Rođaci

Jedna od najboljih replika srpskog filma je izgovorena u filmu "Rane", koji je opisao sav užas devedesetih u Srbiji. Taj trenutak kada glavni glumac, dok lagano umire, u off-u kaže i sve mi se čini, rođaci, da sam ja ipak bolje prošao je jedina istina sprskog naroda poslednjih dvadeset godina.

Problem broj jedan je što Srbija nema privredu, sve se tokom Miloševićeve ere raspalo. Tokom "veselih devedesetih" novac se u (inače idiotskom) samoupravnom socijalizmu nije ulagao u modernizaciju i u to da privreda ide u korak sa svetom, nego da Milošević vodi svoje sulude ratove - koje je, inače, sve izgubio.

Da bi Milošević mogao da ratuje "a da se Vlasi ne dosete", napravio je gomilu ofšor kompanija na Kipru koje su prale novac za potrebe širenja srpske oružane misli. Ono što je problem jeste da te kompanije nisu prale novac samo za potrebe "viših nacionalnih ratnih interesa", već i za privatne potrebe pojedinaca iz vlasti i biznisa.

Pošto ne možete brzo „okrenuti“ novac nekom proizvodnjom ili strateškim delovanjem, većina tih ofšor kompanija se bavila uvozom i "prodajom magle", a takvi ljudi su birani za državne partnere.

Veliki državni sistemi su radili za sitne pare i na svoju štetu, nisu izmirivali svoje obaveze prema drugim državnim sistemima koji su se u tom vrtlogu urušavali, novac se kroz destruktivnu državnu administraciju plasirao u narod i time određivao standard građana, a cene osnovnih namirnica su se držale nisko i time kupovao socijalni mir. Ostatak novca (profit) je išao u municiju i privatne džepove ofšor muljatora i državnih funkcionera.

Tačka na devedesete, iako iz tog perioda vučemo suštinski nacionalni problem i frustraciju gubitnika koji za to krive sve druge osim sebe. Neću o tome sada pisati.

Slobu smo skinuli sa vlasti petog oktobra, ali je njegov ratni sistem preživeo i to ne samo u ekonomskom, već i u svakom drugom smislu.

Dve stvari su bile i ostale bitne u tom sistemu.

Prva stvar je pljačka svih dobara u Srbiji, a druga zaglupljivanje i zaljuđivanje naroda dok se ta pljačka obavlja. Kao kada dva šanera uđu u radnju - dok jedan "zamlaćuje" prodavačicu, drugi krade za obojicu.

Za vreme Miloševića ta pljačka je imala dva pravca: jedan je bio suludi, ali državni projekat Velike Srbije, a drugi bogaćenje pojedinaca i stvaranje nove finansijske elite kroz kriminalne privatizacije i ofšor pranje novca. Danas ta pljačka ima samo pravac pravljenja nove finansijske elite kroz ono što Slobodan Milosavljević zvani MAXI zove "primarna akumulacija kapitala".

Kapital u Srbiji primarno akumuliraju tajkuni koji se nisu nešto preterano pretrgli od sposobnosti, nego su za vreme Miloševića obavljali uslužne radnje pranja novca "velikom vojskovođi" i njegovoj gospođi.

Dakle, u Srbiji nakon samoupravnog ekonomskog frankenštajnovog čudovišta "primarnu akumulaciju kapitala" rade nesposobni dupeuvlakači šizofrenog bračnog para Milošević.

Nepotrebno je ukazivati na to da te velike kompanije sa zgradama i imanjem u Srbiji, ali vlasničkim listom na Kipru i dalje funkcionišu kao prava društvena preduzeća SFRJ. Gazda svojim političkim vezama (ako vlasništvo nad ministrima i političkim strankama možemo zvati samo političkom vezom) obezbeđuje monopol, gubitašanje, zaduživanje, nekontrolisan uvoz (jednom rečju izdrkavanje na potrošačima), a zaposleni su ili belo roblje ili umišljen menadžment koji uglavnom ide po burek, jer je znanje morao ostaviti ispred kancelarije "predsednika kompanije" kao nepotrebno.

I tako od svakog kvaliteta pravimo škart, jer pravila poslovanja nisu tržišna, nego nepotističko samoupravna, pa svako ko hoće i zna da uradi nešto savremeno i pozitivno odmah smeta "rođaku sa sela" koji ne ume i neće da radi ništa osim "nekih kombinacija". Stavka koja u CV-u nosi bar 80 pondera stoji pod tačkom "naš je". Zna, hoće, ume, pošten, iskusan, inteligentan, brz, kreativan i savremen dele onih ostalih 20 pondera.

Druga stvar je zaglupljivanje i zaluđivanje. Što je više Srba na nivou "rođaka sa sela", to je i izbor jednostavniji, a gorepomenuto ponderisanje opravdanije.

