Milion za Miladina

Sećate li se onoga kada smo bili klinci, pa pre nego što uđemo u tuču prvo iznesemo argumente na sto, tek da se zna ko je ko? "Moj tata radi u policiji i zna celu policiju!" "Nije to ništa, moja mama radi na VMA i zna celu vojsku!" E vidite - Miladinova mama zna celu državu.

Jedini problem je što Štajnhauerov tata zna jednu veću državu - i NATO, MMF, UN...

Eto nama nove teme za zaluđivanje mase u Srbiji. Još uvek se čeka na razmaženog gospodara Srbije da javno uputi Mirka i Ivicu kako da se odnose prema tom problemu, a ja opet "trčim pred rudu". Nema veze, i onako se posle predsednika ne govori.

Siže priče glasi ovako. Ovaj tip je nekog odvalio od batina. Naravno, pogrešnog tipa - šta bi Srbin drugo uradio. Onda je platio kauciju i, uz pomoć državnih službenika, pobegao iz SAD. E, tu je nastao problem, i to vrlo ozbiljan problem, jer su Kovačevići od mladalačkog siledžijstva napravili diplomatski problem. Sve ostalo su priče "rekla - kazala". Država je odlučila da sanira taj problem nekim kešom i, naravno, srpska javnost koja mora da plaća sve svoje račune i poreze i koja se davi u egzistencijalnim problemima, "odlepila" je od besa, jer je ta "državna tajna" bila tajna svega 15 minuta.

Delu političke bulumente bitno je jedino ko je "drukara", a drugom delu da li je Štajnhauer bio u komi pet minuta ili pet dana. Na kraju, tu su i oni koji se bune na plaćanje te kečerske zajebancije živahnog Srbende, ali i dalje poslušno dižu ručicu sa vladajućom većinom u Beogradu, a neretko i u Republici.

Negde na kraju, trebalo bi da piše: jedan delikvent, njegovi roditelji koji ga nisu vaspitali i nekoliko političkih bitangi su zbog tinejdžerske tuče napravili najozbiljniji diplomatski incident sa SAD od Miloševića na ovamo i glupom sitnicom udarili temelj novim, potpuno nepotrebnim, problemima naše dve zemlje. Rešenje? Kovačević da se isporuči SAD, njegovi roditelji da odgovaraju za korupciju, državni službenici za zloupotrebu službenog položaja, ministar spoljnih poslova da se smeni, poslanici da raspravljaju o poverenju Vladi zbog netransparentnosti i nemogućnosti da čuva državne tajne. Naravno, Tadić da podnese ostavku, jer odavno najbrutalnije krši Ustav Srbije - to se podrazumeva.

Kovačevići su već pokazali da im sa nepravednim američkim pravosuđem ne ide, ali da sa srpskim ljubiteljima pravde, zakona i nešto evrića koji imaju razumevanja za njihovog "novog sprskog heroja", sve ide baš onako kako bi trebalo. Evidentno je da porodica Kovačević očigledno ima poverenja u srpsko pravosuđe koje je nadaleko čuveno po svojoj efikasnosti, profesionalizmu, nepodmitljivosti i pravdobljubivosti. Baš zbog toga je Dačić, poznat po svom poštenju (od poslednjih zbirki izdvajamo "Kofer" i "Akcize" a.k.a. Peconi), rekao da je najvažnije da se Kovačeviću sudi u Srbiji.

Cijena? Prava sitnica.

Milion dolara ili...

- 14,717 studentskih kredita

- 25,019 učeničkih kredita

- 1,943 prosečne plate u Srbiji

- 4,970 naknada za nezaposlene

- 42,390 dečjih dodataka

- 2,963 naknade za prvo dete 

I, uprkos svemu, ta zla nepravedna Amerika spremna je da Kovačevića, mrskog im Srbina, pusti uz plaćenu odštetu i onda da uputi Srbiji pomoć od 64 miliona dolara.

Pre nego što se vratim na temu omiljenog nam "buzdovana", pomenuću vam samo da će Srbija najverovatnije do leta ući u recesiju. Znam da prosečnom čitaocu to ništa ne znači, ali pojasnimo to ovako. Srbija je od MMF morala da pozajmi 500 miliona dolara da bi mogla da isplati plate, penzije i ostala davanja (čisto da ljudi ne poumiru od gladi i zime). Ta računica je napravljena kada se računalo na to da Srbija ne samo da neće u recesiju, nego da će i imati privredni rast od 4%. Sada su zaključili da će privredni rast biti ispod 1% i zbog toga moraju od MMF da pozajme još tri milijarde dolara da bi zaposleni, penzioneri i ostali primili svoje plate i penzije. Istini za volju, Vlada nema strategiju ni kako da vrati ovih prvih pola milijarde evra i sada vas molim da pustite sebi maštu na volju, zatvorite oči i zamislite kako će izgledati sledeća zima u Srbiji...

Dobro, sada otvorite oči.

Pred sobom imate jednog "buzdovana" koji je u komu bacio nekog Amera. Bravo Miladine! Tako se zove taj "šifonjer". Bravo Miladine, Srbine!

- A ko je Miladin Kovačević?

- Uzoran student, sportista.

- Koji je pobegao od suđenja?

- Kao i svaki savremeni srpski heroj.

- A kako je pobegao?

- Imao je saučesnike.

- Neke kriminalce?

- Pa sad... Kako se uzme.

- Pa kako se uzima?

- Obično u kešu.

- I gde je pobegao? Zna li se?

- U Srbiju. Gde drugo? Srbija je postala simbol otpora i pravdoljubivosti protiv tog trivijalnog novog društvenog poretka.

- Pa ko je uzeo taj keš?

- Pravo pitanje bi bilo "a ko nije?", mada verujem da je ipak neko izvisio.

