Milan Kamponeski govori na tribini "Stići pre smrti"

U sredu, 10. marta 2010. godine u Bečeju je održana tribina "Stići pre smrti", posvećena životu i radu dr Zorana Đinđića. Pored bivšeg načelnika Bezbednosno-informativne agencije Gorana Petrovića i direktora medijske dokumentacije "Ebart" Velimira Ćurgusa Kazimira, jedan od govornika je bio i Milan Kamponeski, osnivač pokreta Solidarnost.

Rođaci

Jedna od najboljih replika srpskog filma je izgovorena u filmu "Rane", koji je opisao sav užas devedesetih u Srbiji. Taj trenutak kada glavni glumac, dok lagano umire, u off-u kaže i sve mi se čini, rođaci, da sam ja ipak bolje prošao je jedina istina sprskog naroda poslednjih dvadeset godina.

Problem broj jedan je što Srbija nema privredu, sve se tokom Miloševićeve ere raspalo. Tokom "veselih devedesetih" novac se u (inače idiotskom) samoupravnom socijalizmu nije ulagao u modernizaciju i u to da privreda ide u korak sa svetom, nego da Milošević vodi svoje sulude ratove - koje je, inače, sve izgubio.

Da bi Milošević mogao da ratuje "a da se Vlasi ne dosete", napravio je gomilu ofšor kompanija na Kipru koje su prale novac za potrebe širenja srpske oružane misli. Ono što je problem jeste da te kompanije nisu prale novac samo za potrebe "viših nacionalnih ratnih interesa", već i za privatne potrebe pojedinaca iz vlasti i biznisa.

Pošto ne možete brzo „okrenuti“ novac nekom proizvodnjom ili strateškim delovanjem, većina tih ofšor kompanija se bavila uvozom i "prodajom magle", a takvi ljudi su birani za državne partnere.

Veliki državni sistemi su radili za sitne pare i na svoju štetu, nisu izmirivali svoje obaveze prema drugim državnim sistemima koji su se u tom vrtlogu urušavali, novac se kroz destruktivnu državnu administraciju plasirao u narod i time određivao standard građana, a cene osnovnih namirnica su se držale nisko i time kupovao socijalni mir. Ostatak novca (profit) je išao u municiju i privatne džepove ofšor muljatora i državnih funkcionera.

Tačka na devedesete, iako iz tog perioda vučemo suštinski nacionalni problem i frustraciju gubitnika koji za to krive sve druge osim sebe. Neću o tome sada pisati.

Slobu smo skinuli sa vlasti petog oktobra, ali je njegov ratni sistem preživeo i to ne samo u ekonomskom, već i u svakom drugom smislu.

Dve stvari su bile i ostale bitne u tom sistemu.

Prva stvar je pljačka svih dobara u Srbiji, a druga zaglupljivanje i zaljuđivanje naroda dok se ta pljačka obavlja. Kao kada dva šanera uđu u radnju - dok jedan "zamlaćuje" prodavačicu, drugi krade za obojicu.

Za vreme Miloševića ta pljačka je imala dva pravca: jedan je bio suludi, ali državni projekat Velike Srbije, a drugi bogaćenje pojedinaca i stvaranje nove finansijske elite kroz kriminalne privatizacije i ofšor pranje novca. Danas ta pljačka ima samo pravac pravljenja nove finansijske elite kroz ono što Slobodan Milosavljević zvani MAXI zove "primarna akumulacija kapitala".

Kapital u Srbiji primarno akumuliraju tajkuni koji se nisu nešto preterano pretrgli od sposobnosti, nego su za vreme Miloševića obavljali uslužne radnje pranja novca "velikom vojskovođi" i njegovoj gospođi.

Dakle, u Srbiji nakon samoupravnog ekonomskog frankenštajnovog čudovišta "primarnu akumulaciju kapitala" rade nesposobni dupeuvlakači šizofrenog bračnog para Milošević.

