Friday, December 19, 2008

US Steel neće na more sledeće godine

Sve više mi se čini da je cela ova svetska ekonomska kriza smišljena samo da se napakosti demokratskim vlastima u Srbiji. Eto, dva dana nakon što je v.d. premijera Cvetković (leva ruka Borisa Lj. Tadića - leva, jer je desna B. Lj. Tadiću najpotrebnija ujutru kada stane pred ogledalo i izvadi svoj najveći brijač da izbrije svoje lepo lice) održao sastanak sa najvećim srpskim izvoznicima, naš najveći izvoznik US Steel ugasio je i drugu visoku peć. Sigurno je da grupa od 6,000 radnika ove fabrike postaje glavni kandidat za ispunjenje one Cvetkovićeve prognoze da u 2009. možda samo neko neće otići na more.

Pošto ja samo kritikujem, zanima me samo zbog čega je Cvetković uopšte i sazivao taj sastanak, kada odlično zna šta bi trebalo da uradi da srpski izvoznici postanu konkurentni na svetskom tržištu - a to je da pusti dinar na svetsko monetarno tržište. Pojednostavljeno: da obori nerealno visok dinar, da napravi nacionalni konsenzus sa svim bitnim ekonomskim činiocima u društvu da svi ujednačeno podele teret drastičnog spuštanja standarda koje nam sledi. Međutim, kao po običaju, vlast u Srbiji će izneti gomilu nerazumljivih ekonomskih fraza od kojih će nam na kraju biti samo još gore. Naravno, kako kome, pošto politička elita ne odustaje od samoubilačke ekonomske politike koja za cilj ima da Miškovića napravi srpskim Anjelijem. Narod će zauzvrat dobiti dodatne serijale raznih beskrajno umobolnih domaćih televizijskih kreacija. Samo osmeh na lice ljudi, možda neko ne ode na more u 2009. godini, možda za sada samo par hiljada radnika čije firme ne mogu da se nose sa svetskom ekonomskom krizom. Ostali sve kao i uvek, možda malo gore.

Možda.

Malo.

Samo malo.

Gore.

Thursday, December 18, 2008

Beli štap

Pre neki dan sedim sa ljudima koji žele da pokušamo ponovo da pokrenemo ideju pokreta Solidarnost i u celoj priči stalno je pitanje šta je to konkretno što bismo rekli ljudima koji bi nam se pridružili. Konkretno, to znači koji bi naš stav bio po pitanju Fiata, Gasproma, svetske ekonomske krize, Kosova, Evrope, Haga, Uroša Mišića...

Međutim, pre nego što napišem nešto o svemu tome, reći ću vam šta me je danas potreslo preko svake granice, a suština je srpskog problema.

Šetam sa svojim psom ulicom Neznanog junaka u Beogradu. Za one koji ne znaju, to je ulica koja vodi od zgrade TV Pinka prema VMA i Banjici. Negde kod stanice koju ljudi znaju kao Akademija, (jedna stanica pre VMA) staje autobus i iz njega izlazi, po mojoj proceni, desetogodišnji slepi dečko. Nosi beli štap sa sobom i ima ranac na leđima. Brojeći korake, dolazi do pešačkog prelaza. Ja se nalazim pedesetak metara od njega. Pored mene prolazi kamion kiper i jedan auto. Dečko pruža beli štap ispred sebe kao znak da je slep i da želi da pređe ulicu. Kamion koji ide desnom trakom staje, a auto koji ide levom proleće preko pešačkog prelaza. Slepi dečak shvata da je kamion stao i kreće da pređe ulicu i u tom trenutku pored mene, po mojoj slobodnoj proceni,  brzinom oko 70 km/h proleće jedan od službenih automobila neke od onih kompanija za kozmetiku ili sokove, nisam ni stigao da vidim šta piše na njemu. U svakom slučaju, beli Ford Fiesta. Slepi dečak je već na ulici, kamion stoji, ja shvatam da će Fiesta udariti dečaka. Potpuno nesvesno viknem "NE!", ali dečak me ne čuje. U tom trenutku, vozač kamiona shvata situaciju i zatrubi dečaku. Dečak se paničnim trkom vrati na trotoar, saplete se o ivičnjak, ali zadrži ravnotežu. Scena je bila toliko potresna da ja ne mogu da to opišem rečima. On onako bespomoćan i prestravljen, a Fiesta proleće preko pešačkog prelaza - bez kočenja, bez osvrtanja. Stvarno ne znam kako da nazovem mladića koji u Fordu proleće levom trakom. U svetu bi za to išao na lečenje u psihijatrijsku ustanovu. Dečak ponovo pruža štap, kamion i dalje stoji i dečak konačno prelazi na drugu stranu. Sve se odigralo u nekoliko sekundi. Danas je jedna bitanga zamalo ubila slepog dečaka na pešačkom prelazu i nikada za to neće snosti posledice. Danas je jedan kamiondžija spasao život jednom slepom dečaku i niko mu neće reći "hvala" za to. To je problem našeg društva. Ne samo da se ne poštuju zakoni, nego nema elemetarne društvene svesti, svesti o vrednosti života i tome da ne živimo sami na ovom tlu. 

Kod nas jednostavno vredi biti bitanga. Ironijom slučaja, danas vidim upravo jednog od najgorih u toj priči, našeg gradonačelnika, kako sa čoporom obezbeđenja i fotoreportera prelazi ulicu sa neki slepim dečakom. I onda se setim šta je taj čovek radio dok je Đinđić sa porodicom spavao na nišanu policije Slobodana Miloševića, dok je Stambolić ležao u nekoj raci sa živim krečom na Fruškoj gori i dok je porodica Ćuruvije žalila. On je radio sa RTS-om, odbio je, sa svim Tadićevim savetnicima, da radi kampanju DOS-a - za svaki slučaj, da ne propadnu poslovi sa RTS.

Muka mi je više od njihovog marketinga. Nije njegov posao da vodi slepe preko ulice (naročito ne uz sve moguće medije), nego da sistemski reši taj problem. Međutim, kako da se odrekne dobitne kombinacije čovek koji je vadio vozača automobila koji je uleteo u reku da bi pokazao koliko je human, dok je u isto vreme kao ministar za NIP uništavao našu budućnost?

Vozač Fieste je trebalo da stane, a Đilas da NIP uloži u našu budućnost, a ne sopstvenu političku kampanju. I baš niko da postavi pitanje na pragu ove krize koja nam se uvlači u predsoblje šta je sa novcem iz NIP-a za koji je bio zadužen ove godine? Zašto je taj novac podeljen prema partijskoj podobnosti da se kupuju košarkaške lopte i koševi i da se dele penzije i plate zaposlenima u prenaseljenoj državnoj upravi?

To je suština problema. Ovde jednostavno najgori imaju šansu. Sve se pretvorilo u laž, licemerje i marketing, iako Srbija i Srbi imaju konkretne, a ne marketinške probleme. Jedine osobine koje su vam potrebne na putu do vrha su podobnost i marketing. Ovde je neslaganje odavno pobrkano sa nelojalnošću, a prava vrednost sa slikom. Kada vam elita diktira sistem vrednosti koji u jednoj reči kaze "podoban" i ništa drugo, onda je jasno da će vreme koje ide biti više nego teško za ovu zemlju.

Prodavati NIS sada kada je cena svim naftnim kompanijama pala nekoliko puta je idiotizam, ali je jasno da mi nemamo novac da dočekamo kraj 2009. godine kao država. Sve ostale priče su samo pakovanje za očaj naše političke elite. Uslovljavanje ruske strane u kojem vezuju ugovor oko prodaje NIS-a za kupovinu Fiatovih automobila iz Zastave jeste ne samo nekorektno, već je "pucanje iz prazne puške". 

Evropa je jednako daleko posle izručenja Karadžića, kao i pre njegovog izručenja. Naše "diplomatske pobede u UN" su nas ponovo dovele u svađu sa celim okruženjem. Odavno je konstatovano da je naš prioritet dobar odnos sa susedima, kao i zajednička borba protiv organizovanog kriminala, što konkretno znači zajedničko tržište i bezbednost. Čvrsto sam ubeđen da prijem novih članova u EU neće biti pojedinačan, što znači da ćemo svi na zapadnom Balkanu deliti istu sudbinu kao i uvek.

Svetska ekonomska kriza će nas udariti svom silinom sledeće godine. Mi nismo država koja može opstati bez podrške sa strane, a u ovom trenutku sve razvijene države imaju prioritete u koje svakako Srbija ne ulazi, čak ni sa klupe. Kada se suočimo sa onime koliko mi realno vredimo i privređujemo, imaćemo sreće ako ne bude suša, jer za sve ove godine nismo našli za shodno da oživimo sistem navodnjavanja u Vojvodini. Koridor 10 i ostale investicije na našoj najozbiljnijoj šansi za privredu su otišle u plate, penzije, koševe i košarkaške lopte. 

