Prošao sam kroz rupu koju su nekada popunjavala lepa stilska drvena vrata i našao se u dnevnoj sobi. Danima se nije javljao na telefon, renoviranje kuće koje je započeo pre nekoliko meseci ne samo da nije otišlo napred, nego je sve došlo do stanja potpunog raspada. Sačekao me je sa molerskom kapom na glavi, sav umazan u farbu i malter. Malo me je uznemirio njegov bezbojan pogled i osmeh kao da je lepljivom trakom zategao uglove usana.
- Sedi, prijatelju - pokazao mi je na prevrnutu kofu za farbu - šta ima?
- Evo, ništa, došao sam malo da vidim kako si i da vidim da li ti je potrebna neka pomoć.
- Ništa ne brini prijatelju, uzeo sam radnike i majstore za sve - rekao je dok je iskusnim pokretom ruke istresao iz kutijice dva tablete i progutao ih bez vode.
- Pa to ti je najpametije i bilo od samog početka - rekao sam dok sam sedao na kofu.
- Pa i jeste... Da znaš, trebalo je ranije da te poslušam - skromno je priznao.
- I šta si uradio?
- Uzeo sam 25 radnika.
- 25?! - samo što se nisam srušio sa kofe na koju sam tek seo.
- Da. 25.
- Pa gde su? Nisam video nikog...
- Pa retko dolaze na posao.
- Kako to misliš?
- Pa dolaze obično trojica do četvorica dnevno.
- A kako ih plaćaš?
- Pa svaki dan dnevnica po 50 evra.
- Svoj dvadesetpetorici?
- Da.
- I oni ne dolaze na posao?
- Ne.
- A ti ih plaćaš kao da dolaze na posao?
- Da.
- Aha - konstatovao sam kao da razgovaram sa psihijatrijskim bolesnikom - a šta rade kada dođu, ako ikada dođu na posao?
- Obično se svađaju.
- Svađaju? - upitao sam sa nevericom.
- Da. Posle zaglave na ručku u kafani prekoputa do ponoći.
- I tamo se svađaju?
- A ne, tamo jedu i dogovaraju se za nove poslove.
- Dobro, bojim se da ne razumem. Plaćaš 25 radnika koji ne dolaze na posao?
- U proseku ne dolazi 21 - ispravio me je.
- Dobro, plaćaš 25, a dolaze četvorica koji se svađaju. U čemu je štos? Ruke i mozak su im od zlata?
- A ne, ne.
- Kako ne?
- Užasni su. Sve što rade, rade sa pola mozga i manje. Ni ceo mozak im nije reprezentativan, a o rukama i da ne govorim...
- I ti ih plaćaš?
- Da.
- Razumem da moraš da uzmeš majstora za struju da je poveže po kući...
- Tako je.
- To ulazi u tih 25? – upitao sam za svaki slučaj.
- A, to ne.
- Ne?
- Ne, njega unajmljujem posebno.
- Za koje pare?
- 200 evra dnevno.
- I on ne dolazi?
- Naravno da ne, čovek je zauzet - opravda ga moj prijatelj sa puno razumevanja.
- Bar zna svoj posao?
- Ne baš.
- Ne baš? - upitao sam sada već smireno, pošto sam shvatio da je prijatelju potrebna ozbiljna stručna pomoć. - A kako to?
- Pa, obućar je po profesiji.
- Obućar?
- Da.
- Inače, zuji ti nešto u zidu - konstatovao sam sa sada već jasnijom slikom situacije.
- Da, znam. Električna instalacija, već treći dan čekam da dođe obućar da vidi šta je sa tim.
- A majstor za telefon?
- Šta sa njim?
- I njega plaćaš posebno?
- Posebno. Što?
- Pa ne radi ti telefon već danima.
- Moguće je da znaš, vidim ja nešto me ljudi ne zovu.
- A koliko ga plaćaš?
- 300 evra.
- A šta je po zanimanju? - upitah, sada već iskusan.
- Samostalni referent.
- Arhitekta za enterijer?
- 500 evra.
- Zanimanje?
- Ortoped.
U tom trenutku, luster se sručio tik pored našeg improvizovanog stola na koji smo stavili flašu soka.
- Stolar?
- 350 evra. Klavirštimer.
Zujanje iz instalacije se pretvorilo u pucketanje uz prigodni miris paljevine. U tom trenutku sam video da je stigao kamion sa parketom. Majstor za parket je odmah strčao sa sprata da primi robu. U tom trku, noga mu je propala kroz dva drvena stepenika, ali je on već bio naviknut na takva dešavanja. Uspeo sam da vidim da je posle kraće prepirke i tapšanja po ramenu ubedio dostavljače da pola pakovanja parketa unesu u kuću, a pola u njegov kombi.
