- Dobar dan.
- Takođe.
- Ja bih da razgovaram sa Predsednikom.
- A kojim dobrom?
- Ništa dobro, verujte mi.
- Verujem vam... Dolazite samo da kukate, niko da pita Predsednika kako je njemu.
- Niko?
- Baš niko. A šta vam je to u ruci?
- Bomba.
- Bomba?!
- Zapravo, dve bombe.
- Dve? Zašto dve? Bajden je otišao još jutros.
- Za svaki slučaj - ako mi jednu otmete, da imam čime da pretim.
- Da pretite?
- Da.
- A kome da pretite?
- Svima.
- I Predsedniku?
- Njemu pogotovo.
- Znači, ne samo da nećete da pitate kako je i da kukate, nego ćete još i da mu pretite bombom?
- Da, tako nekako.
- A zašto? Šta vam je on učinio?
Čovek sa bombom se malo zamisli.
- Pa kad ovako gledam, ništa mi nije učinio...
- Eto vidite, on ništa nikome nije učinio, a svi bi njemu da prete.
- Pa jeste tako... Mada, on stalno preuzima odgovornost za razne stvari, pa, rekoh, možda preuzme i za moj problem...
- Problem?
- Da, problem.
- A da imaš kolače ne bi došao da ih podeliš sa Predsednikom.
- Pa, nemam kolače.
- Pitam hipotetički: da ih imaš, da li bi ih podelio sa Predsednikom?
Neprijatelj naroda opet malo zastane da razmisli, pa kratko i odlučno odgovori.
- Ne bih došao da ih podelim.
- Tako sam i mislila.
- Ali, ja nemam mogućnosti da sebi priuštim kolače.
- A za bombe imaš?
- Iskreno da vam kažem, nemam ni za bombe - uzeo sam ih od komšija Jove.
- A on ima za bombe, a nema za kolače? - nastavi službenica pomalo ljutito.
- Nema ni on.
- Nema? A odakle mu onda te dve bombe?
- To su mu uspomene iz rata.
- Kog rata?
- Drugog i četvrtog.
- Drugog i četvrtog?
- Da, za Hrvatsku i Kosovo.
- U, jaki ratovi... - reče službenica pomalo podrugljivo.
- Jaki ili ne, ja imam bombu i hoću da razgovaram sa Predsednikom - postao je odlučan terorista.
- Mislite da mu pretite?
- I to, između ostalog.
- Dobro, da vas pitam onako ljudski: a zašto niste zakazali normalno kao i svako drugi sastanak?
- Sve sam pokušao.
- I?
- I evo me kod vas sa komšija Jovinom bombom.
U tom trenutku, naglo su se otvorila vrata koja su vodila prema predsedničkom kabinetu. Od
iznenađenja, radikalni ekstremista ispusti jednu od dve bombe, ali samo da bi iz druge izvukao osigurač. Dok su se papiri koji su se razleteli po sobi polako smirivali na podu, bomba se lagano dokotrljala do gromadinih cipela koje su ušle na ta naglo otvorena vrata. Gromada se obratila direktno, skoro zapovednički, bombašu samoubici.
- Gospodine teroristo, sve vreme na kameri pratimo vašu lakrdiju - reče dok je podizao sa poda bombu iz četvrtog rata, a zatim nastavi da komanduje, pokazujući sekretarici da može da prestane da viri iza stola. - Odmah da ste mi predali i drugu bombu.
- Razneću se - pooštrio je bombaš svoj nastup.
- To je trebalo odmah da kažete, a ne da nas sada obaveštavate o tome.
- Ne razumem.
- Šta ne razumete?
- Ne razumem šta je trebalo odmah da kazem?
- Da hoćete da se raznesete.
- Pa to sam i rekao!
- Niste.
- Nisam?
- Ne. Rekli ste da hoćete da pretite Predsedniku.
- Pa to je slično. Uostalom, imam bombu u ruci!
- To je očigledno, ali mi sa tom vašom bombom ne možemo ništa da uradimo.
- Opet ne razumem?
- Mi nemamo nikakve koristi od vašeg upada.
- Kakve koristi?
- Nikakve, kažem.
- A kakvom biste korišću bili zadovoljni?
- Medijskom.
- Pa šta ja sada treba da uradim.