- Možda narod?

- Narod i ne ulazi u kategoriju za uzimanje keša. Imaju banke, pa nek' uzimaju kredite.

- Keš kredite?

- I njih, između ostalog.

- I šta je sada sa tim studentom?

- Ništa, ruča u skupštinskoj kafani.

- Verovatno mu je sav keš otišao na korupciju, pa mora čovek da se hrani negde gde je jeftino...

- Moguće, a i vole ga političke partije.

- Sve partije?

- Naravno, pa bolje da on bude tema, nego ekonomska kriza za koju niko nije kriv.

- Pa ima logike... Glupo bi bilo da razgovaramo o krizi kada znamo da niko nije kriv za nju. Nego, šta se sad dešava sa tim Miladinom?

- Ništa specijalno, ne damo ga Amerima.

- I oni ništa?

- Ma kako ništa? Zamrzli su nam pomoć i neke račune naših firmi koje posluju u Americi.

- Pa šta ćemo sada da radimo?

- Sada ćemo da platimo otkup da mu se sudi u Srbiji.

- Koliki otkup?

- Milionče.

- Dinara?

- Ma daj bre, ko još u svetu zna uopšte šta je dinar. Milion dolara.

- Milion dolara za šamar?

- Da li je šamar ili koma, još ne znamo pouzdano.

- Pa dobro, tek je prošlo pola godine kako je to postalo afera...

- Tako je. Vidiš, oni vojnici što su ubijeni u Topčideru, još nemamo pojma kako su ubijeni, a prošlo je pet godina.

- Dobro, a što ga jednostavno ne vratimo nazad u Ameriku?

- A, pa to ne može po zakonu.

- A da mu izdamo dupli pasoš, to može?

- To je bila greška nekih tamo kojima se tamo negde za to i sudi.

- A zašto su mu oni izdali dupli pasoš?

- Zato što su dobri ljudi koji vole Srbiju.

- A jesi čuo za ono dvoje starih ljudi koji su umrli od zime i gladi pre neki dan?

- Čuo sam za to.

- A što njima nismo pomogli?

- Nismo znali da im je potrebna pomoć.

- Dobro, a da li se sećaš onog slučaja kada su onaj tip i devojka doživeli nesreću u Dominikanskoj republici, a država nije htela da pomogne tom dečku da transportuje telo svoje mrtve verenice do Srbije?

- E, sada me pitaš svašta. Ne sećam se toga! Uostalom, ovo je trebalo da bude državna tajna!

- A zašto?

- Zato.

- A šta misliš, hoće li osuditi Kovačevića u Srbiji?

- Pa to je na sudu da odluči.

- A nije ti malo čudno što je država sve učinila da mu se sudi ovde? Siguran si da će mu sud izreći pravu kaznu?

- Siguran sam.

- Neće biti državnih tajni, bekstva, duplih pasoša?

- Pa ovo je ipak pravna transparentna država.

Jel' da da je ovo smešno?

Meni nije. Čeka nas ozbiljna kriza i recesija, a ove bitange nam se smeju u lice i vređaju sav pošten svet koji plaća svoje račune, karte za prevoz, poreze...

Prvo pitanje - nacionalno pitanje Srbije

Uspešnost jednog društva meri se sposobnošću tog društva da se integriše u svetske tokove. Prvi stepen nadgradnje na tu uspešnost je jasno zadržavanje osnovnih nacionalnih i tradicionalnih vrednosti u okviru društva koje je poštovano kod ostalih naroda. Treći stepen nadgradnje jeste sposobnost da se sopstvene vrednosti i tradicije nametnu drugim društvima nenasilnim metodama.

Zadržavati nacionalnih vrednosti bez integracije u svetske tokove ili ih čak suprotstaviti tom procesu pogubno je i dugoročno vodi rastakanju države, naroda i društva u kojem se na kraju, pod pritiskom okolnosti, pojedinci i sitne grupe odriču svega, samo da bi zadržali najosnovnije egzistencijalne potrepštine.

Upravo ovo poslednje se desilo Srbiji i sprskom narodu u poslednjih 20 godina. Mi polako ulazimo u poslednju fazu raspada društva. 

Problem je što je upravo naša “elita”, ako se to tako može nazvati, kreator takve situacije. Ona i dan danas vodi svoju politiku kroz apsolutno sve postojeće političke opcije. Naše društvo je pred nokautom, a u velikoj većini savremenih svetskih istorijskih i geografskih udžbenika Srbija i Srbi skoro da ne postoje. Upornim insistiranjem kretanja u istom pravcu svakako nas vode do konačne dezintegracije.

Iako deo tih grupica koje se već uveliko odriču nacionalne vrednosti Srbije u korist integracije u svetske tokove misli da će nešto korisno učiniti, one greše, jer mi imamo dva procesa koji su obrnuti od cilja kojem težimo.

Prvo, oni što se posipaju pepelom za dela koje su učinili pojedinci i uporno pružaju ruku onima koji tu ruku neće i koji se odriču patriotizma, jer ih je sramota Srbije, moraju da shvate da će bez nacionalnog identiteta u sebi brzo postati deo plena nekog naroda koji ima sopstveni identitet i strategiju. Tužnu poziciju gospodara u urušenoj kući zameniće ulogom sluge u štali osrednjeg gospodara.

Drugo, kontrastruja, oni što “pišu ćirilicom”, lupaju semafore pod parolom Kosovo je Srbija, veličaju ratne zločince (upravo one koji su nam uzeli nacionalni identitet i zamenili ga zločinačkim) i mrze Evropu i Svet (iako ne znaju šta baš to konkretno znači onako rudimentarno sa “dna kace”) moraju da shvate da se moramo priključiti svetskim tokovima kako bi zaustavili rastakanje Srbije i sprečili brisanje srpske istorije.