Kada dinar dostigne realnu vrednost, koja je dva puta veća od sadašnje, otvoriće se pitanje kredita građana, ali i kredita privrednih subjekata. Tada će država koja je bez sredstava morati da presudi ko u toj situaciji gubi. I jedno i drugo je više nego katastrofalno. Ako podrži građane,  država će izgubiti bilo kakvu šansu da investicijama pokuša da udari temelj za oporavak. Ako podrži banke, ljudi će umirati od gladi. Sve ovo je jasno odavno, a ja sam u svojim tekstovima od ranije pisao o svim ovim problemima, kao i tome šta nam sleduje ako se nešto bitno ne promeni. Nažalost, slikanje sa slepima neće pomoci u sanaciji katastrofalno potrošenih sredstava iz NIP-a.

Parlament ne može biti kriv za to što se ne donose zakoni. Vlada Srbije kasni sa budžetom 40 dana. Ostaviti poslanicima 20 dana da usvoje budžet je neodgovorno i pogubno po stanje u državi, a licemerje medija koji prebacuju krivicu za stanje u državnim organima sa Vlade na parlament je u skladu sa programskim šemama u kojima dominiraju "Kursadžije", "Selo gori, a baba se ceslja", "Operacija Trijumf", "Grand parada" i slično. Poslanicima vladajuće koalicije nije dozvoljeno da govore sa skupštinske govornice, što opet vraća na suštinski problem Srbije. Podobni ne mogu izvaditi državu iz krize - ne mogu, nisu mogli, niti će moci. Možda mogu kreativni, inteligentni, različiti, lideri, ali lideri ne mogu biti podobni i ćutati na svaku reč izrečenu sa skupštinske govornice.

A što se tiče "Pravde za Uroša", Uroš Mišić je dobio kaznu koju bi dobio bilo gde u svetu. Ono što je problem jeste to što je država efikasna samo za pojedine. Venčani kum mojih roditelja je ubijen u policijskoj stanici na Vračaru godinu dana pre nego što je Mišić pokušao da ubije policajaca na stadionu. Da li je potrebno da kažem šta je sa tim slučajem ili je dovoljno da kažem slučaj "Karaš" i ubistvo gardista u Topčideru? Kao običan čovek, mislim da akcija Zvezdinih navijača mora da bude "Pravda za sve". Uroš bi trebalo da prihvati svoju krivicu i kaznu, a u žižu javnosti bi trebalo staviti i problem selektivne pravde u Srbiji - ali samo kada prihvate krivicu, jer zločin drugog ne može biti opravdanje za sopstveni. Kada je jasno da podobni mogu da rade šta hoće,  akcija Delija sa neke dečačke strane ima opravdanje, ali sa aspekta društva i države jeste samo slika koju mogu da vide svaki dan na svakom koraku i da pomisle i poveruju da nisu krivi za učinjeno delo. 

I na kraju, kada me pitate koji je to prvi korak da se reši problem Srbije, odgovoriću vam samo: da vozač Fieste stane na pešačkom prelazu.

Tuesday, November 25, 2008

Danas mislim da...

...nas opet zamlaćuju glupostima.
 
Prvo, imam jedno pitanje za sve partije: "Da li iko u Srbiji ima strategiju ili makar ideju kako se suočiti sa problemima koje ova svetska ekonomska kriza nosi sa sobom?" Parlament razgovara o Bojanu Krištu ceo dan. Čovek sebi dodelio platu i bonuse dostojne izvršnog direktora Microsofta. Nema tu mnogo posla za parlament. Budžetska inspekcija, UBPOK, sud i zatvor rešavaju taj problem.

No, šta se dešava sa svim onim "Krišto Bojanima" po drugim javnim preduzećima? Znate koliko ih ima u svakoj opštini, u svakom gradu? Svugde neko kraducka. Velja danas sa skupštinske govornice viče da Krišto mora u zatvor, a nedavno beše kada je branio Branka Jocića, direktora Puteva Srbije, svog partijskog kolegu i direktora javnog preduzeća koje je bilo u nadležnosti Ilićevog ministarstva, posle najgore moguće afere koju je to preduzeće videlo. Izvor blizak Borisu Lj. Tadiću kaže da je predsednik za smenu Krišta. Svojevremeno, u jeku raspada Srbije, Milošević je uhapsio dva ministra zbog korpucije iz vlade koju je vodio SPS. Malo pre toga, DS je izašao sa kampanjom "Pošteno", baš zbog korupcije enormnih razmera u toj vladi. Da pišem epilog cele priče ili se sami sećate daljeg raspada države? Dejton, Kumanovo, prodaja Telekoma, šverc cigareta, benzina, inflacija, raspad srednje klase. Izgleda da hapšenje ta dva ministra nije mnogo pomoglo Srbiji. Miloševiću, naravno, jeste pomoglo, ali samo da stekne političke poene i da nastavi putem koji je davno započeo. Što je najgore, narod ga je uporno birao, a on je cepao opozicione partije, bio suveren i čvrst u svojim principima i čvrsto držao SPS pod kontrolom. Kome se to nije sviđalo, mogao je da izađe iz partije, a što se njega ticalo, i da ode iz zemlje, jer je on vodio principijelnu politiku "mira i stabilnosti na Balkanu" - sve onako sa Vukovarom, Srebrenicom, Kninom, Račkom i ostalim mirnim krajevima u kojim su ginuli ljudi, bilo da su bili Srbi, bilo da su bili druge nacionalnosti.

Prosto je neverovatno kako smo mi uvek bili u svađi sa svima, a mi jedini uvek u pravu i to bez one Dekartove "...da se oko svega barem jednom moramo zapitati i dvoumiti...". Ako se neko ne slaže, taj je izdajnik, špijun, strani plaćenik, taj neko širi defetizam u cilju uništavanja Srbije i slično. Naravno da narod niko nije smeo da bije i da se štedelo kod Jezde i Dafine, ali prvo je propala štednja u starim SFRJ bankama, pa se malo finansirao "Zajam za preporod Srbije". Obratite pažnju na reč ZAJAM. Pozajmili smo pare Srbiji koje su završavale kod određenih ljudi i kompanija koje i danas na osnovu tog zajma pljačkaju ovu državu. Kod nas se nikada nije cenila neka vrednost, samo podobnost. Kod nas ne postoji Bil Gejts - ili postoji, ali on ne može napred od Miškovića, Karića i sličnih. Ko želi da iznosi pare na Kipar za Miloševića? Taj i taj. Nema problema, njemu DEM po bankarskom kursu koji je 1,000 puta niži od realnog, njemu pare od zajma i štednje i tako dalje. Ima ljudi koji i danas obilaze Miloševićev grob, misle da je čovek bio Srbenda u najpozitivnijem smislu te reči (ako uopšte postoji pozitivna konotacija tog izraza). 

I eto tako, kažete da se smeni Krišto? Svaka čast. Nego, šta ćemo sa novcem iz NIP-a? Gde je završio? Šta ćemo sa Deltinim monopolom? Šta je sa proizvodnjom u Srbiji, veštačkim kursom dinara? Šta ćemo sa katastrofalnim odnosom sa prvim susedima: Crnom Gorom, Makedonijom, Hrvatskom? Šta ćemo sa porastom nasilja, negativnom selekcijom, unutarpartijskim diktaturama, nakaradnim sistemom vrednosti u društvu? Šta ćemo sa istorijom koja se ponavlja? Šta ćemo sa parlamentom u kojem sedi 20% poslanika od broja koji je potreban za kvorum i u kojem je najviše poslanika opozicije koja raspravlja o Krištu? Šta ćemo sa pandemijom ludaka koji prolaze na crveno svetlo?

I što je najvažnije, šta ćemo sa ekonomskom krizom koja je ušla u predsoblje našeg društva?

Svet blokiran. Ljudi izašli na ulice, traže da vlade nađu rešenje za nastale probleme. Za to su ih i birali. A mi? Mi ćutimo kao i uvek. Krišto je danas tema, juče Knežević... Prašina u očima. Gluposti, diplomatske pobede u UN dok smo u ratu sa svim susedima. Kaže Tadić pre nekoliko dana "partije ne smeju na javna preduzeca da gledaju kao na svoj plen", a dva dana pre toga imenovao svog kolegu iz predsedništva DS na mesto direktora Železnice Srbije. "Politika mira i stabilnosti na Balkanu". Mišković isterao Mango iz Knez Mihajlove. "Tržišna ekonomija".

Tako je to u Srbiji koja se i dalje smanjuje. Zašto, pitam se?

Wednesday, November 19, 2008

Ekonomija destrukcije, drugi deo

Čitajući na Facebook-u neke komentare na moj note "Delta. Kompanija ili kombinacija državnog vrha?", shvatio sam da nisam bio dovoljno jasan u prikazu suštine teksta. 

