?

- Pravo pitanje bi bilo "a ko nije?", mada verujem da je ipak neko izvisio.

- Možda narod?

- Narod i ne ulazi u kategoriju za uzimanje keša. Imaju banke, pa nek' uzimaju kredite.

- Keš kredite?

- I njih, između ostalog.

- I šta je sada sa tim studentom?

- Ništa, ruča u skupštinskoj kafani.

- Verovatno mu je sav keš otišao na korupciju, pa mora čovek da se hrani negde gde je jeftino...

- Moguće, a i vole ga političke partije.

- Sve partije?

- Naravno, pa bolje da on bude tema, nego ekonomska kriza za koju niko nije kriv.

- Pa ima logike... Glupo bi bilo da razgovaramo o krizi kada znamo da niko nije kriv za nju. Nego, šta se sad dešava sa tim Miladinom?

- Ništa specijalno, ne damo ga Amerima.

- I oni ništa?

- Ma kako ništa? Zamrzli su nam pomoć i neke račune naših firmi koje posluju u Americi.

- Pa šta ćemo sada da radimo?

- Sada ćemo da platimo otkup da mu se sudi u Srbiji.

- Koliki otkup?

- Milionče.

- Dinara?

- Ma daj bre, ko još u svetu zna uopšte šta je dinar. Milion dolara.

- Milion dolara za šamar?

- Da li je šamar ili koma, još ne znamo pouzdano.

- Pa dobro, tek je prošlo pola godine kako je to postalo afera...

- Tako je. Vidiš, oni vojnici što su ubijeni u Topčideru, još nemamo pojma kako su ubijeni, a prošlo je pet godina.

- Dobro, a što ga jednostavno ne vratimo nazad u Ameriku?

- A, pa to ne može po zakonu.

- A da mu izdamo dupli pasoš, to može?

- To je bila greška nekih tamo kojima se tamo negde za to i sudi.

- A zašto su mu oni izdali dupli pasoš?

- Zato što su dobri ljudi koji vole Srbiju.

- A jesi čuo za ono dvoje starih ljudi koji su umrli od zime i gladi pre neki dan?

- Čuo sam za to.

- A što njima nismo pomogli?

- Nismo znali da im je potrebna pomoć.

- Dobro, a da li se sećaš onog slučaja kada su onaj tip i devojka doživeli nesreću u Dominikanskoj republici, a država nije htela da pomogne tom dečku da transportuje telo svoje mrtve verenice do Srbije?

- E, sada me pitaš svašta. Ne sećam se toga! Uostalom, ovo je trebalo da bude državna tajna!

- A zašto?

- Zato.

- A šta misliš, hoće li osuditi Kovačevića u Srbiji?

- Pa to je na sudu da odluči.

- A nije ti malo čudno što je država sve učinila da mu se sudi ovde? Siguran si da će mu sud izreći pravu kaznu?

- Siguran sam.

- Neće biti državnih tajni, bekstva, duplih pasoša?

- Pa ovo je ipak pravna transparentna država.

Jel' da da je ovo smešno?

Meni nije. Čeka nas ozbiljna kriza i recesija, a ove bitange nam se smeju u lice i vređaju sav pošten svet koji plaća svoje račune, karte za prevoz, poreze...

Prvo pitanje - nacionalno pitanje Srbije

Uspešnost jednog društva meri se sposobnošću tog društva da se integriše u svetske tokove. Prvi stepen nadgradnje na tu uspešnost je jasno zadržavanje osnovnih nacionalnih i tradicionalnih vrednosti u okviru društva koje je poštovano kod ostalih naroda. Treći stepen nadgradnje jeste sposobnost da se sopstvene vrednosti i tradicije nametnu drugim društvima nenasilnim metodama.

Zadržavati nacionalnih vrednosti bez integracije u svetske tokove ili ih čak suprotstaviti tom procesu pogubno je i dugoročno vodi rastakanju države, naroda i društva u kojem se na kraju, pod pritiskom okolnosti, pojedinci i sitne grupe odriču svega, samo da bi zadržali najosnovnije egzistencijalne potrepštine.

Upravo ovo poslednje se desilo Srbiji i sprskom narodu u poslednjih 20 godina. Mi polako ulazimo u poslednju fazu raspada društva. 

Problem je što je upravo naša “elita”, ako se to tako može nazvati, kreator takve situacije. Ona i dan danas vodi svoju politiku kroz apsolutno sve postojeće političke opcije. Naše društvo je pred nokautom, a u velikoj većini savremenih svetskih istorijskih i geografskih udžbenika Srbija i Srbi skoro da ne postoje. Upornim insistiranjem kretanja u istom pravcu svakako nas vode do konačne dezintegracije.

