Intervju na Radio Beograd 1

Voditelj: A vreme je sada da najavimo i naše pitanje jutra. To ćemo učiniti kroz jedan razgovor. Na vezi je Milan Kamponeski. Sada ćemo ukratko objasniti i o čemu ćemo razgovarati. Milan predstavlja jednu malu grupu građana koja narasta kroz potpisivanje jedne peticije i koja se posvetila istraživanju puteva novca u najvećoj biznis grupi u Srbiji. Reč je, naravno, o kompaniji Delta i grupa koju Milan predstavlja došla je do nekih veoma zanimljivih zaključaka. Nije reč ni o čemu konkretno nelegalnom, ali radi se o vrlo neobičnim poslovnim praksama Delte. Milane, dobro jutro i da li bi nam bliže objasnio o čemu se radi?

Kamponeski: Dobro jutro i Vama, dobro jutro Vašim slušaocima. Pa, da, želim naravno da Vam objasnim o čemu se radi. Prvo, ja govorim u ime pokreta Solidarnost. Mi smo ovih dana počeli da skupljamo potpise za peticiju pod imenom "Ko je gazda Srbije?". Nas, u stvari, zanima... Evo, sad ću da Vam kažem ukratko... Mi smo došli na jednu ideju... Počelo je da nas interesuje - nas, onako, neke mlade ljude - kako ova država funkcioniše ekonomski, pošto imamo baš dosta problema, baš tih ekonomskih. Onako politički - imamo problem sa monopolima, imamo problem sa time što nemamo proizvodnju, imamo stalno neku priču o lošem kursu dinara i tako dalje, o lošem kursu evra. Onda smo mi odlučili da malo istražimo kako to funkcioniše u Srbiji i otišli smo na web stranu, za početak, Agencije za privredne registre i zaključili da Delta Holding, uprkos tom našem uvreženom verovanju da je vlasništvo Miroslava Miškovića, je u stvari, pravno, u vlasništvu jedne ofšor kompanije sa Kipra. U stvari, ne jedne ofšor kompanije, nego više nekih različitih ofšor kompanija. I onda smo zaključili da, u stvari, svu imovinu koju ima i Delta Holding - u šta spada mnogo toga, mnogo stvari za koje ljudi ne znaju, jer mi ne znamo čak stvarno ni ko je vlasnik, niti kako te kompanije sa Kipra u stvari posluju. I onda smo odlučili da tražimo od države, naše Srbije, da u stvari ispita ko je stvarno vlasnik ofšor kompanije koja se zove Hemslade Trading Limited i kako ona posluje i da stavi na uvid građanima poslovanje te kompanije, jer mi, u stvari, ne znamo gde se naš novac odliva, jer je to prosto jedan zid, koji je, naravno, svuda u svetu takav sa ofšor kompanijama. To je, prosto, jedan način poslovanja. Ono što je jako bitno jeste da znamo da ofšor kompanija i ofšor poslovanje nije naša izmišljotina, srpska, to odavno postoji. Međutim, svugde u svetu država vrlo, vrlo strogo i vrlo jako kontroliše svako poslovanje koje ima bilo koja firma iz matične države prema nekoj ofšor kompaniji koja je na Kipru ili u Luksemburgu ili već kako to ide. Na primer, imate slučaj da u Americi, ako imate bilo kakvu transakciju koja je veća od pet hiljada dolara i koja ide prema ofšor kompaniji, Vi ćete sebi navući poresku policiju (tj. onaj njihov IRS) na vrat i oni će Vam preturiti kuću uzduž i popreko i sve što imate, zvaće Vaše komšije da pitaju čime se Vi bavite.

Voditeljka: Milane, izvinjavam se što Vas prekidam, ali kažete vi ste pokret Solidarnost. Koliko je to vas i da li se Solidarnost zovete baš onako kako to zvuči na prvu loptu, asocirano na Poljsku, "Gdanjsk osamdesete", što bi rekla Azra?

Kamponeski: Da, jeste. Pokret Solidarnost je, u stvari, neka ideja koja egzistira neko vreme. Mi mislimo da je solidarnost jedna stvar koju smo mi kao ljudi u Srbiji, onako, izgubili, pošto je kod nas solidarnost sada predstavljena paketom mera, a solidarnost je osećanje, a ne paket mera. I onda smo mi tako nazvali pokret Solidarnost: ljudi koji osećaju solidarnost jedni prema drugima.

Voditeljka: A koliko vas ima?

Kamponeski: Sad, u ovom trenutku, nas ima oko četiristo. Interesantno je da mi, u stvari, funkcionišemo više preko Interneta. Mi smo, da tako kažem, neki mladi ljudi koji smo se skupili preko Interneta.

Voditeljka: Imate li nameru da ozvaničite vaš rad na bilo koji način?