- Što se Predsednika tiče, možete da se dignete u vazduh.
- Neće me primiti?
- Neće.
- Zašto?
- Ljut je na vas.
- Na mene?
- Da. Baš na vas.
- Zašto je ljut?
- Zato što ste poslali pismo sa svojim namerama svima u državi.
- Pismo?
- Da, pismo u kojem kažete da ćete se dići u vazduh samo zato što vam je neki tamo sudija uništio život.
- Nije samo sudija, zapravo bio je...
- Ma ništa nas to ne interesuje. Ako vam je on kriv, kod njega u kancelariju pa se dižite u vazduh.
- A kako uopšte znate za pismo? Niko mi ne odgovara na njega već dve nedelje. Mislio sam da nisam platio dovoljno poštarine i da još nije stiglo.
- Stiglo je, naravno da je stiglo. Eno, opozicionari ga dele novinarima ispred zgrade.
- Opozicija? Novinari?
- Da. Zar ne čujete kako skandiraju ispred?
- Šta skandiraju?
- Najvise Spasi Srbiju i ubi se, Draganeee, DraganeeeEEEeeeEEE.
- A otkud oni znaju moje ime?
- Šta si ti: lud ili gluv? Kažem ti da opozicija deli tvoje pismo svim prolaznicima ispred Predsedništva!
- I to je sada Predsedniku problem?
- Pa naravno da je problem! Mogao si da ne obavestiš hiljade ljudi o tome i da napravimo kao da si pokušao atentat na Predsednika!
- Atentat?
- Naravno! Recimo, da si radikalni ekstremista koji nije zadovoljan što Tadić neće da prizna nezavisno Kosovo.
- Da ga ubije neko što neće da prizna Kosovo?
- Da. Jel' to nemoguće?
- Nemoguće je.
- Ma ti mi mnogo znaš... Šta je? Sada si i savetnik za medije Predsednika?
- Pa samo pretpostavljam. - reče i vrati osigurač u bombu - Uhvatio me grč u ruci.
- Ma nemaš ti pojma.
- I šta ćemo sada?
- Nemam pojma. Ti si napravio problem, ti ga i rešavaj.
U tom trenutku, u sobu na ista vrata uđe i neki tip u odelu i obrati se gromadi.
- Ja sada preuzimam kontrolu. Gospodine teroristo, Predsednik me je obavestio o vašim namerama. Ja sam sekretar u Ministarstvu pravosuđa.
- Znam, video sam vas na televiziji. Vi ste obezbedili milion za onog košarkaša što bije po Americi.
- Jeste, ja sam taj.
- Odlično. Hoću i ja milion dolara. - setio se kriminalac prerušen u teroristu - Ako mi ne isplatite milion u malim apoenima i obezbedite helikopter do neke granice, dićiću se u vazduh.
U tom trenutku se gromada ubaci u dikusiju.
- Vi iz Ministarstva uvek napravite neki problem. Što si dolazio uopšte? Već smo skoro završili celu priču. Sve si pokvario!
- Hoću milion - reče kriminalac i dopuni se - i helikopter, i dovoljno goriva.
- Jel' možemo da kažemo da želiš i da Srbija prizna Kosovo? - nastavi sekretar, ne hajući za kritike gromade.
- Onda dva miliona? - poče sa cenjkanjem albanski ekstremista.
- 500,000.
- 1,500,000.
- 750,000.
- Milionče?
- Može milionče - konstatova naoružani albanski ekstremista.
U tom trenutku, gromada sede na fotelju pored sebe, prekrsti se i promrmlja sebi u bradu: "trebalo je da prihvatim da budem saobraćajac u Leskovcu...". Kako je to izustio, vrata koja vode do predsedničke kancelarije, ponovo se otvoriše i na njima se pojavi lider opozicije. Gromada se ponovo prekrsti.
- Dragane, da li te je ova bitanga iz Ministarstva nagovarala da priznaš nešto drugo umesto onog što piše u tvom pismu? - pređe odmah na stvar opozicioni vođa.
- Ko je bre tebe pustio ovde? - upita komandujućim glasom sekretar.
- To nije bitno!
Albanski terorista sede pored gromade i ovaj ga ponudi cigaretom.