Iako deo tih grupica koje se već uveliko odriču nacionalne vrednosti Srbije u korist integracije u svetske tokove misli da će nešto korisno učiniti, one greše, jer mi imamo dva procesa koji su obrnuti od cilja kojem težimo.

Prvo, oni što se posipaju pepelom za dela koje su učinili pojedinci i uporno pružaju ruku onima koji tu ruku neće i koji se odriču patriotizma, jer ih je sramota Srbije, moraju da shvate da će bez nacionalnog identiteta u sebi brzo postati deo plena nekog naroda koji ima sopstveni identitet i strategiju. Tužnu poziciju gospodara u urušenoj kući zameniće ulogom sluge u štali osrednjeg gospodara.

Drugo, kontrastruja, oni što “pišu ćirilicom”, lupaju semafore pod parolom Kosovo je Srbija, veličaju ratne zločince (upravo one koji su nam uzeli nacionalni identitet i zamenili ga zločinačkim) i mrze Evropu i Svet (iako ne znaju šta baš to konkretno znači onako rudimentarno sa “dna kace”) moraju da shvate da se moramo priključiti svetskim tokovima kako bi zaustavili rastakanje Srbije i sprečili brisanje srpske istorije.

Srbija ima svoju istoriju koja je imala i dobre i loše strane. U srpskoj istoriji postoje ljudi kao što su Dositej Obradović, Nikola Tesla, Ilija Kolarac, Mihajlo Pupin, Laza Paču, Stevan Sinđelić, Vuk Karadžić, kao i Đorđe Vajfert i Arčibald Rajs. Međutim, tu su i Puniša Račić, Ratko Mladić, Slobodan Milošević... Niko nema razloga da se stidi toga što je Srbin, niti bilo ko sme svoju sudbinu da stavi ispred kolektivne, ali istovremeno niko nema prava da svojata srpstvo isključujući one koji vole ovu zemlju i istoriju. Niko nema pravo da se odriče Srbije, ali niko nema prava ni da veliča kriminal i nasilje kao vrednosti koje mi poštujemo. To obe "suprotstavljene strane" našeg društva moraju da shvate.

Jedino zdrav narod može opstati. Zdrav narod mora imati svoj zdrav nacionalni identitet. Identitet koji spaja nas, ono što mi jesmo, ono što je najbolje u nama, ono što bismo mi cenili kod drugih naroda, kao i vreme i mesto u kojem živimo.

Duvanje iz šupljeg u prazno dok ne zasija duplo golo

Jedna od današnjih sporednih vesti je da će Srbijagas najverovatnije preuzeti fabriku stakla u Paraćinu na osnovu dugovanja koja ta fabrika ima prema njima. Isto se planira i sa Azotarom i još nekim fabrikama.

I sad, mene samo zanima - koja je ekonomska strategija ove države?

Ja razumem i svim srcem podržavam ekonomsku politiku samoupravnog tipa "radio, ne radio, svira ti radio", ali toga u 21. veku nema. Staklara ni privatizovana ne može više da privređuje sa pozitivnim saldom. Ili smanjenje broja radnika, ili bankrot. Ne stečaj, nego BANKROT. To je jedino rešenje.

Ovo je siže mudre proevropske političke priče: čuvaju se radna mesta koja su izgubila svoju svrhu i neophodnost. Navaliće na grbaču svim onim potrošačima preskupog uvoznog gasa u Srbiji još i paraćinsku staklaru, što će prouzrokovati da za dva meseca ponovo raste cena gasa. Tada će još drugih fabrika otići u stečaj zbog toga što ne mogu da plate novu cenu gasa, a država će i dalje da sipa novac od kredita u Srbijagas, umesto da investira u neke strateške i potencijalno profitabilne projekte ili, ako ništa drugo, da ga jednostavno deli građanima po ulici.

Sve se to radi čisto da bi se održao privid privredne produktivnosti. I tako će biti dok konačno ne dođemo u situaciju da prodamo i Srbijagas, dok nas ne stignu sve kamate i rate za kredite. Tada ćemo konačno da stavimo ključ u bravu Srbije i već jednom završimo sa svih onih pola milona Srba koji direktno žive na račun budžeta Srbije. Ako želimo da izađemo iz krize, moramo jednom da krenemo u drugom pravcu. Moramo krenuti u investiranje, ali ne u trgovinske lance i gubitaše, nego u one privredne grane koje će imati perspektivu za deset, petnaest godina.

Nemojte da brkamo solidarnost sa idiotizmom. Mi nemamo priliku da brinemo o radnim mestima koja nemaju funkciju ni sa krizom, ni bez nje, već moramo da radimo na tome da obezbedimo narodu da preživi dok se ne stvore uslovi za nova funkcionalna radna mesta i to je solidarnost. Ne tako što ćemo ih tapšati po ramenima dok oni prave nešto što nam realno nije potrebno.