Nepotrebno je ukazivati na to da te velike kompanije sa zgradama i imanjem u Srbiji, ali vlasničkim listom na Kipru i dalje funkcionišu kao prava društvena preduzeća SFRJ. Gazda svojim političkim vezama (ako vlasništvo nad ministrima i političkim strankama možemo zvati samo političkom vezom) obezbeđuje monopol, gubitašanje, zaduživanje, nekontrolisan uvoz (jednom rečju izdrkavanje na potrošačima), a zaposleni su ili belo roblje ili umišljen menadžment koji uglavnom ide po burek, jer je znanje morao ostaviti ispred kancelarije "predsednika kompanije" kao nepotrebno.

I tako od svakog kvaliteta pravimo škart, jer pravila poslovanja nisu tržišna, nego nepotističko samoupravna, pa svako ko hoće i zna da uradi nešto savremeno i pozitivno odmah smeta "rođaku sa sela" koji ne ume i neće da radi ništa osim "nekih kombinacija". Stavka koja u CV-u nosi bar 80 pondera stoji pod tačkom "naš je". Zna, hoće, ume, pošten, iskusan, inteligentan, brz, kreativan i savremen dele onih ostalih 20 pondera.

Druga stvar je zaglupljivanje i zaluđivanje. Što je više Srba na nivou "rođaka sa sela", to je i izbor jednostavniji, a gorepomenuto ponderisanje opravdanije.

Bajka za laku noć (tako smo mi zvali Miloševićev Drugi dnevnik RTS u 19:30 časova) bio je svojevrsna mantra "rodjacima". Na primer, Srbija je faktor stabilnosti (dok Mladić strelja po Srebrenici), nepravedne i ničim izazvane sankcije mogu da nam „pljunu pod prozor“ (dok je inflacija cca. 10,000% dnevno), Srbija je pobedila NATO (vidi pod "Kosovo je Srbija" ili prognani i nestali sa Kosova od 1999. na ovamo). Što je najgore, i sada će se naći čitav čopor koji će reći da nisam u pravu i da tu postoji viša matematika, ako ne i viša sila, najverovatnije natprirodna. Da ne govorim o podeli na patriote i izdajnike. I u srpskoj mitologiji je Marko Kraljević imao problema sa vilama, a u stvarnosti sa alkoholom i kukavičlukom.

No da se vratim na temu... Nećete verovati, ali reklamni prostor u toj "bajci za laku noć" je monopolski (kako drugačije?) prodavao niko drugi do kompanije Direct Media, firme Dragana Đilasa, DS-ovog gradonačelnika Beograda. Za one koji su se kasnije uključili u prenos ili imaju kraće pamćenje, Đilas se u DS učlanio 2004. godine. Da li je neophodno pominjati da Direct Media sada drži 80% prodaje reklamnog prostora u Srbiji? Možda je nekome zapalo za oko da kad god Đilas čini neko "dobro delo" sa njim ide pet kamera (toliko ima nacionalnih frekvencija), Studio B po službenoj dužnosti i 30-ak novinara. Samo da pređe preko ulice tom čoveku je potreban autobus za "pratnju sedme sile".

Bajka za laku noć je danas sofisticiranija iz mnogo razloga. Prvo, koliko god se opirali da priznaju kakvi smo idioti bili sa Miloševićem (Dačićem, Tijanićem, Mrkonjićem, Nikolićem, Vučićem..), i najvećem umobolniku je jasno da su oni sahranili Srbiju, ako ništa drugo ono bar podsvesno, pa je sada potreban malo inteligentniji pristup.

Jedan metod je patentirao Koštunica. Svake nedelje nova afera, koja nema ni početak ni kraj, samo bombastičan naslov i najavu u Dnevniku. Afera za aferom, a nigde raspleta. Najveći užas je napravljen sa "stečajnom mafijom". Cela akcija i svi optuženi su bili samo ikebana za Slobodana Radulovića koji nije hteo da prepusti C market Miškoviću. Radulović nije uhapšen ( niko ga i ne traži), Kljajević je proveo dve godine u pritvoru, Milko Brašnjević se obesio u pritvoru, a Mišković konačno ima monopol na prodaju robe široke potrošnje u Srbiji, jer je odmah nakon "otkrivanja mafije" preuzeo C market.

