Š'a bilo?!

- Naboraj malo obrve.

- Ovako?

- Ne, ne. Skupi ih malo na unutra. E, tako. Baš tako. Sada malo otvori usta, kao da ti je svaki udisaj poslednji. E super, odlično. To je to.

- Znači, ovako je dobro?

- Da, odlično je. Razumeš? Pucaju bombe po severnom delu Kosovske Mitrovice, moraš da imaš taj državnički zabrinut izraz na licu.

- Da, zabrinut sam jer to remeti stabilnost celog Balkana.

- Tako je, samo moraš da budeš za nijansu manje patetičan, a više ozbiljan.

- Kapiram potpuno. Može ovako? 

- E, to je to. Bravo. Šta smo danas još morali da uvežbamo?

- Pa imam ovu energetsku krizu, moramo malo da uterujemo novac od građana, trezor nam je prazan, dužni smo za onaj gas iz Mađarske bruka novca. Moram da saopštim kako računi za struju i gas moraju da se plaćaju...

- A da, da, to sam zaboravio. Znači, isto kao za Kosovo, samo zatvori usta, malo uvuci obraze, diši kroz nos. Znaš onaj fazon - znaš da je teško, ali obaveze moraju da se ispunjavaju, ali ti ih razumeš i voliš kao narod. 

- Da, znam. Ja sam bre otac nacije!

- Tako je. Ti si strogi, odgovorni otac cele nacije. Dobro, znači, to je to za danas.

- Jeste.

- Okej.

- E, nego sačekaj čas. Možda za koji dan neki sportista uradi nešto dobro, pa ne bi bilo loše da se malo slikam i sa njim.

- A da, u pravu si. Pa to znaš već, korisiti onu facu "ja sam veliki šmeker, i ja sam se nekad bavio sportom, možda i ti postaneš predsednik kada ja umrem".

- Ovako?

- Baš tako, znaš već onaj pozdrav kao da imate 15 godina i sreli ste se u fensi klubu i idete da muvate neke cice.

- Da, znam, u tome sam majstor. 

- U muvanju cica?

- Ma ne, nego u toj grimasi!

- Znam, šalim se.

- Inače, pre neki dan mi tip dobacivao na ulici, pa nisam znao kako da se postavim. Ipak sam ja Predsednik. Otac nacije! Razumeš?

- Znam, ali ovo je Srbija, čoveče! Znači, ona dorćolska faca sa podignutim obrvama i ustima otvorenim kao da ćeš da kažeš "OOOO" a kažeš "Š’A BILO?!". To uvek rešava svaku situaciju, a i poštovaće te više jer imaš muda. Kapiraš? Nije ti frka da ideš na fer.

- Pa tu je obezbeđenje!

- Pa ipak si ti Otac nacije.

- Jesam.

- Tako te volim.

- Š'a bilo?!

- E to!

Kada sam raspoložen, ja tako zamišljam Tadića i Šapera u njihovoj državotvornoj misiji. Bilo bi odlično da svojim grimasama naš Predsednik može da reši neki problem, jer je to jedina stvar koju zna i voli da radi. Međutim, ovih dana je na pragu novog temperaturnog minusa dobar deo građana naše države dobio crvenu opomenu Elektrodistribucije Srbije. Znači, za par dana eto nekog u plavom odelu sa makazama da vas natera da napunite budžet Srbije, kada već ne mogu da nateraju Peconija. Da se vratim suštini, znači moramo da platimo ono što potrošimo, u protivnom u sred zime ostajemo bez grejanja. Ili ostajemo bez grejanja čak i kada plaćamo svoje račune? Ko plaća štetu zbog toga što Đilas, Velja Ilić, Tadić i Koštunica nisu uložili u 2008. godini 30 miliona evra u skladište gasa "Banatski Dvor"? Direktna šteta je 93 miliona dolara samo Srbijagasu. O privredi i naknadnoj šteti da i ne govorim. Nakupiće se tu sigurno preko 200 milona evra. Ko će to da plati?

Š’a bilo?!

Vi u politici imate dve opcije, možete državna sredstva investirati u bolji život građana i onda imate socijalno orijentisanu vladu ili možete ulagati u strateške projekte koji će vremenom doneti više sredstava za državu i tada ste razvojno orijentisani - u narodu popularnije nazivano "levo" i "desno". I sada ja imam tu dilemu da li je Tadić razvojno orijentisan, jer nema problem sa time da isključuje ljudima struju na minusu ili je pak socijalno orijentisan, jer nije ni dinar (za pet godina koliko gledamo njegove predsedničke grimase) uložio u neku ozbiljnu infrastrukturnu ideju. Ja znam da Tadić pre nije imao ovlašćenja i da ih je tek danas dobio, dobro ne baš danas, ovih dana, ali već je opštepoznato da sam ja drzak i bezobrazan (nisam fin i lepo vaspitan kao oni novinari koje plaća Đilas). Dakle, nastavljam sa svojim bezobrazlukom. On je naime od skoro Predsednik Srbije do 16h, a posle toga se presvuče i onda postane Predsednik DS i onda se bavi pitanjima Vlade Srbije na čijem čelu ima onog tipa sa bradom... ne mogu sada da se setim imena, ali do kraja teksta ću sigurno uspeti. Jednom rečju, jedna državotvorna politika u kojoj integritet najviše državne izvršne vlasti niko ne može da sruši, jer niko ni ne zna kako se zove njen lider i vizionar. Setiću se do kraja teksta, pa ću vam otkriti ko je naša zagonetna licnost.

Š’a bilo?!

Znate onu priču "svi su isti", evo ja malo protiv te priče, čisto da održim kontinuitet... Da li znate da je tokom svoje dvogodišnje pozicije na mestu premijera Đinđić uložio nekoliko stotina miliona maraka u EPS? Pre neki dan je direktor TENT-a zahvaljivao Bogu i tim investicijama što je naša elektroprivreda izdržala haos koji je nastao "gasnom krizom". Đinđić nije bio isti kao Tadić. Jeste da vi niste baš imali prilike o tome da slušate kao o Tadićevom poklonu našeg preplaćenog gasa Sarajevu koje su njegovi koalicioni partneri bombardovali godinama, ali eto i to je Đinđić radio dok ga narko diler nije ubio iz snajpera. Znao je kakvim likovima ostaje država, pa se pobrinuo da se bar neko vreme ne smrznemo kao piiiiiiiii.

I za kraj, kada vidite nekog u plavom odelu sa velikim makazama kako se mota oko vašeg strujomera, izađite pred njega, poluzažmurite na jedno oko, lagano otvorite desni deo usne kao da hoćete da kažete OOOO (najbolje je da vam se vide gornja trojka i četvorka, ako ih imate), skoncentrišite se, imajte u glavi sliku vašeg Predsednika Demokratske Srbije i Vlade i odlučno mu recite:

Š’a bilo?

P. S.

Moram da raspišem tender da mi neko kaže kako se zove onaj bradonja i iz kog žbuna su ga izvukli.