Bajka za laku noć (tako smo mi zvali Miloševićev Drugi dnevnik RTS u 19:30 časova) bio je svojevrsna mantra "rodjacima". Na primer, Srbija je faktor stabilnosti (dok Mladić strelja po Srebrenici), nepravedne i ničim izazvane sankcije mogu da nam „pljunu pod prozor“ (dok je inflacija cca. 10,000% dnevno), Srbija je pobedila NATO (vidi pod "Kosovo je Srbija" ili prognani i nestali sa Kosova od 1999. na ovamo). Što je najgore, i sada će se naći čitav čopor koji će reći da nisam u pravu i da tu postoji viša matematika, ako ne i viša sila, najverovatnije natprirodna. Da ne govorim o podeli na patriote i izdajnike. I u srpskoj mitologiji je Marko Kraljević imao problema sa vilama, a u stvarnosti sa alkoholom i kukavičlukom.

No da se vratim na temu... Nećete verovati, ali reklamni prostor u toj "bajci za laku noć" je monopolski (kako drugačije?) prodavao niko drugi do kompanije Direct Media, firme Dragana Đilasa, DS-ovog gradonačelnika Beograda. Za one koji su se kasnije uključili u prenos ili imaju kraće pamćenje, Đilas se u DS učlanio 2004. godine. Da li je neophodno pominjati da Direct Media sada drži 80% prodaje reklamnog prostora u Srbiji? Možda je nekome zapalo za oko da kad god Đilas čini neko "dobro delo" sa njim ide pet kamera (toliko ima nacionalnih frekvencija), Studio B po službenoj dužnosti i 30-ak novinara. Samo da pređe preko ulice tom čoveku je potreban autobus za "pratnju sedme sile".

Bajka za laku noć je danas sofisticiranija iz mnogo razloga. Prvo, koliko god se opirali da priznaju kakvi smo idioti bili sa Miloševićem (Dačićem, Tijanićem, Mrkonjićem, Nikolićem, Vučićem..), i najvećem umobolniku je jasno da su oni sahranili Srbiju, ako ništa drugo ono bar podsvesno, pa je sada potreban malo inteligentniji pristup.

Jedan metod je patentirao Koštunica. Svake nedelje nova afera, koja nema ni početak ni kraj, samo bombastičan naslov i najavu u Dnevniku. Afera za aferom, a nigde raspleta. Najveći užas je napravljen sa "stečajnom mafijom". Cela akcija i svi optuženi su bili samo ikebana za Slobodana Radulovića koji nije hteo da prepusti C market Miškoviću. Radulović nije uhapšen ( niko ga i ne traži), Kljajević je proveo dve godine u pritvoru, Milko Brašnjević se obesio u pritvoru, a Mišković konačno ima monopol na prodaju robe široke potrošnje u Srbiji, jer je odmah nakon "otkrivanja mafije" preuzeo C market.

Druga metoda je klasično potenciranje sporednih stvari ispred suštinski bitnih. Monopol kompanije Direct Media u oglašavanju je ključna tačka političke zloupotrebe i manipulacije javnošću. Sa jedne strane ako ne kupujete reklami prostor preko njih, može vam se dogoditi "poreska". Ako pak pišete ili izveštavate nešto mimo dogovora sa njima, nećete dobiti nijednog oglašivača u vašem mediju. Shodno tome, niko ne piše o ruskom kreditu i dogovoru sa MMF-om, nego o gripu (koji je većina nas preležala misleći da samo ima jači grip) ili o belom šengenu, dok već godinu i po dana čekamo odmrzavanje SSP (što je 10% puta ka EU). Da ni ne počinjem o tome da je Đilas u medijima samo afirmativno, a da o ovom stravičnom monopolu niko ne sme reč da kaže (ili će završiti kao Borba).

Dakle, dragi moji rođaci, gledajte "Velikog brata", "Farmu", "Mog rođaka sa sela", verujete da je Srbija na putu za EU ili da će odbraniti Kosovo, ne razmišljajte o monopolima, zaduživanju Srbije, o Radujku kao Direktoru Telekoma, beloj kugi i ruskom ekonomsko-energetskom ropstvu... Možete i da tražite rodovsku vezu sa nekim od tajkuna ili iskoristite beli šengen da bacite pogled na Pariz, Minhen ili Beč, pa tamo gledajte kako da se zaposlite kao sudopera u nekom restoranu ne bi li ostali zauvek.

Naravno, uvek ostaje i opcija da uključite mozak i da se organizujemo da rasteramo ovaj ološ "govnjivom motkom", ali - dok ne ogladnite - nemojte o njoj misliti.

Za sada je dovoljno da verujete Tadiću, Dačiću, Đilasu, Tijaniću, Nikoliću, Miškoviću, Dinkiću...