Suva drenovina i drugi srpski mitovi u 21. veku

Mala slikovnica našeg problema sa predlogom za temelj Srbije u 21. veku

Šta je to što Srbija konkretno mora da učini na početku 21. veka da bi opstala kao država i društvo? Prvo i osnovno jeste da ovaj narod shvati vreme u kojem živi. To je ono na čemu ja baziram sve svoje kritike trenutne političke elite. Oni su jednostavno potpuno nesvesni u kom pravcu se kreće svet, a najkreativnije što mogu da smisle jeste da Srbiju uvale drugima kao vruć krompir da reše naše probleme. "Da uđemo u EU, pa će drugi da brinu o nama" - to je otprilike baza tog koncepta. U to ime se rade sve one stvari koje iritiraju onaj još nesvesniji deo populacije koji misli da je odavno trebalo puškom da osvojimo sve ono što zovemo "serbskim zemljama", a to je, naravno, vrlo širok pojam. Međutim, taj deo populacije je svakako zaboravio kako je na primer izgledalo ono što oni zovu "NATO agresija". Sedeli smo po kućama, kafićima i brdima i gledali kako iz vedrog neba lete rakete i padaju bombe. To znači da se u 21. veku rat vodi na neki drugačiji način i na nekim drugim poljima. One naše konstatacije tipa "dobili smo rat na terenu, a izgubili ga za zelenim stolom" ili "videli bi oni da su sišli dole" podjednako su retardirane kao što bi bile konstatacije boksera da bi on pobedio u uličnoj tuči da taj neko nije imao pušku. Međutim, taj neko je imao pušku i ništa od pobede. To je nepravda i agresija, ali i činjenica, život, 21. vek... zovite ga kako god hoćete, ali tako je. Vređa mi inteligenciju da ovo pišem, ali šta da radim.

Dakle kakvo je to vreme u kom mi živimo?

Ovo je vreme istorijske prekretnice u civilizaciji. Verovali ili ne, ono što je bila parna mašina početkom 19. veka, to je Internet na početku 21. veka. Naravno, to nije sve i ja ću se vratiti još malo nazad. Politički, svemu tome je prethodio pad Berlinskog zida kao simbol poraza komunizma kao ideje i trijumf američkog liberalnog kapitalizma. Kada je moderno socijal-demokratsko društvo u Evropi izgubilo protivtežu američkom liberalnom kapitalizmu, koju je pružala SSSR sa svojim tvrdim komunizmom, postalo je jasno da stiže period teške tranzicije za Evropu. Komunističke zemlje je čekao period još dublje i ozbiljnije tranzicije. Medjutim, dogodilo se nešto interesantno: decenijski nizak standard ljudi i život u diktaturi obezbedili su upravo tim komunističkim zemljama da brže prođu period tranzicije i postanu jača uporišta liberalnog kapitalizma. Naravno, tranziciju su na jedan poseban način sproveli Kina i Ruska Federeacija. Rodila su se dva giganta liberalnog kapitalizma koji za vratom nisu imali razmaženo stanovništvo, već ljude naviknute na "čvrstu ruku" i bedu čitavog života. U sistemu vrednosti liberalnog kapitalizma, postali su igrači koji imaju nekoliko golova prednosti. Korak po korak, Kina je preuzela ulogu vodećeg svetskog proizvođača, a Rusija energetskog monopoliste. Tu leži suštinski koren svetske ekonomske krize. SAD su se našle u čorbi koju su sami zakuvali. Iskustvo me je naučilo da verujem da Amerikanci ipak znaju šta rade i svetska ekonomska kriza mi se čini kao jedan od pojasa za spasavanje posrnule zapadne civilizacije. Presporo spuštanje standarda građana u poslednjih dvadeset godina na našem delu planete stiglo je u kritičnu fazu i bilo je potrebno hitno učiniti nešto nakon čega će građani biti sretni ako uopšte imaju posao. Na drugi način je bilo nemoguće takmičiti se sa Kinom koja uvek ima na raspolaganju skoro milijardu ljudi koji su spremni da rade za 20 američkih dolara mesečno. Kao i uvek, aktivni učesnici ovog procesa su SAD i Rusija, samo što im se ovaj put pridružila i Kina. Evropa je opet u poziciji da čeka rasplet sa što manje gubitaka i prati korake kojima ide SAD, jer se nalazi u sličnoj situaciji. 

Kako to izgleda u realnom zivotu?