Druga metoda je klasično potenciranje sporednih stvari ispred suštinski bitnih. Monopol kompanije Direct Media u oglašavanju je ključna tačka političke zloupotrebe i manipulacije javnošću. Sa jedne strane ako ne kupujete reklami prostor preko njih, može vam se dogoditi "poreska". Ako pak pišete ili izveštavate nešto mimo dogovora sa njima, nećete dobiti nijednog oglašivača u vašem mediju. Shodno tome, niko ne piše o ruskom kreditu i dogovoru sa MMF-om, nego o gripu (koji je većina nas preležala misleći da samo ima jači grip) ili o belom šengenu, dok već godinu i po dana čekamo odmrzavanje SSP (što je 10% puta ka EU). Da ni ne počinjem o tome da je Đilas u medijima samo afirmativno, a da o ovom stravičnom monopolu niko ne sme reč da kaže (ili će završiti kao Borba).

Dakle, dragi moji rođaci, gledajte "Velikog brata", "Farmu", "Mog rođaka sa sela", verujete da je Srbija na putu za EU ili da će odbraniti Kosovo, ne razmišljajte o monopolima, zaduživanju Srbije, o Radujku kao Direktoru Telekoma, beloj kugi i ruskom ekonomsko-energetskom ropstvu... Možete i da tražite rodovsku vezu sa nekim od tajkuna ili iskoristite beli šengen da bacite pogled na Pariz, Minhen ili Beč, pa tamo gledajte kako da se zaposlite kao sudopera u nekom restoranu ne bi li ostali zauvek.

Naravno, uvek ostaje i opcija da uključite mozak i da se organizujemo da rasteramo ovaj ološ "govnjivom motkom", ali - dok ne ogladnite - nemojte o njoj misliti.

Za sada je dovoljno da verujete Tadiću, Dačiću, Đilasu, Tijaniću, Nikoliću, Miškoviću, Dinkiću...

Zašto "Borba" ne izlazi ili u prevodu kako su nam Đilas, Šaper i Krstić stavili omču oko vrata

Otvoreno pismo Ivana Radovanovića, vlasnika i direktora dnevnog lista "Borba"

Na žalost, u Srbiji je i dalje sve isto – ako hoćeš nešto da radiš, moraš da budeš deo “sistema” i da radiš ono što taj sistem traži od tebe; ako nećeš tako da radiš – nećeš raditi uopšte. Sistem će te ugušiti.

Mi u “Borbi” shvatili smo to veoma dobro.

Još pre nego što smo se pojavili, sistem je počeo sa svojevrsnim mobingom. Državnim i brutalnim. Mesecima pre nego što je prvi broj nove “Borbe” objavljen, ministar Mlađan Dinkić je povikao da su to novine Stanka Subotića, čoveka kojeg su država čiji je Dinkić ministar, i sistem čiji je šraf, proglasili jednim ne samo od najvećih neprijatelja, nego i jednim od najvećih kriminalaca u Srbiji.

Dokaza za tu tvrdnju, naravno, nije bilo, niti su bili potrebni. Niko, na primer, nije pokušao da proveri, u Agenciji za privredne registre, ko je registrovan kao vlasnik “Borbe”. Bilo je dovoljno da nas Dinkić “optuži”, pa da mediji, kobojagi novinarska udruženja, političari...krenu da tu njegovu tezu ponavljaju.

Činjenice prosto, u državnom, sistemskom mobingu, prestaju da budu važne. Prestaju da važe i zakoni, bilo kakva pravila, pa, recimo i ona, koja omogućavaju svakome da bude vlasnik novina, sve dok te novine poštuju norme i uzuse okruženja u kojem su. Nije tačno. U Srbiji, vlasnik novina može da bude samo država, i to protivustavno (Politika i Novosti), mogu da budu Beko i Mišković (Novosti, Pres), može da bude i Dragan Đilas (nedavno se pojavio na Upravnom odboru Presa, sigurno ne kao gradonačelnik), i može da bude svako ko se povinuje sistemu i pristane na pravila koja taj sistem, podzemno, nameće.