Taj tekst govori o tome da je grupa ljudi (Dinkić, Mišković, Milosavljević, Jelašić, Đelić i još mnogi iza kojih verovatno iz senke stoji Danko Đunić, a uz prećutnu podršku vrhova svih političkih partija: Tadića, Koštunice, Nikolića, Jovanovića, Dačića i ostalih sitnijih) organizovala kriminalno delo, kao što su radile "sitnije ribe" u pitanju pojedinačnih preduzeća, samo što je to ova grupa uradila se celokupnom državom. Ovo nema veze sa liberalnim kapitalizmom ili socijalizmom, ovo je organizovani kriminal na najvišem nivou, kao svojevremeno Dafina ili Zajam za preporod Srbije. 

Sa namerom da "naduvaju" cenu kompanije Delta, najvećeg trgovinskog lanca u Srbiji, oni su povukli niz ekonomskih i političkih poteza koji su Srbiju doveli na ivicu propasti. Nerealno visoka cena dinara je pospešila uvoz, a uništila proizvodnju. Prodajom preduzeća u privatizaciji su obezbedili novac kojim su kroz javnu potrošnju fiktivno i privremeno podigli standard da bi građani mogli tim novcem da kupuju robu u Deltinim radnjama. Time taj novac nije uložen u razvoj realnog sektora ili u strateške projekte, već indirektno u "atomsku ekspanziju" Delte. 

Kroz policiju i sudstvo, ne samo da su uništili konkurenciju, nego su vrlo jasno pokazali da neće tolerisati bilo kakvo mešanje u "njihove poslove" drugih jakih kompanija. Vi sve vreme imate u vladi nekog ko je blizak Delti i ko štiti njihov interes. Dok se narodu baca prašina u oči sa nacionalnim i evropskim pitanjem, Delta direktno i indirektno finansira i Šešeljevu odbranu u Hagu i evropsku opciju Srbije.

Da ponovim neke činjenice. U državi kojom u svakoj pori drustva vladaju političari i čiji je državni budžet pet milijardi evra, jedan čovek se procenjuje na dve milijarde evra. Za poređenje, to bi bilo kao kada bi Bil Gejts bio težak 2,000 milijarde dolara umesto svojih 60 (što ga čini drugim najbogatijim čovekom na svetu, koji je to bogatstvo stekao bez pljačke sopstvenog naroda, već proizvodom nečega što danas ceo svet koristi).

Dalje, za Radulovićem podignuta optužnica u navodnoj borbi protiv "stečajne mafije" (Mišković preuzeo "C market"), uhapšen Savićević (afera "Genex", Mišković kupuje Hotel Intercontinental Beograd nakon toga), Kariću otet Mobtel i prodat Telenoru za 1.7 milijardi evra (novac završio u NIP-u, za koji je prvo bio zadužen Dinkić, pa Đilas, a iz kojeg je finansirana pretežno javna potrošnja koja je na kraju završila na Deltinim računima, jer iz gore navedenog jasno je da građani nemaju puno izbora u Srbiji za trošenje novca: Maxi, C market, Tempo, Zara, Mango, Delta Sport, Costa Coffee, Delta M koji zastupa BMW, Honda, Fiat, Alfa Romeo, Lancia...). Samo uvoz i maloprodaja u Srbiji.

Nerealna cena nekretnina u Beogradu je takođe posledica zlonamerno usmerene državne ekonomije, kao i neravnomernog razvoja Srbije (Dinkić je bio ministar za ravnomerni razvoj). Cene nekretnina u Beogradu veća je nego u velikoj većini svetskih metropola (Mišković poseduje Univerzitetsko naselje, Luku Beograd, zemljište pored autoputa od Autokomande do Dušanovca, Delta City, skoro sve objekte u Knez Mihajlovoj...). 

Nakon ubistva Đinđića, velika većina investicija bila je isključivo u trgovinu (poslednja ozbiljna u porizvodnju je bila USS Steel).

Da konačno sumiram, građani Srbije imaju nerealno visok standard u odnosu na realnu mogućnost države. To je postignuto rasprodajom svega vrednog u državi, a tim novcem je,  umesto realnog, finansiran javni sektor. Realni sektor je sistemski uništen visokim kursom dinara koji je podržao spoljnotrgovinski deficit. Delta je monopolista u trgovini na malo, pa je veliki deo tog novca koji je do građana stigao kroz javnu potrošnju završio na računima ove kompanije.
 
Država nije preduzela ni jedan korak da promeni nešto u svom katastrofalnom poslovanju do dana kada je bila prinuđena na stand-by aranžman sa MMF-om. Ne verujem u glupost državnog vrha, već u organizovanu prevaru. Jedina razlika izmedju njih i "stečajne" ili "drumske mafije" je u veličini plena. Jedina razlika između ove i Miloševićevih prevara i pljački je u sofisticiranosti metode.

Takođe, Delta je na prodaju. Kada i ako se pronađe kupac, drastično će pasti vrednost dinara, kao i svega ostalog u državi. Tada će i 1.2 milijarde evra u Srbiji vredeti kao nekoliko milijardi evra sada. Plate, naši stanovi, firme, poslovi i sve ostalo što imamo postaće totalno bezvredno. Kao i naši životi ili znanje. 

Zbog jako teškog puta, da bi se dokazala povezanost ovog vrlo simptomatičnog sleda događaja sa njenim akterima, jer je Mišković finansijer svih vrhova političkih opcija (i pozicije i opozicije), kao i većine medija, jedino moguće rešenje jeste nacionalizacija Delte kao strateški najbitnije kompanije u Srbiji koja je imperiju izgradila na sistemskom uništavanju države od strane najviših državnih funkcionera tokom poslednjih pet godina. U protivnom, vrlo brzo pošto Delta bude prodata, dinar će drastično oslabiti, a narod će staviti svu svoju imovinu na doboš, jer neće imati mogućnosti da otplaćuje struju i hranu, a o kreditima da i ne govorim. Istorija se ponavlja, "Zajam za preporod Srbije, drugi deo", a sve pod pričom tržišne ekonomije. Tada će Srbija dobiti "novu elitu" koja je svoj narod uterala u glad u bedu zarad ličnog interesa. Istu takvu elitu je napravio i Milošević. Jedini problem je što u Srbiji nema svesti za elitu, već jednom mora da se započne sa poštovanjem zakona i da se napravi sistem koji će čuvati društvo, a ne stalno da najgora bagra i ološ uteruje ovaj narod u stradanje, glad i bedu. 

Ovde postoji niz konkretnih dokaza ekonomskog i političkog tipa koji bi ovaj tekst ponovo oterali u stranputicu. Za sada je dovoljan zdrav razum, malo prisećanja Miloševićevih prevara i čista logika.

Znate ono, došao stečajni direktor u firmu koju je njegov kum, prethodni direktor, namerno doveo na ivicu propasti, umrtvio proizvodnju, prikazao nerealne dugove iz 1993. bez konverzije u današnju vrednost i prodao je jedinom ponuđaču, svom drugom kumu, za sitne pare. Radnike otpustili, proizvodnju konačno ugasili, a od poslovnog prostora napravili butike i kafiće koji ne rade.

Ili  ovako - privatna firma po nerealnim cenama prodavala toj društvenoj svoje usluge ili nepotrebne proizvode sve dok društvena privatnoj nije potpuno postala dužnik u vrednosti svoje cele imovine. Pa onda potplaćene sudije, direktori i slični samo prebace sve iz društvene u privatnu, tamo se zaposle i oni i njihova rodbina i svi mirni osim 2,000 radnika društvene firme koji bez razloga ostaju bez posla, kao i države koja ostaje bez još jednog proizvođača. 

Ovi su uradili nešto slično, samo što su naduvali vrednost privatne firme u koju su na perfidan nacin stukli sav državni novac. U ovom slučaju, društveno preduzeće je bila Srbija, a privatno Delta. U suštini, i jedni i drugi i treći su "zaklali vola za pola kile mesa", kako kaže naš narod. Našeg vola za njihovih pola kile mesa. Kakvo Kosovo, kakva Evropa, kakva tržišna ekonomija ili komunizam. Ovo je čista pljacka i prevara. "Ekonomija destrukcije", drugi deo.

Sunday, November 16, 2008

Delta. Kompanija ili kombinacija državnog vrha?

Jeste li nekada razmišljali naglas? Evo, ja sada razmišljam na ovu tastaturu.

Pre neki dan, kaže mi drugar da je Delta na prodaju. Logično pitanje je: "za koju lovu?" Odgovor: "1,200,000,000 evra". Čudno ako znamo da je Delta monopolista u mnogo oblasti u Srbiji, da je,  pored monopola u maloprodaji robe široke potrošnje u Srbiji, takođe prisutna i u Bugarskoj, Crnoj Gori i Bosni i ako znamo da je godišnji promet ove kompanije preko dve milijarde evra. Cena od milijardu i dve stotine miliona izgleda premalo. Kompanija koja je vlasnik "Luke Beograd" u kojoj bi, po planu, trebalo da se zida skoro dva miliona m2 stambenog i poslovnog prostora. Ako uzmemo da je m2 na najlošijim lokacijama u gradu 1,500 EUR, a da na skupljim, ali ne elitnim, dolazi i do 4,000 EUR po m2, stvarno izgleda nerealno da Delta bude tako jeftino prodata. Da i ne govorim o tome da se cena izgradnje kreće između 400 – 1,000 EUR po m2, a u ovako krupnim zalogajima verovatno i manje.