U tekstu stoji da ćemo tako što držimo fabriku stakla u Paraćinu uštedeti 30-40 miliona evra na konto uvoza stakla. To znači da radnici u staklari neće dobijati platu ili...? Proizvodnja stakla i u Srbiji i u Kini košta, tako da je to opravdanje, najblaže rečeno, idiotsko. Ceo svet ide u pravcu restruktuiranja privrede i traženja novih rešenja, a mi opet izmišljamo naše puteve koji vode u propast. Šta će biti kada prodamo Telekom, EPS i Srbijagas? Odakle ćemo popunjavati te rupe koje pravimo u budžetu?

Suštinski odgovor na pitanje sa početka jeste to da naši političari ne smeju da izađu pred narod Srbije i kažu istinu, jer su upravo oni u proteklih nekoliko godina našu situaciju napravili hiljadu puta jezivijom nego što je ona trebalo da bude.

Srbiji je očajnički potrebna nova politička opcija - poštena i iskrena, sa zdravim razumom ispred svih želja i apstrakcija, da bi mogla da vrati poverenje i nadu da ipak jednom možemo da isplivamo na površinu.

Da li bi Tadić plaćao kartu u GSP?

Predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Lj. Tadić tvrdi da, po važećem Ustavu Srbije, može obavljati istovremeno funkciju predsednika države i funkciju predsednika vladajuće partije. Tako se on kao Predsednik Srbije, poštujući svoja ustavna ovlašćenja, ne meša u rad Vlade Srbije, ali kada je predsednik DS, onda, opet po svojim ustavnim ovlašćenjima, može da se meša u rad Vlade Srbije. Bahato, uvredljivo, bezobrazno. Vređa nam inteligenciju i smeje nam se u lice.

Nema problema, jasno je da zakoni Srbije imaju rupe na sve strane, pa hajde da vidimo kako ova pogodnost može da smanji mesečne troškove jedne porodice koja koristi gradski prevoz.

Kontrolori u gradskom prevozu svakodnevno traže od putnika koji nemaju kartu za prevoz da pokažu ličnu kartu kako bi im napisali kaznu, iako nisu ovlašćeni da traže bilo kakav lični dokument građanima. Neretko se dešava i da ukoliko putnik neće da pokaže neku ispravu, kontrolori mu ne daju da izađe iz autobusa, vuku ga za rukav i prete. Nebojša Lazović, šef sektora tarife i prodaje u GSP-u „Beograd", potvrđuje da kontrolori nisu ovlašćeni da traže lične karte građanima, kao ni bilo koji drugi lični dokument.

- Naši kontrolori nemaju ovlašćenje da traže putnicima lična dokumenta, ali oni sami daju lične karte kada im se zatraže da bi se napisala kazna jer nemaju kartu ili povlasticu za prevoz u trenutku vožnje - objašnjava Lazović. [Press Online, 09.02.2009.]

U ovom tekstu je jasno da kontrolori GSP faktički ne mogu naplatiti kaznu od putnika koji nema kartu za prevoz. Oni nemaju nikakva zakonska prava da od vas traže ličnu kartu i isto tako nemaju prava da vas zadržavaju, već samo u slučaju da se na licu mesta nalazi policajac oni mogu,  uz njegovu asistenciju, tražiti vaše podatke sa kojima mogu napisati kaznu.

To konkretno znači da kada bi građani Beograda koristili rupe u zakonu kao što to radi predsednik države i predsednik Demokratske stranke Boris Lj. Tadić, vrlo brzo bi došlo do totalnog urušavanja sistema gradskog prevoza.

Moje pitanje je zašto bi bilo ko propustio da koristi prednosti koje mu dozvoljava "bušan zakon",  kada to već ne propušta Predsednik? Da li država može da funkcioniše ako bi se svi ponašali kao Boris Lj. Tadić možemo da saznamo samo ako počnemo svi da koristimo pogodnosti neprimenjivih zakona.

Predlog: ako Boris Lj. Tadić do 31. marta ne podnese ostavku na mesto predsednika Srbije iz moralnih razloga zbog zloupotrebe funkcije, rušenja nepisanog reda i sistema vrednosti i vredjanja elemetarne inteligencije građana vršenjem dve potpuno nespojive funkcije u državi za čije opravdanje korisiti rupu u Ustavu Srbije koji je sam napisao, onda građani Beograda, po istom sistemu, imaju mogućnost da prestanu da rasipaju svoj dragoceni novac na karte koje ne moraju da plaćaju.

Ako neko misli da pozivam na ono što je poznato kao "građanska neposlušnost", prvo neka postavi pitanje predsedniku DS, Srbije i neformalnom predsedniku Vlade Srbije Borisu Lj. Tadiću kako se zove to što on radi i da li bi on plaćao kartu za GSP.