Svima ostalima je, jednostavno, zabranjeno. I ako se usude protiv te zabrane, biće ugušeni. To se desilo, i dešava se i “Borbi”. Još kada smo u pilot broju objavili reklame, besplatne, nekih javnih preduzeća, zvali su nas iz jednog od njih i rekli – iz kabineta je zabranjeno da dajemo reklame kod vas. Kabinet je onaj koji pripada predsedniku države Borisu Tadiću, a čovek koji okrece telefone je Nebojša Krstić. Isti će, kada “Borba” ubrzo posle toga počne da izlazi, naređivati funkcionerima DS da ne daju izjave za “Borbu”.

Drugi primer mobinga, sa samog početka – sms poruka koju je glavna urednica “Borbe” dobila od jednog saradnika Srđana Šapera (još je čuva) u kojoj joj vrlo decidno kaže da reklama javnih preduzeća za “Borbu” neće biti.

A to je bio samo početak. Etiketiranje, pretnje, zabrane...

Ni jednu reklamu bilo čega što ima veze sa državom i sistemom nikada nismo dobili. A, na žalost, sve ima veze sa državom i sistemom.

Zato što marketinški monopol u Srbiji drže Dragan Đilas i Srđan Šaper. Oni su najveći trgovci reklamama, prostorom i vremenom za reklame, i na “Borbu” su jednostavno stavili zabranu. I to ne samo na reklame u “Borbi”. Stavili su zabranu i na ono što “Borba” piše. Pa se tako desilo, kada je “Borba” objavila, bez ijedne pogrešne informacije, priču o aferi “lobista”, i Milanu Petroviću, čoveku koji ima kancelariju u Čikagu, a tajnom odlukom vlade od Srbije dobija 80.000 dolara mesečno, desilo se da ni jedan mediji, bukvalno ni jedan, nije smeo reč o tome da objavi.

Urednik “Borbe” koji je dan po objavljivanju trebalo da gostuje u jutarnjem programu B92 i prelistava “Borbu”, veče pre toga je pozvan i gostovanje mu je otkazano.

I svi pri tom znaju šta se desilo. O tome koliko će na kojem mediju da bude reklama odlučuju firme Dragana Đilasa i Srđana Šapera. Njihov uticaj, njihov monopol je apsolutno bezgraničan. I preko njega vrlo lako odlučuju kakav će program, kakav će sadržaj neki medij imati. Ko ne pristaje na to – nema reklame.

Ko pristaje, pristaje na sve. U nekim medijima čak su urednici ljudi koji su, na primer, radili, ili još rade u Šaperovoj firmi.

I to je Srbija danas. I u njoj se pojavila “Borba” sa idejom da se bavi nezavisnim novinarstvom. I za manje od godinu dana izlaženja objavila više zaista velikih vesti nego bilo koji drugi medij u Srbiji. Priče o Miladinu Kovačeviću i Milanu Petroviću su samo deo toga. Postali smo omiljeni izvor informisanja svima koji su želeli da znaju šta se u Srbiji zaista dešava.

I platili cenu za to. Uslovi pod kojima smo mi štampani bili su gori nego i za jedan drugi medij u Srbiji. Primera radi, “Novosti” duguju svojoj štampariji više nego deset puta više nego “Borba” svojoj, ali nesmetano izlaze.

Doduše, glavni urednik “Novosti”, čiji akcionar je, protivustavno, država, je istovremeno i predsednik Upravnog odbora štamparije u kojoj se “Novosti” štampaju. Štamparija je, naravno, u vlasništvu države. I kada država odluči da kao pomaže medijima, isti čovek predvodi Komisiju koja treba da odluči kojem će štampanom mediju ta pomoć otići. Hoćete li da pogađamo – “Borbi” ili “Novostima”?