- Bitno je! - nastavi oštrim tonom sekretar - Opet ona krtica ministar odbrane?
- Nije on krtica.
- Jok, ja sam!
- Ne, ti si rovac - reče podrugljivo opozicionar.
Dragan zamoli gromadu da mu pridrži bombu dok on izađe samo da pozdravi masu koja je okupljena ispred, što gromada prihvati bez pogovora. Draganova pojava na vratima Predsedništva izazvala je burne pozitivne reakcije mase koja, sa nekim posebnim ponosom, kao kada se peva himna, zapeva još jače: Spasi Srbiju i ubi se, Draganeee, DraganeeeEEEeeeEEE!
- Ovo je veličanstveno! - konstatovao je najnoviji miljenik srpskog naroda po povratku u hol Predsedništva, u kojem se sada nalazio i ministar odbrane - Osetio sam se na trenutak kao Predsednik.
Međutim, njegove reči se nisu čule od vike zajapurenog sekretara.
- Ponovo me sabotiraš! - urlao je sekretar na ministra koji se, ne hajući za viku, srdačno obratio Draganu.
- Koliko ste dogovorili, prijatelju?
- Milion i da kažem da hoću da ubijem Predsednika pošto neće da prizna nezavisno Kosovo...
- Opet milionče? - konstatuje ministar zlurado.
- Znao sam, znao sam, đubre znojavo! - ubaci se opozicionar obraćajući se sekretaru - Opet jeftini politički poeni! Sada ću da dam izjavu za medije!
Vođa opozicije je krenuo da izađe na vrata, ali mu je sekretar preprečio put. Dragan je u međuvremenu seo nazad pored gromade koja mu je uredno vratila obe bombe. Službenica je takođe sedela pored gromade i uz uzdah konstatovala.
- Eh Dragane, Dragane... Svega ovoga ne bi bilo samo da si došao u kratkim pantalonama...
- Ja ništa ne razumem vas političare.
- Dobro, šta ti sad nije jasno?
- Pa kakvim kratkim pantalonama?
- Običnim. Bilo kakvim. Mogu i papuče.
- I papuče?
- Da, ne možeš u kratkim pantalonama u državne ustanove.
U međuvremenu se rasprava sekretara, ministra odbrane i glavnog predsednikovog opozicionara pretvorila u gušanje i otimanje za kvaku od vrata.
- Pusti me napolje, debeli! - vikao je opozicionar dok je desnom rukom cimao kvaku od izlaznih vrata.
- Dragane, Dragane! - dozivao je sekretar dok je leđima držao vrata - Dobaci mi jednu bombu!
- Ni bomba ti neće pomoći ovaj put! - vikao je opozicionar, stežući sekretara za gušu levom rukom.
- Ministre, ministre - vapio je u pomoć sekretar.
- Ponudi mu milionče, kao što uvek radiš. - bio je ciničan ministar i odmah nastavio - Više državu košta tvoje pregovaranje nego sve Deltine promašene investicije.
- Ma i ja sam budala kad od tebe tražim da me braniš, ti samo znaš da deliš stanove, umesto da ideš na Kosovo!
- Za tebe ćemo posebnu kreditnu liniju da tražimo od MMF-a.
- Idi-te na Ko-so-vo, idi-te na Ko-so-vo - počeo je da skandira sekretar, gušajući se sa opozicionarom.
Već je prošlo vreme za ručak, a šumarak ispred Predsedništva bio je prepun radoznalog naroda. Vrata su se tako neko vreme malo otvarala i zatvarala, što je masa uveliko protumačila kao
grčevitu borbu između bombaša i antiterorističkih jedinica. Onako zalegli i skriveni iza drveća, još jače su nastavili svojom pesmom da ljuljaju lug: Spasi Srbiju i ubi se...
* * *
Slučaj Dragana Marića još jednom je pokazao koliko su naše društvo i država u užasnom stanju. Sve to - od neoprostivih propusta u obezbeđenju Predsednika Republike Srbije do tragedije čoveka koji je primoran da bombom traži pravdu koju ne može da dobije na korumpiranim sudovima - neodoljivo me podseća na nešto što je Šarl de Gol jednom izjavio: "Kada bi se nad Jugoslavijom podigla jedna velika šatra, bio bi to najveći cirkus na svetu."
