Čitam danas temu dana na Blic Online:
Doduše, meni, eto, nije baš najjasnije kako je to tako ispalo. Imamo veronauku u školi već godinama, imamo državnu strategiju za mlade, "steže se obruč oko Belog šengena", pa plaćena radna mesta pripravnicima, pa studenti idu u Evropu... Prosto je neverovatno da niko ne zna šta sa mladima.
Možda je problem u tome što ološ koji sebe naziva elitom toliko sluđuje ove ljude. Možda i to što se raspao školski sistem i što je glavni savet koji roditelji daju deci "ćuti i nemoj nikome da se zameraš", a možda to što ti su upravo ti koji se ne zameraju oni koji nemaju šta da kažu.
Da li je možda problem to što se od 2004. ponovo tiho potenciraju naše mane, a ne vrline? Srbenda bez leba i zemlje, ali Srbenda. Ne treba nam Depeche Mode, imamo mi Mileta Kitića. Gomila znojavog mesa skače uz "filozofiju ljubavi" Marine Tucaković i sličnih umova. "Ti si me varao, ja sam te varala, ali ti imaš Audi, a ja silikone ..."
A onda, kao u filmu Slumdog Millonaire, višestrukom dobitniku Oskara za 2008. godinu, jedan od milion ima šansu da se uvuče u to društvo skupog kokaina, kvalitetnih silikona i automobila čija registracija košta kao godina školovanja na Harvardu. Ostali mogu da seku prste i štrajkuju glađu. Sve ima svoju cenu. Linija najmanjeg mogućeg otpora je kroz istoriju dokazala svoju pogubnu stranu. Žao mi je ako to nekome smeta, ali nama su potrebni novi sistem vrednosti i nove institucije. Naše škole ne rade svoj posao, naš parlament ne radi svoj posao, naša crkva ne radi svoj posao, naša ministarstva ne rade svoj posao, kompanije, sudovi, bolnice, mediji... Zakoni su mrtva slova na papiru i jedina pravila koja se poštuju su ona koja se brane kalašnjikovom i sačekušom.
Niko iz samozvane elite nema niti volje, niti kredibiliteta da reši naše probleme i da menja ovo društvo iz korena. Ako se mi sami ne organizujemo, platićemo previsoku cenu u godinama koje dolaze. Nama su potrebni novi ljudi i nove ideje za večne probleme - ljudi kakve okuplja pokret Solidarnost.
Zabrinjavaju rezultati istraživanja o životu i navikama omladine: Srbija ne zna šta sa mladimaSrbija ne zna sta sa mladima? Ništa čudno, pošto ni mladi ne znaju šta će sa sobom.
Autor: Irena Radisavljević
Ivana se oko tri sata ujutro vratila sa žurke iz jednog beogradskog kluba. Ustala je posle podneva, skuvala veliku šolju crne kafe, upalila cigaretu i pokrenula internet sajt za druženje, popularni „fejsbuk“. Ivana ne ide u pozorište, muzeje ili galerije, retko čita knjige i ne bavi se sportom, ali zato često gleda TV, sluša tehno ili folk i obožava da predveče „izbleji“ sa društvom…
Doduše, meni, eto, nije baš najjasnije kako je to tako ispalo. Imamo veronauku u školi već godinama, imamo državnu strategiju za mlade, "steže se obruč oko Belog šengena", pa plaćena radna mesta pripravnicima, pa studenti idu u Evropu... Prosto je neverovatno da niko ne zna šta sa mladima.
Možda je problem u tome što ološ koji sebe naziva elitom toliko sluđuje ove ljude. Možda i to što se raspao školski sistem i što je glavni savet koji roditelji daju deci "ćuti i nemoj nikome da se zameraš", a možda to što ti su upravo ti koji se ne zameraju oni koji nemaju šta da kažu.
Da li je možda problem to što se od 2004. ponovo tiho potenciraju naše mane, a ne vrline? Srbenda bez leba i zemlje, ali Srbenda. Ne treba nam Depeche Mode, imamo mi Mileta Kitića. Gomila znojavog mesa skače uz "filozofiju ljubavi" Marine Tucaković i sličnih umova. "Ti si me varao, ja sam te varala, ali ti imaš Audi, a ja silikone ..."
A onda, kao u filmu Slumdog Millonaire, višestrukom dobitniku Oskara za 2008. godinu, jedan od milion ima šansu da se uvuče u to društvo skupog kokaina, kvalitetnih silikona i automobila čija registracija košta kao godina školovanja na Harvardu. Ostali mogu da seku prste i štrajkuju glađu. Sve ima svoju cenu. Linija najmanjeg mogućeg otpora je kroz istoriju dokazala svoju pogubnu stranu. Žao mi je ako to nekome smeta, ali nama su potrebni novi sistem vrednosti i nove institucije. Naše škole ne rade svoj posao, naš parlament ne radi svoj posao, naša crkva ne radi svoj posao, naša ministarstva ne rade svoj posao, kompanije, sudovi, bolnice, mediji... Zakoni su mrtva slova na papiru i jedina pravila koja se poštuju su ona koja se brane kalašnjikovom i sačekušom.
Niko iz samozvane elite nema niti volje, niti kredibiliteta da reši naše probleme i da menja ovo društvo iz korena. Ako se mi sami ne organizujemo, platićemo previsoku cenu u godinama koje dolaze. Nama su potrebni novi ljudi i nove ideje za večne probleme - ljudi kakve okuplja pokret Solidarnost.
Posts