Srbija ima svoju istoriju koja je imala i dobre i loše strane. U srpskoj istoriji postoje ljudi kao što su Dositej Obradović, Nikola Tesla, Ilija Kolarac, Mihajlo Pupin, Laza Paču, Stevan Sinđelić, Vuk Karadžić, kao i Đorđe Vajfert i Arčibald Rajs. Međutim, tu su i Puniša Račić, Ratko Mladić, Slobodan Milošević... Niko nema razloga da se stidi toga što je Srbin, niti bilo ko sme svoju sudbinu da stavi ispred kolektivne, ali istovremeno niko nema prava da svojata srpstvo isključujući one koji vole ovu zemlju i istoriju. Niko nema pravo da se odriče Srbije, ali niko nema prava ni da veliča kriminal i nasilje kao vrednosti koje mi poštujemo. To obe "suprotstavljene strane" našeg društva moraju da shvate.

Jedino zdrav narod može opstati. Zdrav narod mora imati svoj zdrav nacionalni identitet. Identitet koji spaja nas, ono što mi jesmo, ono što je najbolje u nama, ono što bismo mi cenili kod drugih naroda, kao i vreme i mesto u kojem živimo.

Duvanje iz šupljeg u prazno dok ne zasija duplo golo

Jedna od današnjih sporednih vesti je da će Srbijagas najverovatnije preuzeti fabriku stakla u Paraćinu na osnovu dugovanja koja ta fabrika ima prema njima. Isto se planira i sa Azotarom i još nekim fabrikama.

I sad, mene samo zanima - koja je ekonomska strategija ove države?

Ja razumem i svim srcem podržavam ekonomsku politiku samoupravnog tipa "radio, ne radio, svira ti radio", ali toga u 21. veku nema. Staklara ni privatizovana ne može više da privređuje sa pozitivnim saldom. Ili smanjenje broja radnika, ili bankrot. Ne stečaj, nego BANKROT. To je jedino rešenje.

Ovo je siže mudre proevropske političke priče: čuvaju se radna mesta koja su izgubila svoju svrhu i neophodnost. Navaliće na grbaču svim onim potrošačima preskupog uvoznog gasa u Srbiji još i paraćinsku staklaru, što će prouzrokovati da za dva meseca ponovo raste cena gasa. Tada će još drugih fabrika otići u stečaj zbog toga što ne mogu da plate novu cenu gasa, a država će i dalje da sipa novac od kredita u Srbijagas, umesto da investira u neke strateške i potencijalno profitabilne projekte ili, ako ništa drugo, da ga jednostavno deli građanima po ulici.

Sve se to radi čisto da bi se održao privid privredne produktivnosti. I tako će biti dok konačno ne dođemo u situaciju da prodamo i Srbijagas, dok nas ne stignu sve kamate i rate za kredite. Tada ćemo konačno da stavimo ključ u bravu Srbije i već jednom završimo sa svih onih pola milona Srba koji direktno žive na račun budžeta Srbije. Ako želimo da izađemo iz krize, moramo jednom da krenemo u drugom pravcu. Moramo krenuti u investiranje, ali ne u trgovinske lance i gubitaše, nego u one privredne grane koje će imati perspektivu za deset, petnaest godina.

Nemojte da brkamo solidarnost sa idiotizmom. Mi nemamo priliku da brinemo o radnim mestima koja nemaju funkciju ni sa krizom, ni bez nje, već moramo da radimo na tome da obezbedimo narodu da preživi dok se ne stvore uslovi za nova funkcionalna radna mesta i to je solidarnost. Ne tako što ćemo ih tapšati po ramenima dok oni prave nešto što nam realno nije potrebno.

U tekstu stoji da ćemo tako što držimo fabriku stakla u Paraćinu uštedeti 30-40 miliona evra na konto uvoza stakla. To znači da radnici u staklari neće dobijati platu ili...? Proizvodnja stakla i u Srbiji i u Kini košta, tako da je to opravdanje, najblaže rečeno, idiotsko. Ceo svet ide u pravcu restruktuiranja privrede i traženja novih rešenja, a mi opet izmišljamo naše puteve koji vode u propast. Šta će biti kada prodamo Telekom, EPS i Srbijagas? Odakle ćemo popunjavati te rupe koje pravimo u budžetu?

Suštinski odgovor na pitanje sa početka jeste to da naši političari ne smeju da izađu pred narod Srbije i kažu istinu, jer su upravo oni u proteklih nekoliko godina našu situaciju napravili hiljadu puta jezivijom nego što je ona trebalo da bude.

Srbiji je očajnički potrebna nova politička opcija - poštena i iskrena, sa zdravim razumom ispred svih želja i apstrakcija, da bi mogla da vrati poverenje i nadu da ipak jednom možemo da isplivamo na površinu.

Da li bi Tadić plaćao kartu u GSP?

Predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Lj. Tadić tvrdi da, po važećem Ustavu Srbije, može obavljati istovremeno funkciju predsednika države i funkciju predsednika vladajuće partije. Tako se on kao Predsednik Srbije, poštujući svoja ustavna ovlašćenja, ne meša u rad Vlade Srbije, ali kada je predsednik DS, onda, opet po svojim ustavnim ovlašćenjima, može da se meša u rad Vlade Srbije. Bahato, uvredljivo, bezobrazno. Vređa nam inteligenciju i smeje nam se u lice.

Nema problema, jasno je da zakoni Srbije imaju rupe na sve strane, pa hajde da vidimo kako ova pogodnost može da smanji mesečne troškove jedne porodice koja koristi gradski prevoz.