Kamponeski: Da, da, naravno. To ide onako nekim svojim laganim tokom. Mi, u stvari, ne samo da hoćemo da pokrenemo... Ovo je jedno od prvih pitanja. Znate zašto? Zato što je suština upravo odakle crn novac dolazi u Srbiju, jer Vi ako poslujete van Srbije i ne morate nikome da opravdavate svoj novac, Vi ga možete vraćati u Srbiju i time kupiti šta god hoćete. Mi kao pokret hoćemo da otvorimo sva pitanja koja su bitna što se tiče... bitna za pitanje Srbije, bilo koja. Ovo je jedno od prvih pitanja.

Voditelj: Okej Milane, ja se slažem da je svakako jedno od prvih pitanja. Moramo samo da nastavimo s našim programom. Naš sagovornik: Milan Kamponeski, pokret Solidarnost.

Izvor: Radio Beograd 1, "Jutarnji program", 13. april 2009.

Kampanja "Ko je gazda Srbije?"

Delta Maxi. C Market. Delta Motors. Jugohemija. Delta Sport. Accessorize. Delta City. Banca Intesa. Delta Generali. 18 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta. Poslovne zgrade čija se površine meri u stotinama hiljada kvadratnih metara. Kompanija koja je najveći uvoznik i čiji promet godišnje prelazi više od polovine budžeta Republike Srbije.

Da li znate ko je vlasnik svega toga?

Miroslav Mišković? Pogrešili ste.

Vlasnik svega navedenog i još mnogo čega drugog je kiparska offshore kompanija Hemslade Trading Limited (Avenye Court 41, Nikozija, Kipar).

Srpska javnost nema apsolutno nikakav uvid u poslovanje i vlasničku strukturu ove kompanije.

Delta Holding i njegove članice postali su apsolutni gospodari privrednog prostora Srbije, što je potpuno nedopustivo za bilo koju kompaniju, a pogotovo za neku čiji se sav prihod na kraju sliva van zemlje na račune jedne offshore kompanije.

Pokret Solidarnost od Vlade Republike Srbije zahteva da od Vlade Republike Kipar zatraži i domaćoj javnosti predstavi podatke o vlasničkoj strukturi i poslovanju offshore kompanije Hemslade Trading Limited u poslednjih 15 godina. 

Ukoliko se nastavi sa organizovanim skrivanjem podatka ko je pravi gospodar Srbije, Pokret Solidarnost zahteva da Republika Srbija nacionalizuje sve privredne subjekte koji su u našoj zemlji u vlasništvu offshore kompanije Hemslade Trading Limited, podeli ih na niz manjih kompanija koje će podsticati, a ne gušiti konkurenciju, i akcije novonastalih preduzeća podeli svim punoletnim građanima Republike Srbije.

Pokret Solidarnost insistira na razotkrivanju političke pozadine projekta Hemslade Trading Limited, potencijalnih malverzacija u poslovanju srpskih kompanija u vlasništvu te offshore kompanije, istraživanje uticaja na političke faktore, monopolskog poslovanja, pranja novca, veštačko kreiranje spoljnotrgovinskog deficita naše zemlje i sistematskog uništavanja proizvodnje u Srbiji.

Pridružite se na Facebooku kampanji "Ko je gazda Srbije?":

http://www.facebook.com/group.php?gid=66235506757&ref=nf

Ko izda pizda

Kako to mi ljudi tumačimo viziju?

U ime Isusa Hrista, 16. februara 1600. katolička crkva je pogubila Đordana Bruna spaljivanjem na lomači. Svašta mu se stavljalo na teret, ali najgore od svega je bilo to što je uporno tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne obrnuto. Taj grešnik je onima koji su mu izrekli presudu rekao: "Sa većim strahom vi meni izričete presudu, nego što je ja primam.“ Šta god mu to značilo... Sve je to, naravno, urađeno po malo osavremenjenoj viziji Isusa Hrista. Najbitnije je bilo da stoji Isusova slika na tom suđenju. Takođe, krst se ljubio svaka dva minuta.

E sad taj Isus... Tvrde ljudi da je rekao "ne čini ono što ne želiš da drugi tebi čini" i sada je meni neka dilema: da li mu je važnije da nose njegovu sliku ili da ne čine drugima ono što ne žele da njima bude činjeno?

Šta bi Isus rekao Đordanu Brunu? "Pokaj se, Bruno, ne čini mi to? Priznaj da je naša crkva jedina ispravna i da se Sunce oko Zemlje okreće?" Mislim, naravno da postoje oni skeptici koji tvrde da bi Isus rekao nešto tipa: "Priznaj, Bruno, da sam pokušavao da očistim svet baš od ovakvih kretena koji te danas na lomaču stavljaju?“

Nakon višegodišnje hajke, 12. marta 2003. ispred zgrade Vlade Srbije konačno je smaknut dr Zoran Đinđić, profesor filozofije. Svašta je tvrdio, svašta mu se na teret stavljalo, ali najgore od svega što je uradio bilo je to što je oformio specijalni sud i tužilaštvo za organizovani kriminal. Ima onih koji tvrde da je on to uradio zato što je želeo da se zaustavi taj užas koji je razarao Srbiju godinama, ali je mnogo logičnije objašnjenje da je taj profesor filozofije sa nepismenim dilerom droge imao dil da nekako zajebu celu Srbiju i naprave taj sud, optuže dilera droge i tako nešto svašta da urade,  nisam ni sam baš siguran, ali mi to sve nekako zvuci logično.