- Parketar - pokušao sam da skrenem pažnju prijatelju na očiglednu krađu.
- Prijatelj glavnog majstora - odgovorio je nezainteresovano na pitanje - mašinovođa po zanimanju.
U tom trenutku, moler, koji je inače po zanimanju frizer, prošao jepored nas sa koferom i srebrnim escajgom koji je upravo uzeo iz kuhinje i smandrljao ga u gepek svog automobila.
- Ovaj odnese kofer sa escajgom - konstatovah.
- Nisam video.
- Nije ni bitno. Daj i meni neku - prijatelj mi je bez pitanja, ali sa posebnim zadovoljstvom pružio bočicu sa lekovima za smirenje. Vatra je zahvatila kuhinjske elemete. U prostoriju je upravo ušao poslovođa (šlager pevač).
- Ovi vaši sve pokraše - rekao sam poslovođi.
- Ako imate dokaze, vi ih slobodno donesite u moju kancelariju, pa ću pogledati ovih dana.
Nastavio je raspevavanje.
– Mi mo mi mo mi mi mi moo...
- A i kuća se raspada, kuhinja upravo bukti u plamenu.
- To nije istina, imamo plan po kojem radimo i možda vam danas ne izgleda da napredujemo, ali kada završimo, biće vam jasno da ste pogrešno i zlonamerno optužili i mene i moje radnike - rekao je hladno, samouvereno i razočarano u nedostatak mog poverenja u njihovo delo.
Tog sekunda, kanalizacija je eksplodirala i potpuno uništila njegovo skupo odelo fekalijama. Istrčao je kroz ulaznu rupu, vrišteci "mi mo mi mo".
- Pa i nije ti ovde tako loše - konstatovao sam zadovoljno.
- Da znaš i da nije - rekao je moj hladnokrvni prijatelj - sve dok imam TV.
Prijatelj je zastao za tren, jer je u tom trenutku u kući nestalo struje. Međutim, TV je nastavio da radi, pa je i prijatelj ponosno nastavio svoj besedu.
– Mogu da budem miran. Povezao sam ga kod komšije u garažu za svaki slučaj – rekao je i namignuo dugo i značajno kao čovek koji zapravo zna šta hoće u životu.
- Na sve si mislio.
- Skoro na sve - potvrdio je skromno.
- Šta ima danas na programu? - upitao sam, opušten dejstvom tabletica.
Desni zid sobe se jednostavno srušio, dok su dva radnika sa sprata pokušavala da skinu prozor i ubace ga u mašinovođin kombi koji je ovaj pristao da im iznajmi na pola sata.
- Španske serije, Kursadžije, Grand, 48 sati svadba, Menjam ženu, Seljaci, Operacija Trijumf, Veliki Brat...
- Odlično, sada više nije ni zagušljivo u sobi.
Shvatio sam da je sav smrad iz kanalizacije izvetrio kroz džinovsku rupu na kući. TV je radio, iako nije bilo struje.
- Život čine sitnice - kostatovao sam značajno.
- Davno je rečena ta mudrost - odgovorio mi je prijatelj, nameštajući svoju kofu da bolje u nju smesti zadnjicu u iščekivanju omiljene serije.
Srbija je naša kuca i raspada se u naletu kretena koji su zajahali sve bitne pozicije u državi i društvu. Ako mislite da je moj prijatelj lud, pogledajte oko sebe i postavite pitanje: da li smo mi normalni? Šta sve mora da se desi da ovaj narod, ako ništa drugo, ne izađe više nikada na izbore?
Sinoć šetam ulicom i vidim bilbord na kojem doslovno piše: "Kupujete automobil? NEMOJTE!" Glupo samo po sebi, može čovek da pomisli da je to neka anti-reklama udruženja za zaštitu potrošača ili nečeg sličnog... ali ne, reklama je za Fordovog zastupnika "Grand Motors". Sitnijim slovima ispod piše "sačekajte naše sniženje" ili nešto slično. Ne znam, možda se neko od vas bavi marketingom i razume razmere idiotizma i marketinškog užasa te reklame. Ovde jednostavno samo idioti dobijaju priliku.
"Brain rules, force timber push" - ceo grad u tim bilbordima. Ko bre to finansira i sa kojim razlogom? Gde to naš novac ide? Neka marketinška agencija može sebi da priušti da takve idiotarije okači po celom gradu. Šta se to nama dogodilo?