Danas se u Kini prozvode mobilni telefoni koje u Srbiji, posle puta preko pola planete, plaćene carine i poreza, možete kupiti sa SIM karticom (na kojoj imate 200 din kredita) za 1,000 dinara (12 evra). Da li je potrebno reći da je skoro svu tehniku koju imate u kući sklapao neki Kinez, kao i gomilu drugih kućnih stvari? Toalet papir je jeftinije kupiti već zapakovan u Kini, dopremiti ga i platiti sve dažbine, nego ga proizvoditi ovde. Internet, koji sam spomenuo, omogućio je programerima da mogu iz Pakistana i Indije raditi za bilo koga na svetu. Kada sam već kod Indije, na granici sa Pakistanom postoji jedan grad po imenu Gurgaon u kojem se proizvodi sva moderna hirurška oprema na svetu. U početku su velike kompanije zbog jeftine radne snage otvorile svoje proizvodne pogone u tom gradu, ali kako je vreme prolazilo, Indijci su pokrali tehnologiju i sada sami prave iste takve instrumente najmanje petostruko jeftinije, jer ne moraju plaćati razmaženu evropsku administraciju. U Turskoj u jednom selu, maltene u jednoj garaži, proizvode se lopatice za turbine na mlaznim avionima. Proizvodnja u novom svetskom poretku postaje ono što je bilo rudarstvo u kapitalizmu. A usluge? Eto nas opet kod Interneta. Vrlo je slično, sada već iz Maribora možete vršiti knjigovodstvene usluge za nekog u Londonu. Internet je skratio put svemu, pa možete kupiti nesto preko austrijskog telešopa ako vam se poštarina isplati više nego da istu stvar kupite u Srbiji. Isto je i za bezbroj drugih stvari: oglašavanje, prevodi, konsalting, PR kampanje, marketing, proizvodnja softvera, 3D animacija i PC igara, spotova... Bend "Gorillaz" živi na dve strane sveta i funkcioniše preko Interneta, čak tako snima i albume... Političke kampanje se vode preko Facebook-a. Istorija će za deset godina biti onakva kakvu će je prezentovati Wikipedia. Kako vreme bude prolazilo, sve što može, biće prebačeno na Internet - sve ono za šta realno nije potrebno lično prisustvo, kao što je šišanje ili hirurška intervencija. Svet se nalazi na vratima novog društvenog uređenja. Dakle, proizvodnja na Dalekom Istoku, usluge na Internetu, energija do ozbiljnih promena u načinu dobijanja iste ostaje Rusima, Arapima i Amerikancima, a znanje, hrana i transport ostaju za nas u Evropi. Kako mi stojimo u toj trci?

Osnovno pitanje jeste šta smo mi radili za to vreme opšte svetske tranzicije i koje su posledice?

Da se vratim malo kritici i obrazložim svoj bes prema streljačkim vodovima iz 1945. i 1946. Dakle, šta je radila naša elita u vreme i posle pada Berlinskog zida? Ništa. Ratovala. Odlučila je da osveti svoje djedove i askurđele na rodnoj planini, da se bavi srednjevekovnim osvajanjem. Posledica toga je da smo mi potpuno izgubili korak sa ostatkom sveta, da smo opustošeni, emotivno i nacionalno poraženi i slomljeni. Mi smo kao društvo ušli u 21. vek sa pozicije jednog od najvećih svetskih gubitnika. Svaki dan koji potrošimo u tome da konstatujemo nepravde koje su nam učinjene, zavuke je izgubljen u šansi za oporavak. 

A danas?

Problem sa našom sadašnjom političkom elitom je taj što su to upravo isti ljudi koji su izgubili to najznačajnije vreme nakon pada Berlinskog zida. Kako tada nisu razumeli bitnost trenutka, tako ga ni sada ne razumeju. Sve ono na čemu oni, a samim tim i velika većina u Srbiji, bazira svoja shvatanja modernog društva je potpuno pogrešna. Svaki dan imate primer za to. Evo, uzeću primer "Banatskog dvora". Da je u toku 2008. godine u to skladište gasa uloženo 30 miliona evra, u Srbiji ne bi nestajalo gasa ovih dana, čak bi mogli da izdržimo skoro mesec dana bez gasa sa strane. Kao što sam pisao pre pola godine, novac iz NIP-a (580 miliona evra), pod upravom Dragan Đilasa, sadašnjeg gradonačelnika Beograda, potrošen je na totalne gluposti. Mislite da je on u međuvremenu shvatio, dobio viziju, počeo da razmišlja strateški, a ne kako da zadrži funkciju?