E sad, dragi čitaoče, ja imam jedan problem i moram da te pitam nešto.

 

Šta bi, recimo, ti čitaoče rekao kada bi ti se na grobu slikali ljudi koji su te ubijali za života rečima i klevetama? Znao bi da si ih pobedio tako mrtav, dok se oni živi u koaliciji sećaju kako si "veliki čovek bio"? Šta bi rekao kada bi tvoju viziju svojatao i prilagođavao svom malom, ali izuzetno sujetnom, intelektu onaj koji će na grob dovesti tvoje ubice iz koalicije zvane "ni Kosovo, ni Evropa" - iste one koji su te godinama proganjali zato što si govorio istinu, one koji su po ramenu tapšali pomenute dilere što su povukli okidač i šampanjac otvarali na dan tvog ubistva. Da li bi ti puno značilo kada bi ti se i na taj način osvetio onaj čiju sujetu za života nisi mogao da obuzdaš, jer je znao da je manji od tebe?

Priznaj, dragi čitaoče, da bi najviše voleo da se šetaš sa onima oni koji su pristali da skupljaju mrvice sa stola tvojih ubica i njihovih koalicionih partnera? Sigurno bi voleo da okače tog važnog dana tvoju sliku umesto svoje na Facebook profilu?

 

Ima li šta lepše, dragi čitaoče, od toga kada bi znao da se svi oni sete tebe i toga kako si pokušavao Srbiju da očistiš upravo od takvih kao što su oni?

Vladajuća klika rasipa našu budućnost

Milan Kamponeski više puta je javno iznosio svoje mišljenje o Srbiji. Kada govori o svojoj državi naglašava da Srbija ima svoju istoriju koja je imala i dobre i loše strane. U srpskoj istoriji postoje ljudi kao što su Dositej Obradović, Nikola Tesla, Ilija Kolarac, Mihajlo Pupin, Laza Paču, Stevan Sinđelić, Vuk Karadžić, kao i Đorđe Vajfert i Arčibald Rajs. Međutim, tu su i Puniša Račić, Ratko Mladić, Slobodan Milošević... Niko nema razloga da se stidi toga što je Srbin, niti bilo ko sme svoju sudbinu da stavi ispred kolektivne, ali istovremeno niko nema prava da svojata srpstvo isključujući one koji vole ovu zemlju i istoriju. Niko nema pravo da se odriče Srbije, ali niko nema prava ni da veliča kriminal i nasilje kao vrednosti koje mi poštujemo. To obe "suprotstavljene strane" našeg društva moraju da shvate. I upravo ovaj njegov stav bio je jedan od povoda za ovaj intervju.

Koji su najveći izazovi sa kojima se Srbija sada suočava?

Ekonomske krize svetskog kalibra na kraju uvek izbace na površinu i sva nerešena nacionalna pitanja. Ako se samo malo osvrnemo na period posle Velike depresije početkom 30-ih godina 20. veka biće jasno koliko je važno biti izuzetno ozbiljan i odgovoran u ovakvim situacijama, jer se ekonomski problemi, kao od šale, pretvaraju u političke.

Mislite da će kriza prouzrokovati socijalne nemire?

Između ostalog mislim i na to. Ali pitanje statuta Vojvodine, koje bi trebalo da bude normalna tema, u trenucima ekonomske krize stvara nervozu i tenzije. Za loš tajming i još lošiji način otvaranja ovog, inače gotovo rutinskog pitanja, odgovorna je kako vlast tako i opozicija: prvi bi na lažnom liberalizmu, a drugi na podsticanju neosnovanih strahova da eksploatišu pitanje autonomije Vojvodine.

Ali to je već dugo tema u Srbiji?

Naravno, sve važne teme u Srbiji su probile i zakonske, i sve druge rokove. Ali u trenutku kada je Svetska ekonomska kriza na pragu našeg društva, ta tema postaje tempirana bomba. Nemaština će svakako pokrenuti pitanje "zašto neki mogu, a mi ne"".

Dakle vi ste protiv ovog predloga statuta Vojvodine?

Ne. Mi se zalažemo za decentralizaciju i regionalizaciju, ali ne tako što dupliramo birokratiju i stvaramo novu centralnu vlast u Novom Sadu, kako bi stranački lideri mogli da zadovolje svoje kadrove. Za poreskog obveznika iz Subotice je svejedno da li se njegove pare slivaju u Beograd ili Novi Sad: one ne ostaju u Subotici. Jako je važno da se decentralizacijom niko ne oseti ugrožen. Ni građani Priboja, ni Subotice, Apatina, Kraljeva...