Pa gde je onda problem? U prodaji će vrednost samo tog prostora biti sigurno nekoliko milijardi evra, pa maloprodajna mreža sa preko 300 objekata Maxija. C market je uz asistenciju države otet od Radulovića (koji nije ništa bolji), Miki Savićević završio u zatvoru, Delta kupila "Grand" na Kopaoniku i tako, gde god zavirite, Delta ima svoje prste, ali samo kada je trgovina u pitanju.

Svetska kriza, pa je cena niža od planirane? Ne bih rekao i u daljem tekstu ću obrazložiti svoj stav.

Najveća srpska kompanija ili državna kombinacija?

Dakle, nije tajna da Delta u svom pohodu ima podršku države, tj. određenih krugova. To su javno i direktno Dinkić, Milosavljević i Đelić, a na celu stvar blagonaklono gledaju i Tadić, Koštunica i Ilić. Znači, ceo državni vrh gleda na Deltu kao na srpski interes, a ona je sada na prodaju i može je kupiti neka strana kompanija. I država ne reaguje. Tržišna ekonomija? Opet ne bih rekao. Čime se Delta bavi? Trgovinom, prvenstveno uvozom. Da biste mogli da prodajete u Delti, kao proizvođač iz Srbije morate za svaki pojedinačni proizvod platiti određenu cifru da bi se on našao u Deltinim objektima - naravno, prvo punjenje rafova obavezno ide besplatno. Znači, Delta ne štiti srpskog proizvođača, a pri tome je ta kompanija jedan od najvećih uvoznika u Srbiji i, samim tim, kompanija koja direktno svojim poslovanjem utiče na rast spoljnotrgovinskog deficita. I država opet ne reaguje.

Dalje, u Srbiji bankarski lobi drži cenu dinara potpuno nerealno visoko već godinama unazad. Kome to odgovara? Pa samo uvoznicima, sva proizvodnja u Srbiji se zaustavila. Zbog toga su cene u Srbiji nerealno visoke, a cene nekretnina i namirnica u Beogradu su veće nego cene u Pragu, Budimpešti, Madridu i velikoj većini svetskih metropola. I sve to bez ikakve ekonomske logike. 

Sve u svemu, šta se Srbiji dogodilo? Verovatno je nekoliko "mudrih" selo i napravilo dogovor. Hajde da podignemo cenu Delte da izađe na svetsko tržište kapitala, da je prodamo i izdelimo novac. Kako ćete od jedne firme koja posluje u zemlji čiji budžet iznosi pet milijardi evra da napravite kompaniju koja će izaći na Londonsku berzu, za koju je potrebno tri milijarde evra prometa godišnje? Lako, tako što ćete celokupnu državu podrediti tome. Zašto je novac od prodaje Mobtela završio u NIP-u iz kog je, od 1.5 milijardi evra, u strateške projekte uloženo jedva oko 150 miliona evra? Ostatak je uglavnom podeljen u kupovini socijalnog mira kroz investiranje u raznorazne gluposti, pretežno javnu potrošnju, i to direktno u zaposlene u državnim upravama, čije plate idu daleko iznad realnog proseka Srbije, a još dalje od realne vrednosti cene njihovog rada. Zašto Koridor 10 nije završen? Zato da bi se podigla kupovna moć građana. Gde oni kupuju? Pa samo u Deltinim radnjama, jer drugih praktično i nema. NBS je držala nerealno visok kurs dinara, policija i sudstvo su uništili svu konkurenciju, proizvodnja se potpuno zaustavila, sav novac od privatizacije je uložen u građane koji su uložili u Deltu.

Sva ova politika, sada sa viškom zaposlenih u državnoj upravi, penzije, rasipanje novca iz NIP-a, sve je to za cilj imalo samo da održi stabilnost u državi dok se Delta ne proda. Tada se dogodila svetska ekonomska kriza i postalo je važno kolika je realna vrednost Delte. Uskoro će postati jasno da su cene nekretnina u Beogradu nerealne i da je cena dinara nerealna. Dinkić i ostatak bande samo duvaju u prste da se Delta proda, pre nego što nas ozbiljno razvali kriza koja sledi 2009. godine. To je ono što oni zovu primarna akumulacija kapitala. Nema to veze sa Anjelijima i Rokfelerima, ovo je bila čista pljačka države u kojoj su državni funkcioneri učestvovali godinama. Ne samo što smo opljačkani za sve te milijarde, nego će neodgovorna politika ove vlasti imati i stravične posledice po državu i narod.

Sada mi je potpuno jasno zašto ljudi koji imaju elementarnu inteligenciju povlače poteze za koje je čak i priglupima jasno da ne idu u korist države. Iskreno, fasciniran sam njihovom drskošću. Kada vrednost dinara bude pala duplo, kada krenu krediti, kada shvatimo da mi nismo u stanju sami sebe da prehranimo, jer se svi bave samo trgovinom pošto je "ološ" u državi zbog Delte stvorio klimu da je bolje uvoziti, nego proizvoditi, posledice će vrlo uskoro biti vidljive. Nazad ne možemo, ali napred postoji samo jedan put.

Nacionalizacija Delte i hapšenje Delta mafije je jedino logično rešenje pre nego što sve stvarno ode dođavola.

Sunday, November 9, 2008

Samo vi kuntajte

Ne znam kako da vam kažem da volim lik i delo Isaka Njutna, a naročito volim da se pozivam na njegov zakon akcije i reakcije. Pomenuo sam u jednom ranijem tekstu da glup narod donosi glupe odluke, a glupe odluke vode u haos i bedu.

Za četiri godine je lažni patriota Koštunica u kohabitaciji sa lažnim Titom Tadićem zaglibio Srbiju u septičku jamu, totalno, onda je stigla svetska kriza, Srbija propustila sve vozove sa ova dva pomahnitala skretničara i uskoro će se ova vlada na čelu sa Kakosebretajčovekzove Ikojeonuopšte da se nađe pred izborom. Ili će morati da dopusti javašluk kao za vreme Miloševića, za šta su DS-ovi velikopomireni koalicioni partneri kao riba u vodi, ili će morati da zategne kanap dok ovom narodu ne slomi vrat. Sa opcijom broj jedan problem je taj što mi nemamo kud. Za vreme Miloševića su bar postojali resursi nasleđeni iz SFRJ, a sada je to već odavno pojedeno. Sa opcijom broj dva, glad će biti kao dobro jutro, nezaposlenost i plenidba zbog naplate kredita kao dobar dan, a seča struje i slično će biti kao dobro veče.

Sve u svemu, nakon Đinđićevog ubistva, Srbija je pokazala da nema kapaciteta za opstanak kao država zbog sklonosti ka negativnoj selekciji, nekompetentnosti, javašluku, nevaspitanju i neumerenoj sujeti lidera, a i ostatka rulje. Stoga kada kažem "Srbija", mislim na teritoriju koju još uvek priznaju UN, mada je i to pod znakom pitanja. Narod ću zvati Kursadžije, a vlast neka bude Miš (pacov, štakor, štetočina). Država ne postoji, pa tako neka ona bude "za sada bez dobrog naslova".
 
Šetam sinoć sa prijateljem. Radi u jednom javnom preduzeću, prilično stručan u oblasti u kojoj radi. Ide onako očajan, apatičan i kaže: "Nije stvar što je loše, i za vreme Slobe je bilo loše, nego što nema izlaza i vere da ikada može biti drugačije. Za ovo smo se borili? Ja sada samo kada ih gledam u svojoj firmi ne mogu da verujem kako neko ko odlučuje može dati kormilo u ruke tako sujetnim idiotima, nekompetentnim, čak i bez greške mogu reći elementarno glupim."
 
Nema odgovora na to pitanje. Za to smo se borili očigledno.
 
Ili nismo? Ja nisam, oni jesu. To je razlika između mene i njih. Ja sam rođenjem postao Evropljanin i čitav život sam imao problem sa Kursadžijama zbog toga. Miševima je Evropa uzrečica koja obezbeđuje prostor za lagodan život, dok se kupusa opšte dobro. Ote mi se u jednom trenutku "jebem im mater ološku i licemernu mediokritetsku".
 
Šetamo ćutke dalje i stalno pitanje u glavi: ko je njima dozvolio to da rade, nije to samo stvar u nama koji smo im dozvolili, nego u tome odakle njima ideja i tolika količina bezobrazluka da kažu "e, ja ću to da radim". Hajde što sve pokraše i što sistemski zaglupljuju ovaj narod, nego se i u sve "razumeju". Sve može. Dajte spejs šatl par dana na obuku, pa ću da ga vozam do kometa i nazad. Realno, ne znaju ni kondom da navuku kako bi trebalo, bar da nas ne zaraze dok opšte sa "stanjem nacije".
 