- Takođe.
- Ja bih da razgovaram sa Predsednikom.
- A kojim dobrom?
- Ništa dobro, verujte mi.
- Verujem vam... Dolazite samo da kukate, niko da pita Predsednika kako je njemu.
- Niko?
- Baš niko. A šta vam je to u ruci?
- Bomba.
- Bomba?!
- Zapravo, dve bombe.
- Dve? Zašto dve? Bajden je otišao još jutros.
- Za svaki slučaj - ako mi jednu otmete, da imam čime da pretim.
- Da pretite?
- Da.
- A kome da pretite?
- Svima.
- I Predsedniku?
- Njemu pogotovo.
- Znači, ne samo da nećete da pitate kako je i da kukate, nego ćete još i da mu pretite bombom?
- Da, tako nekako.
- A zašto? Šta vam je on učinio?
Čovek sa bombom se malo zamisli.
- Pa kad ovako gledam, ništa mi nije učinio...
- Eto vidite, on ništa nikome nije učinio, a svi bi njemu da prete.
- Pa jeste tako... Mada, on stalno preuzima odgovornost za razne stvari, pa, rekoh, možda preuzme i za moj problem...
- Problem?
- Da, problem.
- A da imaš kolače ne bi došao da ih podeliš sa Predsednikom.
- Pa, nemam kolače.
- Pitam hipotetički: da ih imaš, da li bi ih podelio sa Predsednikom?
Neprijatelj naroda opet malo zastane da razmisli, pa kratko i odlučno odgovori.
- Ne bih došao da ih podelim.
- Tako sam i mislila.
- Ali, ja nemam mogućnosti da sebi priuštim kolače.
- A za bombe imaš?
- Iskreno da vam kažem, nemam ni za bombe - uzeo sam ih od komšija Jove.
- A on ima za bombe, a nema za kolače? - nastavi službenica pomalo ljutito.
- Nema ni on.
- Nema? A odakle mu onda te dve bombe?
- To su mu uspomene iz rata.
- Kog rata?
- Drugog i četvrtog.
- Drugog i četvrtog?
- Da, za Hrvatsku i Kosovo.
- U, jaki ratovi... - reče službenica pomalo podrugljivo.
- Jaki ili ne, ja imam bombu i hoću da razgovaram sa Predsednikom - postao je odlučan terorista.
- Mislite da mu pretite?
- I to, između ostalog.
- Dobro, da vas pitam onako ljudski: a zašto niste zakazali normalno kao i svako drugi sastanak?
- Sve sam pokušao.
- I?
- I evo me kod vas sa komšija Jovinom bombom.
U tom trenutku, naglo su se otvorila vrata koja su vodila prema predsedničkom kabinetu. Od
iznenađenja, radikalni ekstremista ispusti jednu od dve bombe, ali samo da bi iz druge izvukao osigurač. Dok su se papiri koji su se razleteli po sobi polako smirivali na podu, bomba se lagano dokotrljala do gromadinih cipela koje su ušle na ta naglo otvorena vrata. Gromada se obratila direktno, skoro zapovednički, bombašu samoubici.
- Gospodine teroristo, sve vreme na kameri pratimo vašu lakrdiju - reče dok je podizao sa poda bombu iz četvrtog rata, a zatim nastavi da komanduje, pokazujući sekretarici da može da prestane da viri iza stola. - Odmah da ste mi predali i drugu bombu.
- Razneću se - pooštrio je bombaš svoj nastup.
- To je trebalo odmah da kažete, a ne da nas sada obaveštavate o tome.
- Ne razumem.
- Šta ne razumete?
- Ne razumem šta je trebalo odmah da kazem?
- Da hoćete da se raznesete.
- Pa to sam i rekao!
- Niste.
- Nisam?
- Ne. Rekli ste da hoćete da pretite Predsedniku.
- Pa to je slično. Uostalom, imam bombu u ruci!
- To je očigledno, ali mi sa tom vašom bombom ne možemo ništa da uradimo.
- Opet ne razumem?
- Mi nemamo nikakve koristi od vašeg upada.
- Kakve koristi?
- Nikakve, kažem.
- A kakvom biste korišću bili zadovoljni?
- Medijskom.
- Pa šta ja sada treba da uradim.