Pokrajinski status Vojvodine je definisan Ustavom. Vi ste protiv Ustava?

Generalno gledano ovaj Ustav je jako loš. Ako samo dve godine nakon što ga je doneo sam predsednik flagrantno krši Ustav, preuzimajući na sebe vođenje ekonomske i unutrašnje politike, na šta po Ustavu nema pravo, postaje jasno da je ovaj Ustav kao i većina drugih zakona potpuno neprimenjiv u praksi.

Neki kažu da su postupci Borisa Tadića, kao predsednika vladajuće stranke, ustavno opravdani?

To nije tačno. Oni nisu u skladu sa Ustavom. Kakav odnos Tadić i Cvetković imaju kao članovi DS-a je njihova lična i stvar njihove stranke, ali kao nosioci najviših državnih funkcija moraju  poštovati ustav koji su sami napisali. Zamislite da vi ne poštujete zakon i Ustav. Onda ne morate plaćati porez ili kartu u prevozu. Dokle bi nas dovelo da se svi ponašamo kao državni vrh? Raspao bi se sistem? Ili grešim?

Kakve to veze ima sa Vojvodinom?

Sve metode koje je koristio Milošević se ponovo vraćaju u upotrebu sa strane vladajuće većine. Nesposobnost da zauzdaju parlament rešavaju ukidanjem TV prenosa. Krši se Ustav, Tadić realno sprovodi diktaturu, opozicija se krivi za sve kao da opozicija vodi državu. A konkretno taj haos u parlamentu je posledica Tadićeve negativne selekcije, jer je očigledo da gospođa Kolundžija nema snage da vodi parlamentarnu većinu. Na vestima možete gledati uglavnom pozitivne stvari. Tipa Milorad Čavić promovisao novu "Ford Fiestu", ili Tadić poklonio Sarajevu 20,000 kubika gasa. One negativne stvari se provlače onako samo usput i sve "idu pored vode". To su Miloševićeve metode. Dovoljno je da SPC pokrene temu Statuta Vojvodine i eto nas na pragu 90-ih.

Situaciji na Balkanu tokom 90-ih je i međunarodna zajednica dosta "kumovala"?

Slažem se da je međunarodna zajednica imala veliku ulogu i odgovornost za tu situaciju, ali stvari ne možemo posmatrati crno i belo. Kao što je u Srbiji postojao glas protiv takve politike tako je i u svetu postojalo glasova koji su bili za drugačija rešenja. Milošević je u startu imao podršku međunarodne zajednice, ali kako je vreme prolazilo svojim postupcima je sve više išao na ruku upravo onima u svetu koji su želeli da Srbija nestane.

Kada smo već kod epiloga 90-ih, da li mislite da je moguće vratiti Kosovo u granice Srbije?

Vaše pitanje daje pola odgovora na uporno insistiranje da je Kosovo Srbija. Milošević je za jedan vrlo dugi period 1999. predao Kosovo u ruke prvo NATO, a zatim i kosovskim albancima. "Vraćanje Kosova" je apstrakcija naših političara, jer mi imamo mnogo ozbiljniji problem od nezavisnosti Kosova.

Koji problem?

Albanski lideri na Kosovu su nezavisno Kosovo stvarali krvavim novcem kriminalne albanske dijaspore. To je problem broj jedan sa Kosovom i to ne samo za Srbiju i region, već i za celu Evropu. Ja sam već govorio o tome da je ubijeno devet svedoka saradnika u procesu protiv Haradinaja pred Haškim tribunalom. Ima li jasnijeg signala da je Kosovo na dnu lestvice vladavine zakona u svetu? Evropska administracija je očigledno pred tim problemom nemoćna, a to je opet posledica prejakog uticaja albanskog podzemlja u samoj Evropi. Nama je hitno potreban državni zaokret po pitanju rešavanja problema Kosova.

U kom smislu?

Radi naše, ali i bezbednosti regiona mi moramo kao glavnu temu postaviti pitanje bezbednosti na Balkanu. Zajedničku borbu protiv organizovanog kriminala, trgovinu drogom, oružjem, ljudima. Kao i stanje ljudskih prava. Ne može se više o Kosovu govoriti kao o "kolevci srpskog naroda" jer to očigledno za međunarodnu zajednicu nije tema. Ali daleko od toga da treba da kažemo Kosovo je nezavisno i hajde da se sada družimo. Postoje ozbiljni problemi koji se moraju rešavati.

Onda od politike "i Kosovo i Evropa" nema ništa?

Apsolutno. Ali ne samo da imamo problem što je Kosovo već deset godina faktički nezavisno od Beograda, već imamo problem i sa evropskim integracijama. Mi ne možemo da odmrznemo primenu SSP-a jer Holandija traži Ratka Mladića, možete logično da pretpostavite kakav će stav imati pojedinačne države EU po pitanju srpskog priznavanja nezavisnosti Kosova kao uslova za ulazak u EU. Sa druge strane da budemo objektivni Zapadni Balkan u EU može samo u paketu. Nikome iz Evrope nije do toga da rešava naše otvorene nacionalne, pogranične i druge probleme koje bi mi pojedinačno doneli u zajednicu.