U međuvremenu se mlatilo o Kosovu i diplomatskim pobedama u UN. Koga bre to zanima kada se smrzavamo i u Novom sadu i u Kosovskoj Mitrovici podjednako?! Sami smo sebi najveći neprijatelji bili i ostali. Mi smo narod koji je u poslednje dve decenije dao 2.5 miliona glasova Miloševiću, Koštunici i Tadiću, nikom drugom. Mi 30 godina nismo u stanju da asfaltiramo njivu u širini od 24 metara i dužini od 200 kilometara, a Francuzi i Englezi su napravili 50 kilometara dugačak tunel ispod okeana za sedam godina da bi mogli kopnenim putem da vrše transport robe i ljudi. U Kopenhagenu postoji most dugačak osam kilometara koji spaja glavni grad Danske sa Švedskom, a završen je za četiri godine. Koliko puta ste čuli onu "srpski zidari su najbolji"? Pa gde su ti zidari? Nemaju šansu? Zašto je nemaju? Govorio je Đinđić o tome - zato što Srbija funkcioniše po principu "moje kume strina ima sinovca, pa da on to radi, nema veze što ne zna, naučiće, važno da je naš". Demokrate slede viziju? Sa Radujkom na čelu najveće državne firme Telekom Srbija? Nisam siguran. Čak naprotiv. A Aerodrom Beograd? Železnice Srbije? Jasna je poruka koja se šalje "ne moraš da znaš, važno je da si podoban pravim ljudima".

Šta je to što naše društvo mora da uradi da bi preživelo 21. vek? 

Prvo, Srbija nema temelj. Ove četiri stvari po mom shvatanju moraju biti temelj Srbije.

Moramo da postavimo stvari od početka. To konkretno znači, kao prvo i osnovno, da obezbedimo sebi energiju i hranu, a zatim da razmišljamo koja je naša privredna šansa i koji je način da unovčimo naše prednosti u odnosu na ostatak sveta. Moramo da vidimo šta je to sa čime možemo da smanjimo spoljnotrgovinski deficit i na kraju da vidimo šta znamo i šta je potrebno da naučimo u 21. veku. Osnovna potreba svakog čoveka su energija i hrana i samo sopstvenom proizvodnjom ćemo moći da obezedimo da građani u Srbiji imaju ovo po pristupačnim cenama u 21. veku.

Investicija broj jedan: energija 

Pored toliko reka, stanovi u Srbiji su zimi ledeni? Struja. Izgradimo hidro-elektranu na svakom potoku (figurativno rečeno). Sve ostalo je dodatno, jer je danas postalo očigledno da nije pametno zavisiti od ruskog gasa. Problem sa našim premudrim "krovnim aranžmanom" jeste taj što će sada Rusija preko NIS-a imati prevelik uticaj na političku situaciju u Srbiji, tako da verujem da će svaka inicijativa u pravcu energetskog osamostaljivanje biti sasečena u korenu.

Investicija broj dva: tranzit

Sva ta roba koja će ići sa Dalekog Istoka moraće negde da se skladišti i nekuda da se transportuje. I o tome sam pisao. Spajanje Luke Beograd na koridoru 7 sa Koridorom 10 i Aerodromom Beograd. Stvaranje ogromne slobodne zone između Beograda i Inđije, kao i druge,  manje,  u Nišu. Naša šansa nije samo Koridor 10, kako to usko gledaju naši političari, već kompletan tranzitni čvor koji može biti glavni istočnoevropski trgovinski centar. Zašto tvrdim da ova vlast nema strategiju i viziju? Oni su prodali Miškoviću Luku Beograd da pravi elitno naselje na tom mestu, a da nisu odredili mesto nove Luke Beograd. Toliko o tome kako oni ozbiljno shvataju koridore u Srbiji, narocito Koridor 7 (reka Dunav).

Investicija broj tri: hrana i voda

Navodnjavanje i ukrupnjavanje poljoprivrednog zemljišta. Pisali su moji prijatelji Željko i Damir nešto na tu temu. Za dvadesetak godina, voda i hrana će biti blago.