- Što se Predsednika tiče, možete da se dignete u vazduh.
- Neće me primiti?
- Neće.
- Zašto?
- Ljut je na vas.
- Na mene?
- Da. Baš na vas.
- Zašto je ljut?
- Zato što ste poslali pismo sa svojim namerama svima u državi.
- Pismo?
- Da, pismo u kojem kažete da ćete se dići u vazduh samo zato što vam je neki tamo sudija uništio život.
- Nije samo sudija, zapravo bio je...
- Ma ništa nas to ne interesuje. Ako vam je on kriv, kod njega u kancelariju pa se dižite u vazduh.
- A kako uopšte znate za pismo? Niko mi ne odgovara na njega već dve nedelje. Mislio sam da nisam platio dovoljno poštarine i da još nije stiglo.
- Stiglo je, naravno da je stiglo. Eno, opozicionari ga dele novinarima ispred zgrade.
- Opozicija? Novinari?
- Da. Zar ne čujete kako skandiraju ispred?
- Šta skandiraju?
- Najvise Spasi Srbiju i ubi se, Draganeee, DraganeeeEEEeeeEEE.
- A otkud oni znaju moje ime?
- Šta si ti: lud ili gluv? Kažem ti da opozicija deli tvoje pismo svim prolaznicima ispred Predsedništva!
- I to je sada Predsedniku problem?
- Pa naravno da je problem! Mogao si da ne obavestiš hiljade ljudi o tome i da napravimo kao da si pokušao atentat na Predsednika!
- Atentat?
- Naravno! Recimo, da si radikalni ekstremista koji nije zadovoljan što Tadić neće da prizna nezavisno Kosovo.
- Da ga ubije neko što neće da prizna Kosovo?
- Da. Jel' to nemoguće?
- Nemoguće je.
- Ma ti mi mnogo znaš... Šta je? Sada si i savetnik za medije Predsednika?
- Pa samo pretpostavljam. - reče i vrati osigurač u bombu - Uhvatio me grč u ruci.
- Ma nemaš ti pojma.
- I šta ćemo sada?
- Nemam pojma. Ti si napravio problem, ti ga i rešavaj.
U tom trenutku, u sobu na ista vrata uđe i neki tip u odelu i obrati se gromadi.
- Ja sada preuzimam kontrolu. Gospodine teroristo, Predsednik me je obavestio o vašim namerama. Ja sam sekretar u Ministarstvu pravosuđa.
- Znam, video sam vas na televiziji. Vi ste obezbedili milion za onog košarkaša što bije po Americi.
- Jeste, ja sam taj.
- Odlično. Hoću i ja milion dolara. - setio se kriminalac prerušen u teroristu - Ako mi ne isplatite milion u malim apoenima i obezbedite helikopter do neke granice, dićiću se u vazduh.
U tom trenutku se gromada ubaci u dikusiju.
- Vi iz Ministarstva uvek napravite neki problem. Što si dolazio uopšte? Već smo skoro završili celu priču. Sve si pokvario!
- Hoću milion - reče kriminalac i dopuni se - i helikopter, i dovoljno goriva.
- Jel' možemo da kažemo da želiš i da Srbija prizna Kosovo? - nastavi sekretar, ne hajući za kritike gromade.
- Onda dva miliona? - poče sa cenjkanjem albanski ekstremista.
- 500,000.
- 1,500,000.
- 750,000.
- Milionče?
- Može milionče - konstatova naoružani albanski ekstremista.
U tom trenutku, gromada sede na fotelju pored sebe, prekrsti se i promrmlja sebi u bradu: "trebalo je da prihvatim da budem saobraćajac u Leskovcu...". Kako je to izustio, vrata koja vode do predsedničke kancelarije, ponovo se otvoriše i na njima se pojavi lider opozicije. Gromada se ponovo prekrsti.
- Dragane, da li te je ova bitanga iz Ministarstva nagovarala da priznaš nešto drugo umesto onog što piše u tvom pismu? - pređe odmah na stvar opozicioni vođa.
- Ko je bre tebe pustio ovde? - upita komandujućim glasom sekretar.
- To nije bitno!
Albanski terorista sede pored gromade i ovaj ga ponudi cigaretom.