Kontrolori u gradskom prevozu svakodnevno traže od putnika koji nemaju kartu za prevoz da pokažu ličnu kartu kako bi im napisali kaznu, iako nisu ovlašćeni da traže bilo kakav lični dokument građanima. Neretko se dešava i da ukoliko putnik neće da pokaže neku ispravu, kontrolori mu ne daju da izađe iz autobusa, vuku ga za rukav i prete. Nebojša Lazović, šef sektora tarife i prodaje u GSP-u „Beograd", potvrđuje da kontrolori nisu ovlašćeni da traže lične karte građanima, kao ni bilo koji drugi lični dokument.

- Naši kontrolori nemaju ovlašćenje da traže putnicima lična dokumenta, ali oni sami daju lične karte kada im se zatraže da bi se napisala kazna jer nemaju kartu ili povlasticu za prevoz u trenutku vožnje - objašnjava Lazović. [Press Online, 09.02.2009.]

U ovom tekstu je jasno da kontrolori GSP faktički ne mogu naplatiti kaznu od putnika koji nema kartu za prevoz. Oni nemaju nikakva zakonska prava da od vas traže ličnu kartu i isto tako nemaju prava da vas zadržavaju, već samo u slučaju da se na licu mesta nalazi policajac oni mogu,  uz njegovu asistenciju, tražiti vaše podatke sa kojima mogu napisati kaznu.

To konkretno znači da kada bi građani Beograda koristili rupe u zakonu kao što to radi predsednik države i predsednik Demokratske stranke Boris Lj. Tadić, vrlo brzo bi došlo do totalnog urušavanja sistema gradskog prevoza.

Moje pitanje je zašto bi bilo ko propustio da koristi prednosti koje mu dozvoljava "bušan zakon",  kada to već ne propušta Predsednik? Da li država može da funkcioniše ako bi se svi ponašali kao Boris Lj. Tadić možemo da saznamo samo ako počnemo svi da koristimo pogodnosti neprimenjivih zakona.

Predlog: ako Boris Lj. Tadić do 31. marta ne podnese ostavku na mesto predsednika Srbije iz moralnih razloga zbog zloupotrebe funkcije, rušenja nepisanog reda i sistema vrednosti i vredjanja elemetarne inteligencije građana vršenjem dve potpuno nespojive funkcije u državi za čije opravdanje korisiti rupu u Ustavu Srbije koji je sam napisao, onda građani Beograda, po istom sistemu, imaju mogućnost da prestanu da rasipaju svoj dragoceni novac na karte koje ne moraju da plaćaju.

Ako neko misli da pozivam na ono što je poznato kao "građanska neposlušnost", prvo neka postavi pitanje predsedniku DS, Srbije i neformalnom predsedniku Vlade Srbije Borisu Lj. Tadiću kako se zove to što on radi i da li bi on plaćao kartu za GSP.

Š'a bilo?!

- Naboraj malo obrve.

- Ovako?

- Ne, ne. Skupi ih malo na unutra. E, tako. Baš tako. Sada malo otvori usta, kao da ti je svaki udisaj poslednji. E super, odlično. To je to.

- Znači, ovako je dobro?

- Da, odlično je. Razumeš? Pucaju bombe po severnom delu Kosovske Mitrovice, moraš da imaš taj državnički zabrinut izraz na licu.

- Da, zabrinut sam jer to remeti stabilnost celog Balkana.

- Tako je, samo moraš da budeš za nijansu manje patetičan, a više ozbiljan.

- Kapiram potpuno. Može ovako? 

- E, to je to. Bravo. Šta smo danas još morali da uvežbamo?

- Pa imam ovu energetsku krizu, moramo malo da uterujemo novac od građana, trezor nam je prazan, dužni smo za onaj gas iz Mađarske bruka novca. Moram da saopštim kako računi za struju i gas moraju da se plaćaju...

- A da, da, to sam zaboravio. Znači, isto kao za Kosovo, samo zatvori usta, malo uvuci obraze, diši kroz nos. Znaš onaj fazon - znaš da je teško, ali obaveze moraju da se ispunjavaju, ali ti ih razumeš i voliš kao narod. 

- Da, znam. Ja sam bre otac nacije!

- Tako je. Ti si strogi, odgovorni otac cele nacije. Dobro, znači, to je to za danas.

- Jeste.

- Okej.

- E, nego sačekaj čas. Možda za koji dan neki sportista uradi nešto dobro, pa ne bi bilo loše da se malo slikam i sa njim.

- A da, u pravu si. Pa to znaš već, korisiti onu facu "ja sam veliki šmeker, i ja sam se nekad bavio sportom, možda i ti postaneš predsednik kada ja umrem".

- Ovako?

- Baš tako, znaš već onaj pozdrav kao da imate 15 godina i sreli ste se u fensi klubu i idete da muvate neke cice.

- Da, znam, u tome sam majstor. 

- U muvanju cica?

- Ma ne, nego u toj grimasi!

- Znam, šalim se.

- Inače, pre neki dan mi tip dobacivao na ulici, pa nisam znao kako da se postavim. Ipak sam ja Predsednik. Otac nacije! Razumeš?

- Znam, ali ovo je Srbija, čoveče! Znači, ona dorćolska faca sa podignutim obrvama i ustima otvorenim kao da ćeš da kažeš "OOOO" a kažeš "Š’A BILO?!". To uvek rešava svaku situaciju, a i poštovaće te više jer imaš muda. Kapiraš? Nije ti frka da ideš na fer.

- Pa tu je obezbeđenje!

- Pa ipak si ti Otac nacije.

- Jesam.

- Tako te volim.

- Š'a bilo?!

- E to!