Kaže miš Jeremić "dosta je sa uslovljavenjem Evropske Unije". Kome se to on obratio? Meni, Kursadžijama ili Evropi? Kursadžijama, oni se uvek obraćaju Kursadžijama. Gleda ga onaj ministar inostranih poslova Velike Britanije i verovatno misli u svojoj glavi "jebote, koji idioti, neće valjda oni stvarno u EU“. Zamislite da imate miša u kući, on vam buši kese sa brašnom, grize nameštaj, sere gde stigne, pravi probleme, a vi nekako volite sav živi svet i onda, kao, ajd' nema veze, zima je, živ je stvor, pa ga ne hvatate lepkom, mišolovkom, lopatom... i onda taj miš krene da vas ucenjuje tipa "e neću ja da budem u tvojoj kući ako mi tražiš da ne serem u brašno, ima da serem gde mi se sere, da jedem šta mi se jede i slike ima da izbušim, ako nastaviš sa uslovljavanjem." Mišolovka? Ma jok - lopata, ljudi, lopata. Vuka Jeremića poznajem iz osnovne škole. On je stajao na golu, a ja igrao skroz napred za odeljenje u fudbalu. U rukometu ja branio,  on igrao beka za školu. Bio je fenomenalan tip - otkačen, stalno na koševima, a najbolji đak. Nisam ga dugo video. Imam samo jedno pitanje kada ga vidim sledeći put: "koji je tebi ljubavni mišić, čoveče?"

Izađe Miš Đelić i kaže: "hajdemo, BRE, u tu Evropu". Malo se zanesem, ali, na sreću, fotelja je bila blizu. Sednem, opipam puls, "dobro je, imam ga" i pomislim: "nije dobro što ga imam mnogo - i suviše" - i onda shvatim da se on onako našminkan ponovo obraća Kursadžijama. Dobro je, nije meni ništa rekao, puls se vraća u normalu. Malo kasnije, Boža će opet: "hajde da iskoristimo ovu svetsku krizu da profitiramo kao narod". Ne znam da li je gore ako veruje u to ili ako nas tretira kao totalne idiote, pa nam se tako obraća ministar za nauku?! Sada će ostatak sveta da sačeka da Miševi iz "za sada bez dobrog naslova" svoje Kursadžije obuče da se snalaze u 21. veku.  Kursadžije, to je ključna reč, opet se obraća kursadžijama. Znate ono, car Dušan jeo viljuškom i sekao ruke za krađu, a glupi Evropljani na svom univerzitetu u Bolonji komadali prasiće zubima, kao Asteriks i Obeliks. Tarabići , šljivovica, Koštunići i slična sranja. Idemo dalje...

Kaže Miš Šaper (siva eminencija kosovsko-evropske Srbije): "Srbi i Amerikanci imaju dve zajedničke osobine..." Prekinem sa usisavanjem brašna koje je onaj moj kućni miš razvukao po celoj kući, čisto da čujem šta ima da kaže naš politički Njutn. "...I jedni i drugi smo demokratski narod". I to što kaže čovek, jeste, i Sadam Husein je održavao izbore redovno, njega je zaboravio verovatno slučajno. Sećate se one državne akcije "miting podrške iračkom narodu"? Progutam knedlu i slušam dalje: "I mi i Amerikanci smo narod koji kreira istoriju". Pa i to je u pravu. "Oni su pokrenuli inicijativu za formiranje UN, a mi smo ubili Franca Ferdinada". Mudar ovaj Šaper. Jao, opet je zaboravio na Sadama Huseina. I on je čovek kreirao istoriju. I Hitler isto. I Musolini. Džingis Kan, znači i Mongoli kreiraju istoriju, Čečeni, obe Osetije... 

I na kraju večito pitanje - "koliko to ima kursadžija u Srbiji?" - razmišljam se onako dok tražim lopatu po šupi, ali je nema, ukrao je komšija u međuvremenu, valjda i on ima miševe. Nema lopate, niko ti se ne obraća od političara, sediš i vičeš da ne ide tako "akcija i reakcija, ljudi", ali niko ne čuje. Ne vičem dovoljno glasno ili nemam dobar marketing. Možda da angažujem Šapera da mi odradi neku kampanju?

I tako kažem ja sebi jedno jutro: "ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se". Video sam, to je jednom izjavio Duško Dugouško. Odem do trafike, ponesem svu ušteđevinu, stanem pred brkatu prodavačicu i gledam DVD "Kursadžije". Gledam ja njih, gledaju oni mene. Stojim tako, već se pravi red iza mene, ljudi protestvuju, jedan ulazi preko reda uzima "Pravdu" i "Kurir", rulja iza mene ćuti, ja ćutim, ipak sam došao da im se pridružim. "Molim vas, dajte mi..." - nemam glas da dalje izustim. U glavi uragan: "Ma kakve bre Kursadžije, jebem vam mater ološi, od danas štedim za pušku, počeću od Kursadžija, ma ne prvo ću onog miša da sklonim od kese sa brašnom". Kada počnu da menjaju glumce u Kursadžijama, znajte da nisam platio struju, ali sam se spremio za 19. vek u 21. veku u Srbiji.

Tuesday, November 4, 2008

Our House

Prošao sam kroz rupu koju su nekada popunjavala lepa stilska drvena vrata i našao se u dnevnoj sobi. Danima se nije javljao na telefon, renoviranje kuće koje je započeo pre nekoliko meseci ne samo da nije otišlo napred, nego je sve došlo do stanja potpunog raspada. Sačekao me je sa molerskom kapom na glavi, sav umazan u farbu i malter. Malo me je uznemirio njegov bezbojan pogled i osmeh kao da je lepljivom trakom zategao uglove usana.

- Sedi, prijatelju - pokazao mi je na prevrnutu kofu za farbu - šta ima?
- Evo, ništa, došao sam malo da vidim kako si i da vidim da li ti je potrebna neka pomoć.
- Ništa ne brini prijatelju, uzeo sam radnike i majstore za sve - rekao je dok je iskusnim pokretom ruke istresao iz kutijice dva tablete i progutao ih bez vode.
- Pa to ti je najpametije i bilo od samog početka - rekao sam dok sam sedao na kofu.
- Pa i jeste... Da znaš, trebalo je ranije da te poslušam - skromno je priznao.
- I šta si uradio?
- Uzeo sam 25 radnika.
- 25?! - samo što se nisam srušio sa kofe na koju sam tek seo.
- Da. 25.
- Pa gde su? Nisam video nikog...
- Pa retko dolaze na posao.
- Kako to misliš?
- Pa dolaze obično trojica do četvorica dnevno.
- A kako ih plaćaš?
- Pa svaki dan dnevnica po 50 evra. 
- Svoj dvadesetpetorici?
- Da.
- I oni ne dolaze na posao?
- Ne.
- A ti ih plaćaš kao da dolaze na posao?
- Da.
- Aha - konstatovao sam kao da razgovaram sa psihijatrijskim bolesnikom - a šta rade kada dođu, ako ikada dođu na posao? 
- Obično se svađaju.
- Svađaju? - upitao sam sa nevericom.
- Da. Posle zaglave na ručku u kafani prekoputa do ponoći.
- I tamo se svađaju?
- A ne, tamo jedu i dogovaraju se za nove poslove.
- Dobro, bojim se da ne razumem. Plaćaš 25 radnika koji ne dolaze na posao?
- U proseku ne dolazi 21 - ispravio me je.
- Dobro, plaćaš 25, a dolaze četvorica koji se svađaju. U čemu je štos? Ruke i mozak su im od zlata?
- A ne, ne.
- Kako ne?
- Užasni su. Sve što rade, rade sa pola mozga i manje. Ni ceo mozak im nije reprezentativan, a o rukama i da ne govorim...
- I ti ih plaćaš?
- Da.
- Razumem da moraš da uzmeš majstora za struju da je poveže po kući...
- Tako je.
- To ulazi u tih 25? – upitao sam za svaki slučaj.
- A, to ne.
- Ne?
- Ne, njega unajmljujem posebno.
- Za koje pare?
- 200 evra dnevno.
- I on ne dolazi?
- Naravno da ne, čovek je zauzet - opravda ga moj prijatelj sa puno razumevanja.
- Bar zna svoj posao?
- Ne baš.
- Ne baš? - upitao sam sada već smireno, pošto sam shvatio da je prijatelju potrebna ozbiljna stručna pomoć. - A kako to?
- Pa, obućar je po profesiji.
- Obućar?
- Da.
- Inače, zuji ti nešto u zidu - konstatovao sam sa sada već jasnijom slikom situacije.
- Da, znam. Električna instalacija, već treći dan čekam da dođe obućar da vidi šta je sa tim.
- A majstor za telefon?
- Šta sa njim?
- I njega plaćaš posebno?
- Posebno. Što?
- Pa ne radi ti telefon već danima.
- Moguće je da znaš, vidim ja nešto me ljudi ne zovu.
- A koliko ga plaćaš?
- 300 evra.
- A šta je po zanimanju? - upitah, sada već iskusan.
- Samostalni referent.
- Arhitekta za enterijer?
- 500 evra. 
- Zanimanje?
- Ortoped.