- Bitno je! - nastavi oštrim tonom sekretar - Opet ona krtica ministar odbrane?
- Nije on krtica.
- Jok, ja sam!
- Ne, ti si rovac - reče podrugljivo opozicionar.
Dragan zamoli gromadu da mu pridrži bombu dok on izađe samo da pozdravi masu koja je okupljena ispred, što gromada prihvati bez pogovora. Draganova pojava na vratima Predsedništva izazvala je burne pozitivne reakcije mase koja, sa nekim posebnim ponosom, kao kada se peva himna, zapeva još jače: Spasi Srbiju i ubi se, Draganeee, DraganeeeEEEeeeEEE!
- Ovo je veličanstveno! - konstatovao je najnoviji miljenik srpskog naroda po povratku u hol Predsedništva, u kojem se sada nalazio i ministar odbrane - Osetio sam se na trenutak kao Predsednik.
Međutim, njegove reči se nisu čule od vike zajapurenog sekretara.
- Ponovo me sabotiraš! - urlao je sekretar na ministra koji se, ne hajući za viku, srdačno obratio Draganu.
- Koliko ste dogovorili, prijatelju?
- Milion i da kažem da hoću da ubijem Predsednika pošto neće da prizna nezavisno Kosovo...
- Opet milionče? - konstatuje ministar zlurado.
- Znao sam, znao sam, đubre znojavo! - ubaci se opozicionar obraćajući se sekretaru - Opet jeftini politički poeni! Sada ću da dam izjavu za medije!
Vođa opozicije je krenuo da izađe na vrata, ali mu je sekretar preprečio put. Dragan je u međuvremenu seo nazad pored gromade koja mu je uredno vratila obe bombe. Službenica je takođe sedela pored gromade i uz uzdah konstatovala.
- Eh Dragane, Dragane... Svega ovoga ne bi bilo samo da si došao u kratkim pantalonama...
- Ja ništa ne razumem vas političare.
- Dobro, šta ti sad nije jasno?
- Pa kakvim kratkim pantalonama?
- Običnim. Bilo kakvim. Mogu i papuče.
- I papuče?
- Da, ne možeš u kratkim pantalonama u državne ustanove.
U međuvremenu se rasprava sekretara, ministra odbrane i glavnog predsednikovog opozicionara pretvorila u gušanje i otimanje za kvaku od vrata.
- Pusti me napolje, debeli! - vikao je opozicionar dok je desnom rukom cimao kvaku od izlaznih vrata.
- Dragane, Dragane! - dozivao je sekretar dok je leđima držao vrata - Dobaci mi jednu bombu!
- Ni bomba ti neće pomoći ovaj put! - vikao je opozicionar, stežući sekretara za gušu levom rukom.
- Ministre, ministre - vapio je u pomoć sekretar.
- Ponudi mu milionče, kao što uvek radiš. - bio je ciničan ministar i odmah nastavio - Više državu košta tvoje pregovaranje nego sve Deltine promašene investicije.
- Ma i ja sam budala kad od tebe tražim da me braniš, ti samo znaš da deliš stanove, umesto da ideš na Kosovo!
- Za tebe ćemo posebnu kreditnu liniju da tražimo od MMF-a.
- Idi-te na Ko-so-vo, idi-te na Ko-so-vo - počeo je da skandira sekretar, gušajući se sa opozicionarom.
Već je prošlo vreme za ručak, a šumarak ispred Predsedništva bio je prepun radoznalog naroda. Vrata su se tako neko vreme malo otvarala i zatvarala, što je masa uveliko protumačila kao
grčevitu borbu između bombaša i antiterorističkih jedinica. Onako zalegli i skriveni iza drveća, još jače su nastavili svojom pesmom da ljuljaju lug: Spasi Srbiju i ubi se...
* * *
Slučaj Dragana Marića još jednom je pokazao koliko su naše društvo i država u užasnom stanju. Sve to - od neoprostivih propusta u obezbeđenju Predsednika Republike Srbije do tragedije čoveka koji je primoran da bombom traži pravdu koju ne može da dobije na korumpiranim sudovima - neodoljivo me podseća na nešto što je Šarl de Gol jednom izjavio: "Kada bi se nad Jugoslavijom podigla jedna velika šatra, bio bi to najveći cirkus na svetu."
Posts