Kada sam raspoložen, ja tako zamišljam Tadića i Šapera u njihovoj državotvornoj misiji. Bilo bi odlično da svojim grimasama naš Predsednik može da reši neki problem, jer je to jedina stvar koju zna i voli da radi. Međutim, ovih dana je na pragu novog temperaturnog minusa dobar deo građana naše države dobio crvenu opomenu Elektrodistribucije Srbije. Znači, za par dana eto nekog u plavom odelu sa makazama da vas natera da napunite budžet Srbije, kada već ne mogu da nateraju Peconija. Da se vratim suštini, znači moramo da platimo ono što potrošimo, u protivnom u sred zime ostajemo bez grejanja. Ili ostajemo bez grejanja čak i kada plaćamo svoje račune? Ko plaća štetu zbog toga što Đilas, Velja Ilić, Tadić i Koštunica nisu uložili u 2008. godini 30 miliona evra u skladište gasa "Banatski Dvor"? Direktna šteta je 93 miliona dolara samo Srbijagasu. O privredi i naknadnoj šteti da i ne govorim. Nakupiće se tu sigurno preko 200 milona evra. Ko će to da plati?

Š’a bilo?!

Vi u politici imate dve opcije, možete državna sredstva investirati u bolji život građana i onda imate socijalno orijentisanu vladu ili možete ulagati u strateške projekte koji će vremenom doneti više sredstava za državu i tada ste razvojno orijentisani - u narodu popularnije nazivano "levo" i "desno". I sada ja imam tu dilemu da li je Tadić razvojno orijentisan, jer nema problem sa time da isključuje ljudima struju na minusu ili je pak socijalno orijentisan, jer nije ni dinar (za pet godina koliko gledamo njegove predsedničke grimase) uložio u neku ozbiljnu infrastrukturnu ideju. Ja znam da Tadić pre nije imao ovlašćenja i da ih je tek danas dobio, dobro ne baš danas, ovih dana, ali već je opštepoznato da sam ja drzak i bezobrazan (nisam fin i lepo vaspitan kao oni novinari koje plaća Đilas). Dakle, nastavljam sa svojim bezobrazlukom. On je naime od skoro Predsednik Srbije do 16h, a posle toga se presvuče i onda postane Predsednik DS i onda se bavi pitanjima Vlade Srbije na čijem čelu ima onog tipa sa bradom... ne mogu sada da se setim imena, ali do kraja teksta ću sigurno uspeti. Jednom rečju, jedna državotvorna politika u kojoj integritet najviše državne izvršne vlasti niko ne može da sruši, jer niko ni ne zna kako se zove njen lider i vizionar. Setiću se do kraja teksta, pa ću vam otkriti ko je naša zagonetna licnost.

Š’a bilo?!

Znate onu priču "svi su isti", evo ja malo protiv te priče, čisto da održim kontinuitet... Da li znate da je tokom svoje dvogodišnje pozicije na mestu premijera Đinđić uložio nekoliko stotina miliona maraka u EPS? Pre neki dan je direktor TENT-a zahvaljivao Bogu i tim investicijama što je naša elektroprivreda izdržala haos koji je nastao "gasnom krizom". Đinđić nije bio isti kao Tadić. Jeste da vi niste baš imali prilike o tome da slušate kao o Tadićevom poklonu našeg preplaćenog gasa Sarajevu koje su njegovi koalicioni partneri bombardovali godinama, ali eto i to je Đinđić radio dok ga narko diler nije ubio iz snajpera. Znao je kakvim likovima ostaje država, pa se pobrinuo da se bar neko vreme ne smrznemo kao piiiiiiiii.

I za kraj, kada vidite nekog u plavom odelu sa velikim makazama kako se mota oko vašeg strujomera, izađite pred njega, poluzažmurite na jedno oko, lagano otvorite desni deo usne kao da hoćete da kažete OOOO (najbolje je da vam se vide gornja trojka i četvorka, ako ih imate), skoncentrišite se, imajte u glavi sliku vašeg Predsednika Demokratske Srbije i Vlade i odlučno mu recite:

Š’a bilo?

P. S.

Moram da raspišem tender da mi neko kaže kako se zove onaj bradonja i iz kog žbuna su ga izvukli.

Suva drenovina i drugi srpski mitovi u 21. veku

Mala slikovnica našeg problema sa predlogom za temelj Srbije u 21. veku

Šta je to što Srbija konkretno mora da učini na početku 21. veka da bi opstala kao država i društvo? Prvo i osnovno jeste da ovaj narod shvati vreme u kojem živi. To je ono na čemu ja baziram sve svoje kritike trenutne političke elite. Oni su jednostavno potpuno nesvesni u kom pravcu se kreće svet, a najkreativnije što mogu da smisle jeste da Srbiju uvale drugima kao vruć krompir da reše naše probleme. "Da uđemo u EU, pa će drugi da brinu o nama" - to je otprilike baza tog koncepta. U to ime se rade sve one stvari koje iritiraju onaj još nesvesniji deo populacije koji misli da je odavno trebalo puškom da osvojimo sve ono što zovemo "serbskim zemljama", a to je, naravno, vrlo širok pojam. Međutim, taj deo populacije je svakako zaboravio kako je na primer izgledalo ono što oni zovu "NATO agresija". Sedeli smo po kućama, kafićima i brdima i gledali kako iz vedrog neba lete rakete i padaju bombe. To znači da se u 21. veku rat vodi na neki drugačiji način i na nekim drugim poljima. One naše konstatacije tipa "dobili smo rat na terenu, a izgubili ga za zelenim stolom" ili "videli bi oni da su sišli dole" podjednako su retardirane kao što bi bile konstatacije boksera da bi on pobedio u uličnoj tuči da taj neko nije imao pušku. Međutim, taj neko je imao pušku i ništa od pobede. To je nepravda i agresija, ali i činjenica, život, 21. vek... zovite ga kako god hoćete, ali tako je. Vređa mi inteligenciju da ovo pišem, ali šta da radim.