Gledam parlament pre neki dan. Rasprava o rebalansu budžeta. Pazite, REBALANS BUDŽETA. U trenutku kada se ceo svet nalazi pred finansijskim krahom, u našem parlamentu o tome od 250 poslanika sedi i raspravlja najviše četrdesetak, mahom radikala. Da li možete vi da ne odete na posao i da dobijete platu za to? Ili u školu, a da vas ne izbace iz škole? Kakav je to javašluk i bezobrazluk? Ko je njima dao pravo da tako troše naš novac kojim ih plaćamo od poreza, od cene benzina, od računa za struju koje jedva plaćamo? Čak ni da se ne udostoje da sede na svom poslu u trenutku kada su tamo najpotrebniji...
Ministar zdravlja po ko zna koji put isti, a za vreme njegovog ministrovanja više ljudi je umrlo po privatnim klinikama od posledica operacije čukljeva na nogama, nego na svim kontinentima zajedno. Korupcija u zdravstvu ima fantastične razmere. Ali znate ono: ko ima dokaze, neka ih odnese u policiju kod Dačića ili u tužilištva i sud čiji vrhovi su postavljeni iz krugova bliskih nekolicini advokatskih kancelarija.
I nikom ništa, zaboravilo se. Ubijeni vojnici u sred Beograda na odsluženju vojnog roka. Špagete koje kupujem prošle godine sam plaćao 63 dinara, prošle nedelje 128 dinara. Inflacija 7% ? Za ministra Milosavljevića, Mišković je srpski Rokfeler. Primarna akumulacija kapitala u 21. veku?
Ponekad, ali samo ponekad se zapitam: KO SU, BRE, SVI TI LJUDI? KO JE NJIMA DAO PRAVO DA TO RADE?
I zato mrzim kada ljudi citiraju Marinu Tucaković, sistemsko zaglupljivanje nacije kroz gluposti tipa Kursadžije ili Operacija Trijumf. O Grandu da i ne govorim... To je toliko izlizano, ali je neuništivo. Toga nema u Evropi, jer oni ne žele da njihov narod bude glup. Glup narod donosi glupe odluke, glupe odluke dovode do bede i raspada sistema. Sve ima svoju cenu. Skoči cena gasa za 60%, a direktor Srbijagasa ima platu 15 puta veću od proseka. Šta smo mi, idioti? Naravno da jesmo, niko na ulicu nije izašao, niko nije postavio pitanje ko su ti ljudi što primaju tolike plate. Daj Cecu, Seku - ja se grejem preko toplana. Pošto toplane greju na gas, znači, očekuj poskupljenje i ti. Ozbiljno? Nisam nikada o tome razmišljao. Šta ima na TV večeras? Grand? Super!
Koje su kvalifikacije tim kadrovima što primaju tolike plate u državnim gubitašima ili onim firmama koje su naša perspektiva? Malo se motaš po kabinetima i - tras! - postaneš direktor Telekoma sa tridesetak godina, bez iskustva, bez ideje i vizije šta dalje sa najperspektivnijom svetskom privrednom granom u 21. veku. Nema veze, ništa nema veze. Daj Grand, Kursadžije.
Kosovo? Ko je pomenuo Kosovo? Pa Ustav se donosio zbog Kosova, morali su da pokradu referendum za najvažniji zakonski akt zbog Kosova. Zakon, krađa, Kosovo je Srbija... sve u istoj rečenici? Nema veze, sada je Toma obukao drugo odelo. "Diplomatska pobeda u UN" nas je ponovo dovela u svađu sa prvim komšijama. Srbi i Crnogorci braća, a u svadji. Zašto? Da bi naše "mudro" državno rukovodstvo malo oštrilo svoj maleni ljubavni mišić na Americi u UN. Ponovo? Ništa nismo naučili '99?
Ima još toliko gluposti koje možemo da pomenemo. Svaki dan nova glupost, nova laž, novo vređanje inteligencije. Koridor 10? Dvadeset godina kroz običnu poljanu nismo u stanju da napravimo 200 km auto puta, a Prokop skoro 40 godina. Ljudi u svetu prokopali Alpe, tunel ispod La Manša... Vide li neko taj most preko Ade Ciganilje? Rekoše da će biti 2008. godine? Grešim. Afera Knjaz, C market, Topčider...
Ne znam stvarno da li smo svi mi nepovratno retardirani ili su oni toliko prepotentni da smo mi fascinirani opuštenošću njihovog bezobrazluka ostali paralisani kao mačka pred farovima automobila.
Ishod se zna, nema tu mnogo mudrosti. 1 + 1 = 2. Uvek je tako bilo. Ako ti nestručni obućar poveže struju, vrlo je verovatno da će ti kuća izgoreti.
Posts