I šta je rešenje?

Regionalna saradnja, sami moramo da rešimo sve te probleme. Mi moramo da postanemo poželjan partner bilo kome u svetu sami po sebi, a ne tako što ćemo da čekamo da nam kažu "kako da budemo normalni". Sa druge strane, niz mera u regionu počev od dosledne primene CEFTA, zajedničke strategije u borbi protiv organizovanog kriminala, pa do usklađene monetarne politike promovišu interese Srbije, stabilizujući, istovremeno, region.

A kako će na tu regionalnu saradnju uticati nadolazeća svetska ekonomska kriza?

Prvo da se vratimo na svetsku ekonomsku krizu u globalu. Kao prvo ova kriza ima mnogo dublje aspekte od problema koji su stvorile banke sa svojom nerealnom kreditnom politikom. Izlaz iz svetske ekonomske krize se može tražiti samo u spuštanju standarda građana u zapadnom delu sveta.

U kom smislu?

Globalizacija je između ostalog donela potrebu da se ujednače prihodi građana sa zapadne strane planete koji su bili u proseku oko 2,000 evra mesečno i onih sa istočne strane, odnosno Kine i Indije, koji su u proseku oko 20 evra mesečno. Dok se to ne približi dovoljno, realno se kriza neće zaustaviti. A u međuvremenu velike zemlje kao Sjedinjene države rešavaju manjak potražnje finansijskim paketima kojima posredno otkupljuju višak dobara koji se nagomilao i time pokušavaju da ujednače tržište. Mi nemamo tu mogućnost niti se nalazimo u toj situaciji, ali to ne znači da ćemo se mi provući bez krize, čak naprotiv.

Vlada je donela paket ekonomskih mera, zar ne?

Paket ekonomskih mera vladinog tima je najblaže rečeno neozbiljan, jer je naša situacija mnogo dramatičnija od one koju pretpostavlja taj paket mera. Taj paket mera samo produžava agoniju u nadi da će se uskoro svet oporaviti pa će i nas povući sa sobom. Mi samo ove godine imamo potrebu za više od milijardu evra koje nemamo odakle da nađemo. I najverovatnije ćemo kao rešenje prodati neku kompaniju koja dosta vredi za male pare, jer je takvo vreme i realno je da će to što nama "gori pod nogama" neko jako dobro iskoristiti.

Mislite prodaće Telekom?

Naravno. A po meni to ne sme nikako da se dozvoli.

Zašto?

Zato što se tako ništa ne rešava. Zato što je to, kao što sam ranije pomenuo samo produžavaje agonije. Ova vlada nije donela nijednu meru, osim onih koje je uslovio MMF, da se ozbiljno suoči sa krizom. Oni nisu ljudi koji se informišu iz medija koje sami uređuju.

Šta time hoćete da kažete?

Hoću da kaćem da su oni izuzetno svesni kolike su razmere ove krize i koliko će ona trajati, i da rasprodajom ono malo imovine što nam je ostalo neće ništa pozitivno postići, čak naprotiv rasipaju našu budućnost jer nemaju hrabrosti i obraza da izađu pred narod i kažu istinu.

Kakvu istinu?

Istinu da onaj svet i standard kojem mi težimo više nije u ponudi. Da naša tranzicija ne završava u liberalnom kapitalizmu, već u nekom novom poretku koji još nema pravo ime. Mi ga zovemo globalizacija. To znači - i o tome sam govorio - da svet mora da približi svoj standard. Odnosno da ga ujednači. A polovinu sveta čine Kinezi i Indijci koji u proseku rade za 20 evra mesečno. Mi ćemo kao društvo sa time morati da se suočimo ma koliko god naši političari i biznismeni zabijali glavu u pesak pred tom činjenicom.

Šta je rešenje?

Rešenje je jako kompleksno i ja svakako ne mogu da ga dam u jednoj rečenici. Rešenje podrazumeva potpuno drugačiji pristup obrazovanju, zapošljavanju, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Da ne govorim o penzionisanju. U ovom trenutku se penzije skoro 60 odsto finansiraju od poreza koji bi mogao ostati u rukama preduzetnika da se pokreće dalje proizvodnja.

Autor intervjua: Jelena Tinska

Izvor: Tabloid, broj 175, 05. mart 2009.

Današnji utisci

Na pešačkoj stazi mog psa i mene zamalo je pregazio vozač bele Opel Corse. Imao je krst okačen o retrovizor. "Ne damo Kosovo" - pomislih na brzaka. To što su pešačku stazu pretvorili u autostradu, objasnio sam sebi kratko sa "jači tlači". 

Ušao sam u Miškovićevu radnju Maxi (jedinu u krugu od dva kilometra), kupio svoje omiljene kifle za 55 dinara (prošlog ponedeljka su bile 41 dinar), a usput uzeo i španski paradajz, tursku zelenu salatu i holandsku papriku. Šta ima da idemo u EU kada već imamo njihovo povrće ovde.

