Imam toliko pitanja koja opsedaju čitavu moju generaciju. Verovatno, kao i mnoge pre mene i čini mi se da odgovora nema.
Imam 18 godina i sad upisujem četvrti razred gimnazije. Razmišljam šta dalje. Prvo pitanje koje dolazi je šta posle gimnazije, šta upisati, koji fakultet? Da li ću na fakultetu dobiti potrebno obrazovanje za dalji rad? Gde da se zaposlim posle? Kakvu perspektivu uopšte imam u našoj zemlji? I čini mi se da prvi put u životu osećam onu glavnu dilemu mladog čoveka u Srbiji. Raditi na tome da ostanem ovde ili da se spremam za inostranstvo?
Svima je jasno da ovde nešto ozbiljno ne valja. Ima li svrhe onda nastavljati obrazovanje u Srbiji, ako ću svejedno biti primorana da napustim zemlju radi nekih najnormalnijih potreba kao što su zaposlenje, normalan život. Život bez dileme da li će moj trud neko ceniti, život u kome je bitno šta, a ne koga znam.
Neki prijatelji su već otišli, ne vide perspektivu da ovde ikada može biti drugačije. Onda postavim sebi još jedno pitanje. Šta mi imamo, ako ne nas same? Šta je ovim ljudima u stvari bitno? Kako naći pravi odgovor i put kada je sistem takav da guši i pritiska čoveka sve dok ga ne pretvori u deo ove nefunkcionalne mašine koja nas i dalje melje uprkos zarđalim šrafovima.
Možda grešim, ali imam jako osećanje da mi možemo toliko toga dobrog da damo, a opet koliko god damo od sebe izgleda kao da to sve ode u “crnu rupu” sistema. Nije ni čudo što se toliko ideja izgubilo na putu ka cilju kada svaka zdrava misao izgleda kao bleda slika u oblacima.
Imam 18 godina, rodila sam se nekoliko dana posle čuvenog 9. marta. Ja se devedesetih i ne sećam najbolje ali kada slušam svoje roditelje shvatam da se ništa nije promenilo. Da je moja generacija u nasleđe dobila one bitke koje naši roditelji nisu završili. Onu glavnu bitku da već jednom postanemo normalna, pravedna, moderna zemlja.
I onda se vraćam na početak i prvo pitanje. Kako neko od 18 godina ko želi nešto dobro da uradi, da stekne dobro obrazovanje bez straha da li će fakultet biti diskreditovan zbog korumpiranih profesora. Kako to izvesti u sistemu u kojem očigledno samo grabljivice sa faličnim moralom i sistemom vrednosti umeju da plivaju? Ne osuđujem ljude, nemam ja pravo da to radim, a ni ne želim, ali moram glasno da kažem da su naše vrednosti van svih granica normale. Umesto da se podržava i ohrabruje ljudskost, humanost i napredak, nastavak evolucije po kojoj po prirodi težimo, stvari se vraćaju na surovi opstanak, borbu za život, zakon bezobraznijeg i nevaspitanijeg.
Mi konstantno nazadujemo i to nije sporno. Sporno je samo to što o tome ćutimo i što se protiv toga ne borimo. Jesmo li se mi to već predali? Tolika pitanja su sludela moju generaciju i, iako znam da smo mladi i da imamo najmanje prava na to, shvatam da su moji prijatelji već sada umorni.
Imam toliko dilema, ali jedno sigurno znam - ja se bez borbe do sada nisam nikada predala, pa neću ni ovaj put. Ne samo što imam snage i volje za to, nego verujem da jedino što ima smisla jeste boriti se.
I, na kraju, šta je u stvari bitno? Život, sam po sebi, jedina vrednost koju imamo. Boriti se za njega, živeti ga, a ne životariti ili preživljavati. Eto, to je bitno.
Autor: Anja Macić
Izvor: Borba, broj 28.899/900, 12. septembar 2009.
Posts