Investicija broj četiri: opismenjivanje stanovništva

Za deset godina, ako ne budete znali da radite na računaru, nećete moći da funkcionišete u realnom životu. Ne mora londonska firma unajmiti knjigovođu iz Maribora, već to može da radi i neko, na primer, u Aleksincu. Besplatan Internet za sve. Kompjuter u svakom domaćinstvu. Reforma školstva usklađena sa potrebama 21. veka, što znači da naučite engleski jezik, rad na računaru, da naučite ličnu korespodenciju, osnove ekonomije… Žao mi je, ali to što znate sva slova ćirilice i latinice više nije dovoljno.

Jos jedna stvar je potrebna u cilju opismenjivanja stanovništva Srbije. Potrebno je da se izglasaju zakoni koji će visoko oporezivati sve što u medijima zaglupljuje narod kao što je Grand, Operacija Trijumf, Kursadžije i slični dezintegatori sivih ćelija. O RTS-u i dubokoj filozofiji Radoša Bajića i njegovog "Medičija" Tijanića neću ni da govorim.

Suva drenovina

Jako visoko znanje, savlađivanje najmodernijih tehnologija i naučno-istraživački rad neće biti u našem dometu još dugo godina, a to je stvar koju će Evropa forsirati u godinama koje dolaze. Međutim, činjenica da Kina skoro svake godine izbaci četiri miliona fakultetski obrazovanih ljudi ne ohrabruje Evropu u toj grani. To znači da ne samo da imaju proizvodnju, nego ubrzano rade i na znanju. 

Dakle, nije toliko problem reći šta bi trebalo da se učini, već je problem da se sklone oni koji nemaju ni ideju, ni pamet da shvate u kom vremenu žive. Nije dovoljno da to čuju i ponove kao papagaji, već da to shvate duboko i emotivno da bi imali snage da izuzetno teške reforme sprovedu u delo.

I na kraju, ono što je suštinski najvažnije, ono što je najveći i najteži posao političke elite jeste da uvede novi sistem vrednosti u svest građana Srbije. Ovu elitu ne zanima da to uradi, jer u takvom sistemu vrednosti njima nema mesta. Citiraću jos jednom Đinđića: "I u Švajcarskoj postoje ljudi kao što je Slobodan Milošević, ali su u toj državi oni u ludnici, a ne na vlasti." Ne zaboravite, Srbija je birala Slobodana Miloševića 10 godina. Tadić je izabrao njegove najbliže saradnike za svoje najbliže saradnike. To je stvar svesti i građe ličnosti, a ne partijskih knjižica. Dokle god se ta svest ne promeni, vi ćete imati ministra koji šutira novinare, kriminalca koji može sebi da priušti da ubije premijera, ministra koji prvo kaže da "iskoristimo svetsku ekonomsku krizu", a dva meseca kasnije "hajde da ceo region zajednički prosjači pred vratima EU" - doduše,  zaboravio je da je njegov kolega iz Vlade, ministar inostranih poslova, svojom "diplomatskom pobedom u UN" ozbiljno narušio odnose sa svim susedima u regionu. Imaćete Bojana Krišta koji je otpustio 30% zaposlenih na Aerodromu Beograd, podigao aerodromske takse i sebi i najbližim saradnicima na ime te uštede isplatio astronomske premije. Imaćete Miškovića i Deltu (koji su inače u blokadi 20 miliona evra) u kojoj cene rastu na rafovima tokom dana, ministrastvo infrastrukture koje ne zna gde će biti glavna luka na Koridoru 7, ministra policije kao glavnog aktera afere "Kofer", načelnika generalštaba koji u intervju za medije daje izjavu da država nema sistem odbrane, jer je u svadji sa ministrom odbrane, ministarstvo za NIP koje stavlja koševe i sijalice u milionskim vrednostima, nezavisnu južnu srpsku pokrajinu Kosovo, hladne radijatore na -17 °C…

O političkom programu, okretanju prvenstveno regionalnoj saradnji, reformi pravosuđa, zaštiti životne sredine, ljudskim pravima, pravima životinja, borbi protiv organizovanog kriminala, smanjenju državnog aparata, suštinskoj promeni odnosa na relaciji Skupština-Vlada, ukidanju predsedničkog mesta u Srbiji i sličnim stvarima, nekom drugom prilikom...

Solidarnost nije paket mera, već stanje svesti

Postoje stvari koje ne možemo da uradimo zbog mnogo spoljnih okolnosti, ali hajde da učinimo ono što možemo.  Budućnost će biti onakva kakvom je sami napravimo.