Dok sam čekao autobus, pored mene je u automobilu prošla Suzana Grubješić, predsednica Odbora Skupštine Srbije za evropske integracije. Pušila je cigaretu i tresla pepeo kroz prozor automobila na ulicu. "Čuvam Srbiju, čuvaj je i ti" - tvrdi neko iz vladajuće koalicije. Važno je ipak usvojiti te evropske vrednosti.

U banci su mi objasnili da to što mi je njihov bankomat "pojeo" 100 evra nije njihova greška. Mogu opušteno da sačekam nedelju-dve, kada prave presek, pa će vratiti novac na moj račun u banci. Možda. Dobro je, Laza mi je objasnio da je to kod nas normalno. On je pre pola godine čekao mesec dana da mu vrate 2,000 evra koji su se tako "zagubili". Mesec dana + kamata + troškovi transakcije + tužba + novac koji mi je bio potreban tog trenutka = "bela šengen lista do kraja 2008." ili "200,000 novih radnih mesta u 2009. godini".

Gledao sam guvernera Jelašića na RTS-u. Po ko zna koji put je pohvalio naš bankarski sistem. Kaže čovek da ćemo u martu od MMF-a tražiti sve ukupno tri milijarde dolara, pa dodaje da nam ni to nije dovoljno. Po sadašnjem rejtingu u toj instutuciji, Srbija ne može da povuče više od dve milijarde evra. "Hajde da iskoristimo ovo krizu da profitiramo kao država" - reče Đelić tamo nekog dana pre par meseci.

Na kraju sam skočio na Facebook profil mog drugara Bisketa čisto da vidim da li je rekao danas neku novu istinu koja će me svojim beskrajnim cinizmom oraspoložiti. Naravno, to je kao i uvek siguran potez za osmeh. Njegov status je glasio: "Da li se ovaj narod nekada zapita da li je nešto potrebno članovima vlade, narodnim poslanicima...? Samo svoje dupe gleda!"

Milion za Miladina

Sećate li se onoga kada smo bili klinci, pa pre nego što uđemo u tuču prvo iznesemo argumente na sto, tek da se zna ko je ko? "Moj tata radi u policiji i zna celu policiju!" "Nije to ništa, moja mama radi na VMA i zna celu vojsku!" E vidite - Miladinova mama zna celu državu.

Jedini problem je što Štajnhauerov tata zna jednu veću državu - i NATO, MMF, UN...

Eto nama nove teme za zaluđivanje mase u Srbiji. Još uvek se čeka na razmaženog gospodara Srbije da javno uputi Mirka i Ivicu kako da se odnose prema tom problemu, a ja opet "trčim pred rudu". Nema veze, i onako se posle predsednika ne govori.

Siže priče glasi ovako. Ovaj tip je nekog odvalio od batina. Naravno, pogrešnog tipa - šta bi Srbin drugo uradio. Onda je platio kauciju i, uz pomoć državnih službenika, pobegao iz SAD. E, tu je nastao problem, i to vrlo ozbiljan problem, jer su Kovačevići od mladalačkog siledžijstva napravili diplomatski problem. Sve ostalo su priče "rekla - kazala". Država je odlučila da sanira taj problem nekim kešom i, naravno, srpska javnost koja mora da plaća sve svoje račune i poreze i koja se davi u egzistencijalnim problemima, "odlepila" je od besa, jer je ta "državna tajna" bila tajna svega 15 minuta.

Delu političke bulumente bitno je jedino ko je "drukara", a drugom delu da li je Štajnhauer bio u komi pet minuta ili pet dana. Na kraju, tu su i oni koji se bune na plaćanje te kečerske zajebancije živahnog Srbende, ali i dalje poslušno dižu ručicu sa vladajućom većinom u Beogradu, a neretko i u Republici.

Negde na kraju, trebalo bi da piše: jedan delikvent, njegovi roditelji koji ga nisu vaspitali i nekoliko političkih bitangi su zbog tinejdžerske tuče napravili najozbiljniji diplomatski incident sa SAD od Miloševića na ovamo i glupom sitnicom udarili temelj novim, potpuno nepotrebnim, problemima naše dve zemlje. Rešenje? Kovačević da se isporuči SAD, njegovi roditelji da odgovaraju za korupciju, državni službenici za zloupotrebu službenog položaja, ministar spoljnih poslova da se smeni, poslanici da raspravljaju o poverenju Vladi zbog netransparentnosti i nemogućnosti da čuva državne tajne. Naravno, Tadić da podnese ostavku, jer odavno najbrutalnije krši Ustav Srbije - to se podrazumeva.