Iscrpljeni višemesečnim mobingom, na kraju smo morali da prestanemo da izlazimo. Bez reklama, bez ikakve pomoći, sa najgorima štamparskim uslovima, više nismo imali ni za šta.

I tačno je, mesecima nismo podelili plate (uz napomenu da ni ja, kao direktor, nikada nisam podigao svoju platu iz “Borbe”, nisam je sebi čak ni odredio, što znači da sam radio pod istim uslovima kao i svi ostali) , i mesecima smo blokirani.

I onda nas se iznenada setio NUNS. Hoće da pruži pravnu pomoć novinarima i da ispita privatizaciju “Borbe”.

A pri tom, sve što smo danas napisali, u NUNS-u veoma dobro znaju. I za marketinški monopol. I za protivustavno vlasništvo države u medijima. I za mobing kojem je “Borba” bila izložena. Znaju, između ostalog i zato što predsednica NUNS-a žena koja živi sa čovekom koji je vlasnik Strategic marketinga, firme koja najbliže sarađuje i zarađuje sa Đilasom i Šaperom – određuje rejtinge, meri gledanost, čitanost i daje repere za trošenje marketinških budžeta. I naravno, suživot nema nikakve veze sa grehom ili krivičnim delom, ali, bar u slučaju “Borbe” ima veze sa sukobom interesa.

I tvrdimo da ima veze s tim što nikada NUNS nije tražio da se ispita ko je naredio da, u vreme afere Miladina Kovačevića, policija upadne u “Borbu”, niti je insistirao na odgovornosti za ovo delo.

Takođe, tvrdimo da ima veze s tim što je predsednica NUNS-a, u vreme “Borbinog” sukoba sa gradonačelnikom Đilasom (izjavio da neće da daje izjave novinama Stanka Subotića), odbila da to komentariše, uz opasku da je “Borbino” pismo gradonačelniku, zlobno.

Tvrdimo da ima veze i sa tim što Nezavisno udruženje novinara Srbije ne reaguje na to što se Đilas pojavljuje na Upravnom odboru Presa; ni na to što je Manojlo Vukotić i predsednik UO Štamparije “Borba”, i glavni urednik “Novosti” i šef Komisije koja odlučuje kome ide pomoć za medije; ni na to što Đilas i Šaper otvoreno kontrolišu marketinško tržište i preko njega medijski prostor; ni na to što država gazduje medijima iako joj Ustav to zabranjuje... Tvrdimo, i to ćemo trvditi u dopisu koji ćemo zbog državnog mobinga, pokušaja gašenja, i veza koje postoje između vlasti, medija i udruženja, uputiti svim ambasadama i svim međunarodnim organizacijama koje se bave osnovnim ljudskim pravima, od kojih je pravo na objektivno i javno informisanje jedno od osnovnih.

Važno je samo da ne pobegnu

Srbija uglavnom ćuti. Ćuti na zakon o informisanju, Srbija ćuti na državne obveznice NBS koje direktno utiču na to da se poslovnim bankama više isplati ulaganje u finansijsku mahinaciju umesto u privredu. Srbija ćuti na svaku laž koja joj se plasira preko podobnih medija sa strane nesposobne političke elite. Na monopol i lažne izveštaje anti monopolske komisije, na grafite „Čekamo vas", na svemirski dug u koji nas političari uvaljuju. Čak nisam čuo da se neko od radnika u javnim preduzećima pobunio na postavaljanje nesposobnih partijskih kadrova na rukovodeća mesta njihovih kompanija.