Dakle kakvo je to vreme u kom mi živimo?

Ovo je vreme istorijske prekretnice u civilizaciji. Verovali ili ne, ono što je bila parna mašina početkom 19. veka, to je Internet na početku 21. veka. Naravno, to nije sve i ja ću se vratiti još malo nazad. Politički, svemu tome je prethodio pad Berlinskog zida kao simbol poraza komunizma kao ideje i trijumf američkog liberalnog kapitalizma. Kada je moderno socijal-demokratsko društvo u Evropi izgubilo protivtežu američkom liberalnom kapitalizmu, koju je pružala SSSR sa svojim tvrdim komunizmom, postalo je jasno da stiže period teške tranzicije za Evropu. Komunističke zemlje je čekao period još dublje i ozbiljnije tranzicije. Medjutim, dogodilo se nešto interesantno: decenijski nizak standard ljudi i život u diktaturi obezbedili su upravo tim komunističkim zemljama da brže prođu period tranzicije i postanu jača uporišta liberalnog kapitalizma. Naravno, tranziciju su na jedan poseban način sproveli Kina i Ruska Federeacija. Rodila su se dva giganta liberalnog kapitalizma koji za vratom nisu imali razmaženo stanovništvo, već ljude naviknute na "čvrstu ruku" i bedu čitavog života. U sistemu vrednosti liberalnog kapitalizma, postali su igrači koji imaju nekoliko golova prednosti. Korak po korak, Kina je preuzela ulogu vodećeg svetskog proizvođača, a Rusija energetskog monopoliste. Tu leži suštinski koren svetske ekonomske krize. SAD su se našle u čorbi koju su sami zakuvali. Iskustvo me je naučilo da verujem da Amerikanci ipak znaju šta rade i svetska ekonomska kriza mi se čini kao jedan od pojasa za spasavanje posrnule zapadne civilizacije. Presporo spuštanje standarda građana u poslednjih dvadeset godina na našem delu planete stiglo je u kritičnu fazu i bilo je potrebno hitno učiniti nešto nakon čega će građani biti sretni ako uopšte imaju posao. Na drugi način je bilo nemoguće takmičiti se sa Kinom koja uvek ima na raspolaganju skoro milijardu ljudi koji su spremni da rade za 20 američkih dolara mesečno. Kao i uvek, aktivni učesnici ovog procesa su SAD i Rusija, samo što im se ovaj put pridružila i Kina. Evropa je opet u poziciji da čeka rasplet sa što manje gubitaka i prati korake kojima ide SAD, jer se nalazi u sličnoj situaciji. 

Kako to izgleda u realnom zivotu?

Danas se u Kini prozvode mobilni telefoni koje u Srbiji, posle puta preko pola planete, plaćene carine i poreza, možete kupiti sa SIM karticom (na kojoj imate 200 din kredita) za 1,000 dinara (12 evra). Da li je potrebno reći da je skoro svu tehniku koju imate u kući sklapao neki Kinez, kao i gomilu drugih kućnih stvari? Toalet papir je jeftinije kupiti već zapakovan u Kini, dopremiti ga i platiti sve dažbine, nego ga proizvoditi ovde. Internet, koji sam spomenuo, omogućio je programerima da mogu iz Pakistana i Indije raditi za bilo koga na svetu. Kada sam već kod Indije, na granici sa Pakistanom postoji jedan grad po imenu Gurgaon u kojem se proizvodi sva moderna hirurška oprema na svetu. U početku su velike kompanije zbog jeftine radne snage otvorile svoje proizvodne pogone u tom gradu, ali kako je vreme prolazilo, Indijci su pokrali tehnologiju i sada sami prave iste takve instrumente najmanje petostruko jeftinije, jer ne moraju plaćati razmaženu evropsku administraciju. U Turskoj u jednom selu, maltene u jednoj garaži, proizvode se lopatice za turbine na mlaznim avionima. Proizvodnja u novom svetskom poretku postaje ono što je bilo rudarstvo u kapitalizmu. A usluge? Eto nas opet kod Interneta. Vrlo je slično, sada već iz Maribora možete vršiti knjigovodstvene usluge za nekog u Londonu. Internet je skratio put svemu, pa možete kupiti nesto preko austrijskog telešopa ako vam se poštarina isplati više nego da istu stvar kupite u Srbiji. Isto je i za bezbroj drugih stvari: oglašavanje, prevodi, konsalting, PR kampanje, marketing, proizvodnja softvera, 3D animacija i PC igara, spotova... Bend "Gorillaz" živi na dve strane sveta i funkcioniše preko Interneta, čak tako snima i albume... Političke kampanje se vode preko Facebook-a. Istorija će za deset godina biti onakva kakvu će je prezentovati Wikipedia. Kako vreme bude prolazilo, sve što može, biće prebačeno na Internet - sve ono za šta realno nije potrebno lično prisustvo, kao što je šišanje ili hirurška intervencija. Svet se nalazi na vratima novog društvenog uređenja. Dakle, proizvodnja na Dalekom Istoku, usluge na Internetu, energija do ozbiljnih promena u načinu dobijanja iste ostaje Rusima, Arapima i Amerikancima, a znanje, hrana i transport ostaju za nas u Evropi. Kako mi stojimo u toj trci?

Osnovno pitanje jeste šta smo mi radili za to vreme opšte svetske tranzicije i koje su posledice?