Kovačevići su već pokazali da im sa nepravednim američkim pravosuđem ne ide, ali da sa srpskim ljubiteljima pravde, zakona i nešto evrića koji imaju razumevanja za njihovog "novog sprskog heroja", sve ide baš onako kako bi trebalo. Evidentno je da porodica Kovačević očigledno ima poverenja u srpsko pravosuđe koje je nadaleko čuveno po svojoj efikasnosti, profesionalizmu, nepodmitljivosti i pravdobljubivosti. Baš zbog toga je Dačić, poznat po svom poštenju (od poslednjih zbirki izdvajamo "Kofer" i "Akcize" a.k.a. Peconi), rekao da je najvažnije da se Kovačeviću sudi u Srbiji.

Cijena? Prava sitnica.

Milion dolara ili...

- 14,717 studentskih kredita

- 25,019 učeničkih kredita

- 1,943 prosečne plate u Srbiji

- 4,970 naknada za nezaposlene

- 42,390 dečjih dodataka

- 2,963 naknade za prvo dete 

I, uprkos svemu, ta zla nepravedna Amerika spremna je da Kovačevića, mrskog im Srbina, pusti uz plaćenu odštetu i onda da uputi Srbiji pomoć od 64 miliona dolara.

Pre nego što se vratim na temu omiljenog nam "buzdovana", pomenuću vam samo da će Srbija najverovatnije do leta ući u recesiju. Znam da prosečnom čitaocu to ništa ne znači, ali pojasnimo to ovako. Srbija je od MMF morala da pozajmi 500 miliona dolara da bi mogla da isplati plate, penzije i ostala davanja (čisto da ljudi ne poumiru od gladi i zime). Ta računica je napravljena kada se računalo na to da Srbija ne samo da neće u recesiju, nego da će i imati privredni rast od 4%. Sada su zaključili da će privredni rast biti ispod 1% i zbog toga moraju od MMF da pozajme još tri milijarde dolara da bi zaposleni, penzioneri i ostali primili svoje plate i penzije. Istini za volju, Vlada nema strategiju ni kako da vrati ovih prvih pola milijarde evra i sada vas molim da pustite sebi maštu na volju, zatvorite oči i zamislite kako će izgledati sledeća zima u Srbiji...

Dobro, sada otvorite oči.

Pred sobom imate jednog "buzdovana" koji je u komu bacio nekog Amera. Bravo Miladine! Tako se zove taj "šifonjer". Bravo Miladine, Srbine!

- A ko je Miladin Kovačević?

- Uzoran student, sportista.

- Koji je pobegao od suđenja?

- Kao i svaki savremeni srpski heroj.

- A kako je pobegao?

- Imao je saučesnike.

- Neke kriminalce?

- Pa sad... Kako se uzme.

- Pa kako se uzima?

- Obično u kešu.

- I gde je pobegao? Zna li se?

- U Srbiju. Gde drugo? Srbija je postala simbol otpora i pravdoljubivosti protiv tog trivijalnog novog društvenog poretka.

- Pa ko je uzeo taj keš?

- Pravo pitanje bi bilo "a ko nije?", mada verujem da je ipak neko izvisio.

- Možda narod?

- Narod i ne ulazi u kategoriju za uzimanje keša. Imaju banke, pa nek' uzimaju kredite.

- Keš kredite?

- I njih, između ostalog.

- I šta je sada sa tim studentom?

- Ništa, ruča u skupštinskoj kafani.

- Verovatno mu je sav keš otišao na korupciju, pa mora čovek da se hrani negde gde je jeftino...

- Moguće, a i vole ga političke partije.

- Sve partije?

- Naravno, pa bolje da on bude tema, nego ekonomska kriza za koju niko nije kriv.

- Pa ima logike... Glupo bi bilo da razgovaramo o krizi kada znamo da niko nije kriv za nju. Nego, šta se sad dešava sa tim Miladinom?

- Ništa specijalno, ne damo ga Amerima.

- I oni ništa?

- Ma kako ništa? Zamrzli su nam pomoć i neke račune naših firmi koje posluju u Americi.

- Pa šta ćemo sada da radimo?

- Sada ćemo da platimo otkup da mu se sudi u Srbiji.

- Koliki otkup?

- Milionče.

- Dinara?

- Ma daj bre, ko još u svetu zna uopšte šta je dinar. Milion dolara.

- Milion dolara za šamar?

- Da li je šamar ili koma, još ne znamo pouzdano.

- Pa dobro, tek je prošlo pola godine kako je to postalo afera...

- Tako je. Vidiš, oni vojnici što su ubijeni u Topčideru, još nemamo pojma kako su ubijeni, a prošlo je pet godina.

- Dobro, a što ga jednostavno ne vratimo nazad u Ameriku?

- A, pa to ne može po zakonu.

- A da mu izdamo dupli pasoš, to može?

- To je bila greška nekih tamo kojima se tamo negde za to i sudi.

- A zašto su mu oni izdali dupli pasoš?

- Zato što su dobri ljudi koji vole Srbiju.

- A jesi čuo za ono dvoje starih ljudi koji su umrli od zime i gladi pre neki dan?

- Čuo sam za to.