Ali ono što je totalno poražavajuće je to da Srbija ćuti na licemernu šetnju protiv nasilja omladina političkih partija na vlasti. Niko ni kroz zube da procedi: „Kako vas nije sramota?". Oni ne misle da Vlada Srbije kojom rukovode njihove starije partijske kolege mora da štiti gradjane i naše goste u centru glavnog grada i na svakom drugom mestu u Srbiji? Da su za ubistvo Tatona oni posredno odgovorni. Niko nije odgovarao za propuste u bezbednosti grupe navijača Francuske. U Srbiji odgovaraju samo nepodobni. Vlada Srbije šetnjom rešava nasilje na ulici, ali za one koji moraju da nas obezbede nema odgovornosti, ni krivične ni moralne.

I još nešto mi je zanimljivo ovih dana, pošto živim na Banjici. Po treći put u proteklih 18 meseci Voždovčani će imati svoju gradjansku obavezu da biraju opštinsko rukovodstvo. Drugi put za redom ni jedna od političkih opcija nije uspela da sastavi opštinsko rukovodstvo i Voždovčani će morati u decembru ponovo da obave svoju gradjansku dužnost. Građanska dužnost i obaveza su ključne reči ovog teksta. Obaveza sa sobom nosi odgovornost, poverenje, bezbednost, slobodu, demokratiju. Iz odnosa prema obavezama stiče se legitimitet. Pitanje je zapravo ko u Srbiji od biranih obavlja svoju dužnost?

Gledam zagrevanje za kampanju za ove vanredne izbore na Voždovcu. Čitam komentare i ne verujem, aktivisti i funkcioneri političkih partija na vlasti krive građane što im nisu dali veću podršku na izborima da oni sprovode svoju politiku. Nigde nema govora o sopstvenoj odgovornosti, ne pada im na pamet da podvuku crtu ispod svog političkog delovanja onako pošteno i kažu sebi šta je to za šta traže podršku. Možda za akcije od hiljadu evra, ili 100.000 novih radnih mesta u 2009.?

I koja je to veća podrška? Ostalo je jedino da im prepišemo svoju imovinu i da se sami strpamo u radne logore, jer su nam dostojanstvo i perspektivu već uzeli svojim lopovlukom i nesposobnošću. Na primer gradonačenik Beograda Dragan Djilas je pred ponovljene lokalne izbore na Voždovcu i Zemunu u junu izjavio da te izbore smatra referendumom za i protiv njegovog gradonačelnikovanja. I gradjani su rekli svoje. U roku kraćem od godinu dana „demokratska evropska" je izgubila trećinu glasača. Iako su na tom „referendumu" građani očigledno bili protiv gradonačelnika, to nije ni za sekund učinilo ideju o izborima za novog gradonačelnika bližom realnosti, čak naprotiv, vođen onom narodnom „pas laje, vetar nosi" gradonačelnik je nastavio sa svojim marketinškim politikanstvom. U prilog tezi da se bave samo licemernim politikanstvom moram da podsetim da je Djilas u proteklih godinu dana svojim marketinškim izjavama o gej paradi i romskoj populaciji koketirao je sa fašističkim grupama, a nakon tragedije koju su napravili upravo oni koji su njegove izjave javno podržavali odlučno je zahtevao da se državni organi (koje sve vreme vode njegove nesposobne partijske i koalicione kolege) obračunaju sa tim nasilnim grupama.

I na kraju ono od čega me podilazi jeza jeste činjenica da su ti ljudi tu, da isti ti „političari" neće nigde otići kada svojim delovanjem dovedu većinu građana na ivicu egzistencije. Biće tu, i dalje će pričati velike priče, podstrekivati podele i trošiti ono što su u medjuvremenu pokrali. Lustracija. To je ključna reč gradjanske dužnosti i odgovornosti u Srbiji. Lustracija i krivična odgovornost pred nekim novim sudom koji će za promenu raditi svoj posao. To je temelj neke nove Srbije. A mi imamo samo jednu građansku obavezu prema njima da im ne dozvolimo da pobegnu.

Čestitka Obami

Iako većina smatra da je Nobelova nagrada za mir Baraku Obami preuranjena, Pokret Solidarnost iskreno čestita predsedniku SAD na pokazanoj upornosti i odlučnosti da bitno menja odnos najveće sile na svetu prema problemima koje sa sobom nosi 21. vek i globalizacija.