U tom trenutku, luster se sručio tik pored našeg improvizovanog stola na koji smo stavili flašu soka.

- Stolar?
- 350 evra. Klavirštimer.

Zujanje iz instalacije se pretvorilo u pucketanje uz prigodni miris paljevine. U tom trenutku sam video da je stigao kamion sa parketom. Majstor za parket je odmah strčao sa sprata da primi robu. U tom trku, noga mu je propala kroz dva drvena stepenika, ali je on već bio naviknut na takva dešavanja. Uspeo sam da vidim da je posle kraće prepirke i tapšanja po ramenu ubedio dostavljače da pola pakovanja parketa unesu u kuću, a pola u njegov kombi.

- Parketar - pokušao sam da skrenem pažnju prijatelju na očiglednu krađu.
- Prijatelj glavnog majstora - odgovorio je nezainteresovano na pitanje - mašinovođa po zanimanju.

U tom trenutku, moler, koji je inače po zanimanju frizer, prošao jepored nas sa koferom i srebrnim escajgom koji je upravo uzeo iz kuhinje i smandrljao ga u gepek svog automobila. 

- Ovaj odnese kofer sa escajgom - konstatovah. 
- Nisam video.
- Nije ni bitno. Daj i meni neku - prijatelj mi je bez pitanja, ali sa posebnim zadovoljstvom pružio bočicu sa lekovima za smirenje. Vatra je zahvatila kuhinjske elemete. U prostoriju je upravo ušao poslovođa (šlager pevač).

- Ovi vaši sve pokraše - rekao sam poslovođi.
- Ako imate dokaze, vi ih slobodno donesite u moju kancelariju, pa ću pogledati ovih dana.

Nastavio je raspevavanje.
– Mi mo mi mo mi mi mi moo...
- A i kuća se raspada, kuhinja upravo bukti u plamenu.
- To nije istina, imamo plan po kojem radimo i možda vam danas ne izgleda da napredujemo, ali kada završimo, biće vam jasno da ste pogrešno i zlonamerno optužili i mene i moje radnike - rekao je hladno, samouvereno i razočarano u nedostatak mog poverenja u njihovo delo.

Tog sekunda, kanalizacija je eksplodirala i potpuno uništila njegovo skupo odelo fekalijama. Istrčao je kroz ulaznu rupu, vrišteci "mi mo mi mo".

- Pa i nije ti ovde tako loše - konstatovao sam zadovoljno.
- Da znaš i da nije - rekao je moj hladnokrvni prijatelj - sve dok imam TV.

Prijatelj je zastao za tren, jer je u tom trenutku u kući nestalo struje. Međutim, TV je nastavio da radi, pa je i prijatelj ponosno nastavio svoj besedu.

– Mogu da budem miran. Povezao sam ga kod komšije u garažu za svaki slučaj – rekao je i namignuo dugo i značajno kao čovek koji zapravo zna šta hoće u životu.
- Na sve si mislio.
- Skoro na sve - potvrdio je skromno.
- Šta ima danas na programu? - upitao sam, opušten dejstvom tabletica.

Desni zid sobe se jednostavno srušio, dok su dva radnika sa sprata pokušavala da skinu prozor i ubace ga u mašinovođin kombi koji je ovaj pristao da im iznajmi na pola sata.

- Španske serije, Kursadžije, Grand, 48 sati svadba, Menjam ženu, Seljaci, Operacija Trijumf, Veliki Brat...
- Odlično, sada više nije ni zagušljivo u sobi.

Shvatio sam da je sav smrad iz kanalizacije izvetrio kroz džinovsku rupu na kući. TV je radio, iako nije bilo struje.
- Život čine sitnice - kostatovao sam značajno.
- Davno je rečena ta mudrost - odgovorio mi je prijatelj, nameštajući svoju kofu da bolje u nju smesti zadnjicu u iščekivanju omiljene serije.

Srbija je naša kuca i raspada se u naletu kretena koji su zajahali sve bitne pozicije u državi i društvu. Ako mislite da je moj prijatelj lud, pogledajte oko sebe i postavite pitanje: da li smo mi normalni? Šta sve mora da se desi da ovaj narod, ako ništa drugo, ne izađe više nikada na izbore? 
Sinoć šetam ulicom i vidim bilbord na kojem doslovno piše: "Kupujete automobil? NEMOJTE!" Glupo samo po sebi, može čovek da pomisli da je to neka anti-reklama udruženja za zaštitu potrošača ili nečeg sličnog... ali ne, reklama je za Fordovog zastupnika "Grand Motors". Sitnijim slovima ispod piše "sačekajte naše sniženje"  ili nešto slično. Ne znam, možda se neko od vas bavi marketingom i razume razmere idiotizma i marketinškog užasa te reklame. Ovde jednostavno samo idioti dobijaju priliku.

"Brain rules, force timber push" - ceo grad u tim bilbordima. Ko bre to finansira i sa kojim razlogom? Gde to naš novac ide? Neka marketinška agencija može sebi da priušti da takve idiotarije okači po celom gradu. Šta se to nama dogodilo?

Gledam parlament pre neki dan. Rasprava o rebalansu budžeta. Pazite, REBALANS BUDŽETA. U trenutku kada se ceo svet nalazi pred finansijskim krahom, u našem parlamentu o tome od 250 poslanika sedi i raspravlja najviše četrdesetak, mahom radikala. Da li možete vi da ne odete na posao i da dobijete platu za to? Ili u školu, a da vas ne izbace iz škole? Kakav je to javašluk i bezobrazluk? Ko je njima dao pravo da tako troše naš novac kojim ih plaćamo od poreza, od cene benzina, od računa za struju koje jedva plaćamo? Čak ni da se ne udostoje da sede na svom poslu u trenutku kada su tamo najpotrebniji...

Ministar zdravlja po ko zna koji put isti, a za vreme njegovog ministrovanja više ljudi je umrlo po privatnim klinikama od posledica operacije čukljeva na nogama, nego na svim kontinentima zajedno. Korupcija u zdravstvu ima fantastične razmere. Ali znate ono: ko ima dokaze, neka ih odnese u policiju kod Dačića ili u tužilištva i sud čiji vrhovi su postavljeni iz krugova bliskih nekolicini advokatskih kancelarija.

I nikom ništa, zaboravilo se. Ubijeni vojnici u sred Beograda na odsluženju vojnog roka. Špagete koje kupujem prošle godine sam plaćao 63 dinara, prošle nedelje 128 dinara. Inflacija 7% ? Za ministra Milosavljevića, Mišković je srpski Rokfeler. Primarna akumulacija kapitala u 21. veku?
Ponekad, ali samo ponekad se zapitam: KO SU, BRE, SVI TI LJUDI? KO JE NJIMA DAO PRAVO DA TO RADE?

I zato mrzim kada ljudi citiraju Marinu Tucaković, sistemsko zaglupljivanje nacije kroz gluposti tipa Kursadžije ili Operacija Trijumf. O Grandu da i ne govorim... To je toliko izlizano, ali je neuništivo. Toga nema u Evropi, jer oni ne žele da njihov narod bude glup. Glup narod donosi glupe odluke, glupe odluke dovode do bede i raspada sistema. Sve ima svoju cenu. Skoči cena gasa za 60%, a direktor Srbijagasa ima platu 15 puta veću od proseka. Šta smo mi, idioti? Naravno da jesmo, niko na ulicu nije izašao, niko nije postavio pitanje ko su ti ljudi što primaju tolike plate. Daj Cecu, Seku - ja se grejem preko toplana. Pošto toplane greju na gas, znači, očekuj poskupljenje i ti. Ozbiljno? Nisam nikada o tome razmišljao. Šta ima na TV večeras? Grand? Super!

Koje su kvalifikacije tim kadrovima što primaju tolike plate u državnim gubitašima ili onim firmama koje su naša perspektiva? Malo se motaš po kabinetima i - tras! - postaneš direktor Telekoma sa tridesetak godina, bez iskustva, bez ideje i vizije šta dalje sa najperspektivnijom svetskom privrednom granom u 21. veku. Nema veze, ništa nema veze. Daj Grand, Kursadžije.

Kosovo? Ko je pomenuo Kosovo? Pa Ustav se donosio zbog Kosova, morali su da pokradu referendum za najvažniji zakonski akt zbog Kosova. Zakon, krađa, Kosovo je Srbija... sve u istoj rečenici? Nema veze, sada je Toma obukao drugo odelo. "Diplomatska pobeda u UN" nas je ponovo dovela u svađu sa prvim komšijama. Srbi i Crnogorci braća, a u svadji. Zašto? Da bi naše "mudro" državno rukovodstvo malo oštrilo svoj maleni ljubavni mišić na Americi u UN. Ponovo? Ništa nismo naučili '99?