- A što njima nismo pomogli?

- Nismo znali da im je potrebna pomoć.

- Dobro, a da li se sećaš onog slučaja kada su onaj tip i devojka doživeli nesreću u Dominikanskoj republici, a država nije htela da pomogne tom dečku da transportuje telo svoje mrtve verenice do Srbije?

- E, sada me pitaš svašta. Ne sećam se toga! Uostalom, ovo je trebalo da bude državna tajna!

- A zašto?

- Zato.

- A šta misliš, hoće li osuditi Kovačevića u Srbiji?

- Pa to je na sudu da odluči.

- A nije ti malo čudno što je država sve učinila da mu se sudi ovde? Siguran si da će mu sud izreći pravu kaznu?

- Siguran sam.

- Neće biti državnih tajni, bekstva, duplih pasoša?

- Pa ovo je ipak pravna transparentna država.

Jel' da da je ovo smešno?

Meni nije. Čeka nas ozbiljna kriza i recesija, a ove bitange nam se smeju u lice i vređaju sav pošten svet koji plaća svoje račune, karte za prevoz, poreze...

Prvo pitanje - nacionalno pitanje Srbije

Uspešnost jednog društva meri se sposobnošću tog društva da se integriše u svetske tokove. Prvi stepen nadgradnje na tu uspešnost je jasno zadržavanje osnovnih nacionalnih i tradicionalnih vrednosti u okviru društva koje je poštovano kod ostalih naroda. Treći stepen nadgradnje jeste sposobnost da se sopstvene vrednosti i tradicije nametnu drugim društvima nenasilnim metodama.

Zadržavati nacionalnih vrednosti bez integracije u svetske tokove ili ih čak suprotstaviti tom procesu pogubno je i dugoročno vodi rastakanju države, naroda i društva u kojem se na kraju, pod pritiskom okolnosti, pojedinci i sitne grupe odriču svega, samo da bi zadržali najosnovnije egzistencijalne potrepštine.

Upravo ovo poslednje se desilo Srbiji i sprskom narodu u poslednjih 20 godina. Mi polako ulazimo u poslednju fazu raspada društva. 

Problem je što je upravo naša “elita”, ako se to tako može nazvati, kreator takve situacije. Ona i dan danas vodi svoju politiku kroz apsolutno sve postojeće političke opcije. Naše društvo je pred nokautom, a u velikoj većini savremenih svetskih istorijskih i geografskih udžbenika Srbija i Srbi skoro da ne postoje. Upornim insistiranjem kretanja u istom pravcu svakako nas vode do konačne dezintegracije.

Iako deo tih grupica koje se već uveliko odriču nacionalne vrednosti Srbije u korist integracije u svetske tokove misli da će nešto korisno učiniti, one greše, jer mi imamo dva procesa koji su obrnuti od cilja kojem težimo.

Prvo, oni što se posipaju pepelom za dela koje su učinili pojedinci i uporno pružaju ruku onima koji tu ruku neće i koji se odriču patriotizma, jer ih je sramota Srbije, moraju da shvate da će bez nacionalnog identiteta u sebi brzo postati deo plena nekog naroda koji ima sopstveni identitet i strategiju. Tužnu poziciju gospodara u urušenoj kući zameniće ulogom sluge u štali osrednjeg gospodara.

Drugo, kontrastruja, oni što “pišu ćirilicom”, lupaju semafore pod parolom Kosovo je Srbija, veličaju ratne zločince (upravo one koji su nam uzeli nacionalni identitet i zamenili ga zločinačkim) i mrze Evropu i Svet (iako ne znaju šta baš to konkretno znači onako rudimentarno sa “dna kace”) moraju da shvate da se moramo priključiti svetskim tokovima kako bi zaustavili rastakanje Srbije i sprečili brisanje srpske istorije.

Srbija ima svoju istoriju koja je imala i dobre i loše strane. U srpskoj istoriji postoje ljudi kao što su Dositej Obradović, Nikola Tesla, Ilija Kolarac, Mihajlo Pupin, Laza Paču, Stevan Sinđelić, Vuk Karadžić, kao i Đorđe Vajfert i Arčibald Rajs. Međutim, tu su i Puniša Račić, Ratko Mladić, Slobodan Milošević... Niko nema razloga da se stidi toga što je Srbin, niti bilo ko sme svoju sudbinu da stavi ispred kolektivne, ali istovremeno niko nema prava da svojata srpstvo isključujući one koji vole ovu zemlju i istoriju. Niko nema pravo da se odriče Srbije, ali niko nema prava ni da veliča kriminal i nasilje kao vrednosti koje mi poštujemo. To obe "suprotstavljene strane" našeg društva moraju da shvate.

Jedino zdrav narod može opstati. Zdrav narod mora imati svoj zdrav nacionalni identitet. Identitet koji spaja nas, ono što mi jesmo, ono što je najbolje u nama, ono što bismo mi cenili kod drugih naroda, kao i vreme i mesto u kojem živimo.