Da se vratim malo kritici i obrazložim svoj bes prema streljačkim vodovima iz 1945. i 1946. Dakle, šta je radila naša elita u vreme i posle pada Berlinskog zida? Ništa. Ratovala. Odlučila je da osveti svoje djedove i askurđele na rodnoj planini, da se bavi srednjevekovnim osvajanjem. Posledica toga je da smo mi potpuno izgubili korak sa ostatkom sveta, da smo opustošeni, emotivno i nacionalno poraženi i slomljeni. Mi smo kao društvo ušli u 21. vek sa pozicije jednog od najvećih svetskih gubitnika. Svaki dan koji potrošimo u tome da konstatujemo nepravde koje su nam učinjene, zavuke je izgubljen u šansi za oporavak. 

A danas?

Problem sa našom sadašnjom političkom elitom je taj što su to upravo isti ljudi koji su izgubili to najznačajnije vreme nakon pada Berlinskog zida. Kako tada nisu razumeli bitnost trenutka, tako ga ni sada ne razumeju. Sve ono na čemu oni, a samim tim i velika većina u Srbiji, bazira svoja shvatanja modernog društva je potpuno pogrešna. Svaki dan imate primer za to. Evo, uzeću primer "Banatskog dvora". Da je u toku 2008. godine u to skladište gasa uloženo 30 miliona evra, u Srbiji ne bi nestajalo gasa ovih dana, čak bi mogli da izdržimo skoro mesec dana bez gasa sa strane. Kao što sam pisao pre pola godine, novac iz NIP-a (580 miliona evra), pod upravom Dragan Đilasa, sadašnjeg gradonačelnika Beograda, potrošen je na totalne gluposti. Mislite da je on u međuvremenu shvatio, dobio viziju, počeo da razmišlja strateški, a ne kako da zadrži funkciju?

U međuvremenu se mlatilo o Kosovu i diplomatskim pobedama u UN. Koga bre to zanima kada se smrzavamo i u Novom sadu i u Kosovskoj Mitrovici podjednako?! Sami smo sebi najveći neprijatelji bili i ostali. Mi smo narod koji je u poslednje dve decenije dao 2.5 miliona glasova Miloševiću, Koštunici i Tadiću, nikom drugom. Mi 30 godina nismo u stanju da asfaltiramo njivu u širini od 24 metara i dužini od 200 kilometara, a Francuzi i Englezi su napravili 50 kilometara dugačak tunel ispod okeana za sedam godina da bi mogli kopnenim putem da vrše transport robe i ljudi. U Kopenhagenu postoji most dugačak osam kilometara koji spaja glavni grad Danske sa Švedskom, a završen je za četiri godine. Koliko puta ste čuli onu "srpski zidari su najbolji"? Pa gde su ti zidari? Nemaju šansu? Zašto je nemaju? Govorio je Đinđić o tome - zato što Srbija funkcioniše po principu "moje kume strina ima sinovca, pa da on to radi, nema veze što ne zna, naučiće, važno da je naš". Demokrate slede viziju? Sa Radujkom na čelu najveće državne firme Telekom Srbija? Nisam siguran. Čak naprotiv. A Aerodrom Beograd? Železnice Srbije? Jasna je poruka koja se šalje "ne moraš da znaš, važno je da si podoban pravim ljudima".

Šta je to što naše društvo mora da uradi da bi preživelo 21. vek? 

Prvo, Srbija nema temelj. Ove četiri stvari po mom shvatanju moraju biti temelj Srbije.

Moramo da postavimo stvari od početka. To konkretno znači, kao prvo i osnovno, da obezbedimo sebi energiju i hranu, a zatim da razmišljamo koja je naša privredna šansa i koji je način da unovčimo naše prednosti u odnosu na ostatak sveta. Moramo da vidimo šta je to sa čime možemo da smanjimo spoljnotrgovinski deficit i na kraju da vidimo šta znamo i šta je potrebno da naučimo u 21. veku. Osnovna potreba svakog čoveka su energija i hrana i samo sopstvenom proizvodnjom ćemo moći da obezedimo da građani u Srbiji imaju ovo po pristupačnim cenama u 21. veku.

Investicija broj jedan: energija 

Pored toliko reka, stanovi u Srbiji su zimi ledeni? Struja. Izgradimo hidro-elektranu na svakom potoku (figurativno rečeno). Sve ostalo je dodatno, jer je danas postalo očigledno da nije pametno zavisiti od ruskog gasa. Problem sa našim premudrim "krovnim aranžmanom" jeste taj što će sada Rusija preko NIS-a imati prevelik uticaj na političku situaciju u Srbiji, tako da verujem da će svaka inicijativa u pravcu energetskog osamostaljivanje biti sasečena u korenu.

Investicija broj dva: tranzit

Sva ta roba koja će ići sa Dalekog Istoka moraće negde da se skladišti i nekuda da se transportuje. I o tome sam pisao. Spajanje Luke Beograd na koridoru 7 sa Koridorom 10 i Aerodromom Beograd. Stvaranje ogromne slobodne zone između Beograda i Inđije, kao i druge,  manje,  u Nišu. Naša šansa nije samo Koridor 10, kako to usko gledaju naši političari, već kompletan tranzitni čvor koji može biti glavni istočnoevropski trgovinski centar. Zašto tvrdim da ova vlast nema strategiju i viziju? Oni su prodali Miškoviću Luku Beograd da pravi elitno naselje na tom mestu, a da nisu odredili mesto nove Luke Beograd. Toliko o tome kako oni ozbiljno shvataju koridore u Srbiji, narocito Koridor 7 (reka Dunav).

Investicija broj tri: hrana i voda

Navodnjavanje i ukrupnjavanje poljoprivrednog zemljišta. Pisali su moji prijatelji Željko i Damir nešto na tu temu. Za dvadesetak godina, voda i hrana će biti blago.