Ima još toliko gluposti koje možemo da pomenemo. Svaki dan nova glupost, nova laž, novo vređanje inteligencije. Koridor 10? Dvadeset godina kroz običnu poljanu nismo u stanju da napravimo 200 km auto puta, a Prokop skoro 40 godina. Ljudi u svetu prokopali Alpe, tunel ispod La Manša... Vide li neko taj most preko Ade Ciganilje? Rekoše da će biti 2008. godine? Grešim. Afera Knjaz, C market, Topčider...

Ne znam stvarno da li smo svi mi nepovratno retardirani ili su oni toliko prepotentni da smo mi fascinirani opuštenošću njihovog bezobrazluka ostali paralisani kao mačka pred farovima automobila.

Ishod se zna, nema tu mnogo mudrosti. 1 + 1 = 2. Uvek je tako bilo. Ako ti nestručni obućar poveže struju, vrlo je verovatno da će ti kuća izgoreti. 

Thursday, October 30, 2008

Težak je 'lebac advokatski

Uočio je da u suprotnoj traci nema ni jednog vozila. Izašao je iz kolone, dodao gas, obišao preko pune linije nekoliko automobila i autobus u stanici kada je iz suprotnog pravca naišao kamion. Brzo se prebacio na trotoar u suprotnom pravcu, prošišao pored autobuske stanice propraćen vriskom ljudi i, uz škripu guma, skrenuo na pešačku stazu koja je vodila između zgrada u naselje. 

Uspeo je krajičkom oka da vidi u retrovizoru da je starija gospođa koja se bacila u stranu kada se on popeo autom na trotoar uspela da se podigne na noge uz pomoć drugih ljudi. Video je da je nešto vikala za njime. "Sporaći, tako nikada nećete stići u Evropsku uniju" - pomislio je u glavi,  sada već sigurno vozeći uskom pešačkom stazom. Ta staza je odavno postala magistrala za automobile koje stanari naselja više nisu imali gde da parkiraju od kada je gradska vlada na glavnom parkingu napravila pijacu. Pogledao je levo, ali mesta za parkiranje nije bilo ni na košarkaškom terenu, pa se spustio stazom preko livade na kojoj su bili naređani automobili kao u kutiji sardina. Uočio je jedno mesto tik pored klupe na kojoj su sedela neka deca. Jedva se nekako ugurao, a deca su prvo podigla noge na klupu za svaki slučaj, ali su brzo shvatili da je vrag odneo šalu i spretno se popeli u krošnju drveta iznad klupe. Mesto je bilo tako tesno da je iz auta morao da izađe kroz prozor, mada bi bolji izraz bio da ispadne kroz prozor. Izvukao je aktovku kroz prozor i otresao prašinu sa sebe.

- Zašto nam rušite teren za košarku, čiko? - upitao je jedan od dečaka, sedeći na grani tačno iznad krova automobila.
- Molim? - upita on zbunjeno, nameštajući svoj sako pogledom upravljenim u krošnju drveta.
- Pitam, zašto nam rušite teren za košarku?
- Da bi moj klijent napravio tržni centar ovde.
- A šta mi da radimo?
- Pa biće valjda neka kladionica u tržnom centru... Tako ćeš ti imati sport, a moj klijent tržni centar.
- Ali mi u kraju imamo 14 kladionica!
- Pa da, ali vidiš da im dobro ide posao. Tržište, dečko, diktira trendove.
- Ne razumem - konstatovao je zbunjeno dečak.
- Nije ni bitno, uostalom ionako si nizak za košarku - skratio je raspravu - neka ti mama i tata kupe kompjuter, pa igraj NBA i FIFA. Imam posla, mali. Ne mogu se objašnjavati sa tobom.

Žurnim korakom se uputio prema gradilištu, gde ga je na samom ulazu presreo poslovođa i šapnuo mu nešto na uvo. On je pogledao značajno malo u stranu prema gospođi srednjih godina, sa velikim naočarima i suknjom do kolena koju su čvrsto na zemlji držala dva debela lista sa još debljim člancima i razgaženim cipelama.

- Dobar dan.
- Dobar dan - odgovori sredovečna "'ladna trajna".
- Ja sam advokat investitora i došao sam da vidim u čemu je problem.
- Ja sam gospođica Rašić iz Gradskog inspektorata za građevinske poslove.
- Izvolite, u čemu je problem? - upitao je iskusno.
- Zbog vaših građevinskih radova, zgrada pored se nakrivila i stanari su vas prijavili.
- Pa dobro, valjda vam je gospodin gradski sekretar rekao da smo se on i ja već dogovorili sve – reče i namignu joj značajno.
- Ništa ja ne znam, on je meni rekao da se još niste ništa dogovorili - odgovori ona namigujući njemu značajno dok je vadila tefter iz torbe, a zatim nastavi zvanično i hladno - a dok se ne dogovorite, ja moram da radim svoj posao.
- Ništa ne brinite - reče on i podiže aktovku da joj da na značaju – upravo idem da se dogovorim sa gospodinom sekretarom.
- Kažem vam ja, ne znam ja to. Dok mi on ne potvrdi, ja radim svoj posao.
- Evo predloga.
- Slušam.
- Vi dođite sutra, a do tada - izvadi iz torbe knjigu na kojoj je pisalo "Evropa: za i protiv" - čitajte ovu knjigu. Ima i posvetu - reče i ponovo namignu značajno. Inspektorka otvori knjigu i nađe na prvoj strani posvetu od par stotina evra.
- Nema problema, danas ću vam verovati na reč, ali želim da do sutra ova zgrada pored stoji pravo.
- Imate moju advokatsku reč.
- Hvala i doviđenja.
- Nema na čemu i drugi put.

"Jedan problem rešen" - pomislio je, koračajući prema poslovođi. U tom trentku, zgrada pored je zaškripala i sa jednog prozora je pala saksija tik ispred njegovih nogu. Malo je zastao, pogledao na gore, a onda nastavio prema poslovođi.

- Hoće li ovde biti sve u redu? - upitao je ozbiljno.
- Naravno. To što zgrada pored škripi je normalno, pa ko se ne bi bunio da mu u već i onako tesan krevet staviš još nekog da spava sa njime - reče pijani poslovođa gradilišta poetski.
- Dobro, držim te za reč.
- Bolje za reč, nego za nešto drugo, jer nešto od jutros jedva stojim na nogama. 
- Možda je vinjak spavao noćas sa tobom u krevetu?
- Da znaš da je moguće, ali se ne sećam baš najtačnije.

Advokat odmahnu rukom i požuri prema autu. "Nikada mi nećemo u Evropu" - pomislio je. U autu ga je čekalo neprijatno iznenađenje. Ona decu su mu kroz otvoren prozor ubacila mrtvu mačku na sedište. "Kreteni, teroristi!!!" - povikao je - "e moje budale, nikada vi nećete u Evropu, ne možeš voditi Džihad i biti član EU! Nećete vi pobediti liberalni kapitalizam." - konstatovao je, više za sebe, dok je nekom kesom sklanjao mačiji leš sa sedišta. Auto je toliko smrdeo da bi vozač "smećka" tražio beneficirani staž samo da se provoza jedan krug u njemu. Seo je unutra i otvorio sve prozore. Zgrada je ponovo zaškripala. "Izdržaće, mora da izdrži" - smirio je sebe.

Startovao je mašinu i opet vozio preko livade, terena za košarku, pešačke staze i, ovaj put, po travi iza autobuske stanice uz obaveznu vrisku večitih čekača autobusa. Uključio se u saobraćaj tek na pešačkom prelazu, iskusno čekajući da se saobraćaj iz glavne ulice zaustavi da bi ulicu prešla žena koja je gurala kolica sa detetom. Doduše, i ona je čekala i pokušavala par minuta da pređe ulicu na pešačkom prelazu, ali je on strpljivo turirao mašinu iza nje i čekao, samo malo gunđajući sebi u bradu zbog tolike bezosećajnosti svih tih njegovih kolega za volanom. "Od sledećeg posla kupujem džip" - razmišljao je o rešenju svojih trenutnih problema. Dodao je gas i projurio iza majke koja je u međuvremenu ipak nekako zaustavila saobraćaj. 

Na sastanak sa sekretarom je uveliko kasnio. Njegov predlog da se sklone žardinjere sa trotoara da bi u špicu automobili mogli da koriste i taj deo za saobraćaj, gradski sekretar je ocenio kao originalno i kreativno rešenje dok se ne napravi novi most koji bi rasteretio gužvu, ali je pritisak nekih glupih organizacija i politička nestabilnost sa stalnim izborima otežavala realizaciju te skoro genijalne ideje. "Ma, nikad mi nećemo u Evropu" - mislio je dok je, zaglavljen u neviđenoj gradskoj gužvi, gledao u žardinjere koje su ga delile od prečice prema kafani u kojoj se obično nalazio sa sekretarom. "Džip je rešenje, džip."

Sekretar je, po običaju, sedeo u svom mračnom separeu. Oči koje su kolutale očigledno su tražile izlaz za krv koja je udarila pravo u mali mozak nakon preobilnog ručka.