Autor: Milan Kamponeski

Izvor: Borba, 28.927/28, 10. oktobar 2009.

Heroji su važni

Odaću vam jednu tajnu - devedesete još traju.

Tina, ipak, trebaju nam novi heroji.

Svi ćute, niko ne pominje smrad ogromne lešine slona u sobi, pravimo se da je sve u redu.

A sve što je bilo u redu je mrtvo. Nije problem što ima nasilja. Nije problem što nema dovoljno para. Nije čak problem ni što ima predrasuda, neobrazovanih, zavera, korupcije i nepravde. Toga je uvek bilo, uvek će i biti.

Problem je što nemamo heroja.

Nemamo novog autora koji bi napisao savremenu "Na Drini Ćuprija". Nemamo novog reditelja koji bi snimio "Nacionalnu klasu". Nemamo novi bend koji bi napunio "Marakanu", čiji bi tekst svake pesme znali i voleli. Nemamo emisije za decu koje bi zamenile "Poletarac" i "Kockicu". Nemamo serije koje bi ispraznile ulice kojima hodaju i pametni i manje pametni dok čekamo da počne sledeća epizoda.

Gde nam je Tesla novog doba? Gde su nam slikari, gde su nam novi Meštrovići?

Sećate se doba kada smo čak kupovali stripove i čitali ih na času? Nekada bi to bio znak nekulture, danas bih pustio suzu radosnicu da vidim da deca to rade. Ne, danas se dopisuju SMS-ovima ispod klupe - da čujemo najnoviji trač i koja je spremna da da ranije.

Hoćete da deca budu manje pacijenti a više genijalci? To neće doneti novi izbori, niti novi predsednici. Možemo da trubimo o nacionalnom identitetu i pozivu na oružanu bunu do mile volje, a jedino oružije kojim možemo da se očuvamo su pametni nadareni ljudi koji utiču pozitivno na druge. Pustili smo da ružičasta televizija određuje kulturu? Ista ona koja je puštala "Jul je kul" spotove dok nam trogodišnje dete ne zapamti reči i melodiju napamet. Televizija koja nam kao nacionalnu zvezdu nudi antitalentovanog nepismenog Amidžića?

Filmovi u kojima je zvezda Kičić?

Muzika koju nude Karleuša i Ceca?

Marko Vidojković koji puši travu (pardon duva, to je in u Amsterdamu) i ispisuje redove sledećeg bestselera?

B92 koji pušta Velikog Brata sa mediokretenima u glavnoj ulozi?

Legija objavljuje knjige?

Kristijan će da otvori izložbu?

Luna Lu nas uči šta je urbano?

Nepregledni blokovi reklama koji nas uče da ako konzumiramo njihov proizvod ima da dobijemo prosvetljenje, instant sreću, bogatstvo i dobre ribe ili frajere?

Popovi koji se omaste pa krive CIA-u i masone?

Ako posmatramo naše hipotetičko dete kao frankenštajnovog monstruma nastalog ovim uzorima, ono izgleda ovako: Ima silikonske sise, dupe, usne. Ima bicepse i tetovažu na nekom frajerskom delu tela. Bije, pije, puši, drogira se, snima amaterske porniće mobilnim, puca, laže, krade, ubija, mrzi, navija, prolazi na crveno i, nadasve, veruje u Hristovu poruku noseći veliki zlatni krst kao dokaz.

Možda i ne deluje toliko hipotetičko to dete. Mislim da sam ga video nekoliko hiljada puta u poslednjih nekoliko dana.