Investicija broj četiri: opismenjivanje stanovništva

Za deset godina, ako ne budete znali da radite na računaru, nećete moći da funkcionišete u realnom životu. Ne mora londonska firma unajmiti knjigovođu iz Maribora, već to može da radi i neko, na primer, u Aleksincu. Besplatan Internet za sve. Kompjuter u svakom domaćinstvu. Reforma školstva usklađena sa potrebama 21. veka, što znači da naučite engleski jezik, rad na računaru, da naučite ličnu korespodenciju, osnove ekonomije… Žao mi je, ali to što znate sva slova ćirilice i latinice više nije dovoljno.

Jos jedna stvar je potrebna u cilju opismenjivanja stanovništva Srbije. Potrebno je da se izglasaju zakoni koji će visoko oporezivati sve što u medijima zaglupljuje narod kao što je Grand, Operacija Trijumf, Kursadžije i slični dezintegatori sivih ćelija. O RTS-u i dubokoj filozofiji Radoša Bajića i njegovog "Medičija" Tijanića neću ni da govorim.

Suva drenovina

Jako visoko znanje, savlađivanje najmodernijih tehnologija i naučno-istraživački rad neće biti u našem dometu još dugo godina, a to je stvar koju će Evropa forsirati u godinama koje dolaze. Međutim, činjenica da Kina skoro svake godine izbaci četiri miliona fakultetski obrazovanih ljudi ne ohrabruje Evropu u toj grani. To znači da ne samo da imaju proizvodnju, nego ubrzano rade i na znanju. 

Dakle, nije toliko problem reći šta bi trebalo da se učini, već je problem da se sklone oni koji nemaju ni ideju, ni pamet da shvate u kom vremenu žive. Nije dovoljno da to čuju i ponove kao papagaji, već da to shvate duboko i emotivno da bi imali snage da izuzetno teške reforme sprovedu u delo.

I na kraju, ono što je suštinski najvažnije, ono što je najveći i najteži posao političke elite jeste da uvede novi sistem vrednosti u svest građana Srbije. Ovu elitu ne zanima da to uradi, jer u takvom sistemu vrednosti njima nema mesta. Citiraću jos jednom Đinđića: "I u Švajcarskoj postoje ljudi kao što je Slobodan Milošević, ali su u toj državi oni u ludnici, a ne na vlasti." Ne zaboravite, Srbija je birala Slobodana Miloševića 10 godina. Tadić je izabrao njegove najbliže saradnike za svoje najbliže saradnike. To je stvar svesti i građe ličnosti, a ne partijskih knjižica. Dokle god se ta svest ne promeni, vi ćete imati ministra koji šutira novinare, kriminalca koji može sebi da priušti da ubije premijera, ministra koji prvo kaže da "iskoristimo svetsku ekonomsku krizu", a dva meseca kasnije "hajde da ceo region zajednički prosjači pred vratima EU" - doduše,  zaboravio je da je njegov kolega iz Vlade, ministar inostranih poslova, svojom "diplomatskom pobedom u UN" ozbiljno narušio odnose sa svim susedima u regionu. Imaćete Bojana Krišta koji je otpustio 30% zaposlenih na Aerodromu Beograd, podigao aerodromske takse i sebi i najbližim saradnicima na ime te uštede isplatio astronomske premije. Imaćete Miškovića i Deltu (koji su inače u blokadi 20 miliona evra) u kojoj cene rastu na rafovima tokom dana, ministrastvo infrastrukture koje ne zna gde će biti glavna luka na Koridoru 7, ministra policije kao glavnog aktera afere "Kofer", načelnika generalštaba koji u intervju za medije daje izjavu da država nema sistem odbrane, jer je u svadji sa ministrom odbrane, ministarstvo za NIP koje stavlja koševe i sijalice u milionskim vrednostima, nezavisnu južnu srpsku pokrajinu Kosovo, hladne radijatore na -17 °C…

O političkom programu, okretanju prvenstveno regionalnoj saradnji, reformi pravosuđa, zaštiti životne sredine, ljudskim pravima, pravima životinja, borbi protiv organizovanog kriminala, smanjenju državnog aparata, suštinskoj promeni odnosa na relaciji Skupština-Vlada, ukidanju predsedničkog mesta u Srbiji i sličnim stvarima, nekom drugom prilikom...

Solidarnost nije paket mera, već stanje svesti

Postoje stvari koje ne možemo da uradimo zbog mnogo spoljnih okolnosti, ali hajde da učinimo ono što možemo.  Budućnost će biti onakva kakvom je sami napravimo.

Optimizam i diletantizam nisu ista stvar

Već imam reputaciju kritizera, ali ja stvarno ne mogu da ćutim o tome kako se naša politička elita odnosi prema problemima. Ovo sa krizom gasa u Evropi jeste najbolji primer za to šta nas očekuje od svetske ekonomske krize.

Iako "gasna kriza" postoji već nekoliko dana, naša vlast je čekala trenutak da problem postane naša realnost u najgorem smislu te reči da bi reagovala na bilo koji način. Nisam znao da li da se smejem ili da plačem dok sam gledao Bajatovića (našeg velikog stručnjaka u oblasti energetike) kako konstatuje da nam Mađarska neće dati gas. Do juče uveče su imali potpuno optimističan stav, sačekali su trenutak da gasovod presuši da bi formirali krizni štab, iako je je savet ministara EU već stigao da se sastane na tu temu.

Nije stvar u tome što nisu reagovali na vreme, već što je to princip njihovog funkcionisanja: lažni optimizam u koji niko ne veruje i marketinško, apsolutno neodgovorno, ponašanje bez strategije i vizije šta dalje u ovom ekstremno teškom vremenu, naročito po Srbiju. Jako mi je teško da priznam, ali ova Vlada Srbije biće gora od one koju je vodio Koštunica. Što je najgore, vreme će samo potvrđivati ovo što danas pišem, a situacija će biti sve gora.