- Kasniš, prijatelju - konstatovao je, držeći glavu zabačenu nazad, sav crven u licu - a i smrdiš kao da se voziš u kontejneru.
- Naravno da kasnim kada si poslao neku svoju lavicu da mi ometa radove.
- Ona samo radi svoj posao.
- Ma naravno. Koliko ima od svake kombinacije? - upita advokat cinično.
- 5%.
- E, ovaj put joj odbi 300 evra, jer ih je danas već dobila.
- A, to ne spada u dogovor.
- Ne mogu da se natežem, tako da nema ni veze. 
- Jer znaš da bi unapred izgubio – reče sekretar slavodobitno.
- Tako je. Imaš neku torbu?
- Naravno - konstatuje sekretar, tapšući pored sebe sportsku torbu. Advokat mu pruži svoju aktovku i ovaj prebaci gomilu svežnjeva novčanica iz jedne u drugu – ovaj put ti činim, samo da znaš.
- Šta mi činiš?
- Uslugu.
- Prvo, povećao si cenu za 30%. Drugo, uredno si plaćen. Gde je usluga?
- Ovaj put zastupaš kriminalca.
- Nije kriminalac.
- Bio je u zatvoru.
- Ali više nije u zatvoru, sada je građevinski investitor.
- Ti znaš da ja ne želim da imam veze sa kriminalom, ipak sam ja političar.
- Znam, ali moj klijent nije više kriminalac. Bio je malo nestašan u mladosti, odležao je svojih 12 godina i sada je uzoran građanin koji još gradi naš grad. Gledaj na njega kao na Donalda Trampa našeg grada.
- Pusti me tih tvojih filozofskih zaključaka. Koliko ima ovde? - upitao je kada je prebacio sav novac u svoju torbu.
- 130,000.
- Odlično, jedino si mi baš napravio problem što si zakasnio nedelju dana sa lovom-
- I ti meni što si povećao sa 100,000 na 130,000. Još osećam hladnu cev Magnuma u ustima kroz koju sam objašnjavao da ste posle ovih izbora morali da napravite veću koaliciju na gradskom nivou i da sada ima više gladnih usta.
- Pa kada radiš sa kriminalcima...
- Vama ili njima? - upita advokat cinično.
- Ti dobro znaš da su ljudi postali alavi na novac ovih dana. Misle da se isti bere na grani. Misle meni je lako, a ne znaju koliki mi je pritisak od stresa. 
- Pritisak ti je od ove jagnjeće kapame, leskovačkog voza i nogica u saftu.
- To je jedino zadovoljstvo koje je ostalo u mom malom, tužnom životu. - konstatova sekretar, uz odgovarajući pogled tužnog i zabrinutog političara.
- A gde su ona vremena kada su ljudi ulazili u politiku iz ideala, bre?!
- Nema ih, prijatelju. Nema, gotovo je s tim. Ne mogu više da izađem na kraj sa njihovom pohlepom. Evo, na primer, ovi što su ušli u vlast na ovim izborima što se zovu Pokret ekologija grada... Ja im u pregovorima ponudim mesto sekretara zaštite životne sredine, a oni mi kažu da to mesto nabijem tamo gde sunce ne sija i da im lepo dam mesto šefa tenderskih komisija ili nema ništa od dogovora.
- I?
- Ma ništa, nekako smo se našli na tome da dobijaju 30% od svake kombinacije i mesto sekretara za zaštitu životne sredine.
- A kako te kontrolišu? Kako znaju da ih nećeš prevariti?
- Pa, vidiš onog tamo? Za stolom preko puta? Onaj što čita novine?
- Da, onog suvog sa naočarima i enormno velikim nosem.
- E, baš tog.
- Šta sa njim?
- On je brat žene predsednika Pokreta ekologija grada.
- Kapiram.
- A vidiš onog ćelavog mladića što sedi sa mp3 plejerom na ušima i jede onu supu?
- Vidim.
- On je sin sekretara centrale stranke. 20% u centralu.
- Ono dvoje zaljubljenih u separeu? Omladinici iz partije u koaliciji. 10%.
- A ona žena što slaže ispeglane stolnjake? Ona je ispred kolektiva u sekretarijatu. 5%.
- I oni imaju deo?
- Pa uhvatili me pre nekoliko meseci sa švalerkom u kancelariji. Onaj stariji čovek sa cilindrom je švalerkin otac. 5%.
- A konobar?
- Stric šefa opozicione odborničke grupe. 10%.
- Garderoberka?
- Prijateljica moje žene. 5%.
- Nikada mi nećemo u Evropu tako.
- Nikada prijatelju, nikada – konstatuje sekretar, iskreno razočaran ljudima.
- A šta je sa tužbom koju si mi pomenuo jutros telefonom?
- E, to sam hteo da te zamolim da mi vidiš kod ovih tvojih u tužilaštvu da to blokiraju.
- A ko te je tužio i za šta?
- Pa ovi iz opozicije, za to što smo neku ulicu asfaltirali četiri puta ove godine.
- Da, znam. Moju ulicu.
- E, da. Baš tvoju.
- Dobro, ali zašto te tuže kada imaju deo od kombinacije?
- Pa zato što ti kasniš sa isplatom i onda su pomislili da ih ja radim za pare - reče pomalo prekorno - A i idu izbori, pa se pozicioniraju.
- Kako idu izbori?! Pa ovi su se tek završili?
- Ma nema veze, to nije bitno. Možeš li to?
- Znaš da mogu, ali to košta.
- Znam - sekretar zavuče ruku u sportsku torbu, na šta je nastala potpuna tišina u kafani. Nosati je spustio novine, a zaljubljeni su prestali da se ljubakaju. Konobar je prestao da sluša goste koji su upravo poručivali. - Evo ti da rešiš to - reče i pruži advokatu svežanj novčanica. Svi su se uhvatili za telefon u istom trenutku, ali sekretar je ovaj put imao opravdanje za uložen novac. Zatim je rekao glasno, da čuje cele kafana – Nepoverenje košta. Ako su mi građani po ko zna koji put ukazali poverenje, ne vidim zašto bih strahovao od krivične prijave koju je podnela opozicija jutros - govorio je kao da je advokat neki novinar koji radi intervju - ali su oni sami napravili problem i to će im odbiti od kombinacije.
- Dobro, barem mi reci zašto ste je asfaltirali četiri puta.
- Pa, prvi put smo je afaltirali jer je bila puna rupa, pa smo se setili da treba da provučemo nove 
kablove za telefon, pa smo je raskopali opet i ponovo asfaltirali. Onda je Srbijagas uvodio gas u domaćinstva, pa smo je opet raskopali i ponovo asfaltirali i poslednji put smo se setili da bi bilo dobro da zamenimo cevi za vodovod. Uostalom, sada imaš ulicu kao novu, šta se bunite, nikada vam nije ništa po volji!
- Pa, već su se otvorile rupe na svim onim mestima na kojim su bile i pre cele te vaše priče sa asfaltiranjem...
- Pa kada ne znate ništa da čuvate – konstatovao je sekretar politički.

Stigao je kući posle sastanka sa investitorom i okružnim tužiocem Miloševićem koji je za 20,000 evra pristao da oceni tužbu protiv sekretara kao neosnovanu. Zavalio se u fotelju. Žena je bila negde na planini, a onaj njegov narkoman je ili spavao ili visio u nekom klubu sa drugarima. Baš radi na tome da razume to čudovište koje se naziva svojim sinom. Psihijatar mu je rekao da je to sve samo faza i da će proći. Da je i on bio "lud" u njegovim godinama. Jeste on bio lud, ali nije sobu okrečio u crno, kosa mu je bila raspoređena po celoj glavi, nije bio obrijan sa leve strane, a sa desne imao zalepljene šiške preko oka, nosa i usta. Takođe, nije bilo ni tri minđuše u nosu, ustima i jeziku. Lepo su ga on i žena kao malog dali da uči klavir, ali je profesorka rekla da je bolje da mu daju klešta i čekić u ruke da radi nešto korisno. Posle je malo svirao gitaru, ali je, na opštu radost komšiluka, shvatio da mu to ne ide od ruke. Sada ima neku miksetu, pušta muziku, ima gomilu nekih fanova i on kao otac i advokat mora sve to da razume. Sipao je viski i uključio TV da vidi vesti. 

"Pre manje od pola sata, zgrada na Voždovcu se srušila zbog radova koje izvodi građevinska firma 'Kum i kombinacija' - stegao je čašu sa viskijem od muke. - Na mesto nesreće odmah je stigao i okružni tužilac Milošević, jer ima mnogo povredjenih, a materijalna šteta je milionska.

Popustio je stisak na čašu. Upravo je dao Miloševiću 20,000. "Ovo će ipak biti samo jedno rutinsko rešavanje problema" - pomislio je dok mu je glava lagano skliznula na naslon fotelje od umora. "Sutra ću misliti o tome, a sada ću da mislim o nečem lepom... Lepom? Hmmm, džip. Da. Hoću da kupim džip" - bile su poslednje misli pred zasluženi san u fotelji.

Sunday, May 18, 2008

TV intervju u emisiji "Duh vremena"