Heroji su važni. Mi smo kao klinci slušali U2, Queen, Čorbu, Idole... gledali Supermena, Grlom u jagode... Čitali Autorstoperski vodič ili ako baš mora nešto iz lektire. Čitali smo Alana Forda, Stripoteku. Gledali Štrumfove, navijali za naše (da naše kao Jugoslaviju) na Evroviziji dok još nije bila farsa, igrali sport bez preke potrebe za ispitivanjem sadržaja creva naših suparnika. Bežali smo sa časova da bismo stigli na probu našeg benda. Smejali se Bori Čorbi i njegovim stihovima dok je još bio na vrhuncu. Biti kul u to vreme je ono što se danas smatra aut.

Kako bih voleo da još jednom čujem pesmu uz koju bih zavoleo nekoga. Kako bih voleo da odem u bioskop i da izađem prikrivajući suze zbog doživljenih emocija a ne od tuge za bačenim parama. Kako bi bilo lepo kada bi vrisnuli svi u glas: Hoćemo nove Heroje. Ne prihvatamo poluljude, bolji je i mrak od vaših loše ukomponovanih boja i nota.

A onda, da vidimo da li će isti ostati na vlasti kada mladi vide da ima i lepših stvari od latinoameričkih serija i neumiruće kose one meduze Lidije Vukićević. Neće biti bolje. Ne mogu nam tehnologija i investicije biti duh. Pustimo talentovane da dišu. Ima ih još, ali im ne daju da izađu na ulicu. Odaću vam jednu tajnu. Devedesete još traju.

Vaš krik,

Mr. Incredible

Brice Taton (1981-2009)

Pokret Solidarnost daje podršku i izražava najdublje saosećanje sa porodicom Brisa Tatona.

Sramota nas je zbog ovog zverskog čina, iako znamo da naša sramota i saosećanje neće vratiti Brisa danas nemamo drugu mogućnost osim da vam to kažemo, kao i hiljade naših sugrađana na koje smo, u isto vreme, ponosni jer osećaju isto kao i mi.

Autor: Mr. Incredible

Izvor: Borba, broj 28.920/921, 03. oktobar 2009.

Predizborne laži

Evo jednog jako zanimljivog video klipa na koji sam danas naišao na sajtu YouTube. Pogledajte detaljno razobličavanje predizbornih laži Borisa Lj. Tadića, čoveka koji otvoreno kaže da se ne ponosi time što je predsednik Srbije, i njegovih najbližih saradnika iz sadašnje Vlade.

Rešenje je dati šansu rešenjima

Vozim se juče kolima sa svojim prijateljem Lazom i razgovaramo o mom poslednjem tekstu na blogu. Ja sam za volanom, on sedi na suvozačevom sedištu, drži svoj MacBook Pro kao malu bebu u krilu i ne prestaje da gunđa. Veći deo današnjeg dana proveo je gubeći vreme i živce sa polupismenim ljudima u nekoj državnoj instituciji, pa mu je nivo tolerancije i uzdržanosti zavidno opao.

- Lep tekst – kaže Laza polucinično.

- Opet imaš neku zamerku?

- Naravno da imam. Nemam više snage da ti govorim da moraš da počneš da daješ konkretna rešenja u svojim tekstovima. Onakve stvari prosečan čovek u Srbiji shvata kao običnu nekonstruktivnu kritiku, a time se i onako svi bave. Tekst kao tekst je dobar, ali nema rešenja u njemu.

- Pa ti bar znaš da rešenje ne može da se objasni u tri rečenice.

- E, pa vreme je da nađeš način. Moraš već jednom početi da govoriš o konkretnim problemima. Stvarima kao što su... šta znam... razlozi zašto nemamo PayPal u Srbiji.

- PayPal u Srbiji?

- PayPal, nego šta! Ljudi u celom svetu plaćaju i primaju uplate preko tog online servisa, 15% svih bezgotovinskih plaćanja u Sjedinjenim američkim državama ide preko PayPal-a, desetine hiljada malih preduzeća širom sveta je tako dobilo mogućnost da kupcima širom sveta ponudi jednostavnu kupovinu njihovih proizvoda uz plaćanje kreditnim karticama, čak i domoroci sa jebenog Vanuatua imaju mogućnost da se registruju kao korisnici PayPal-a, ali mi, stanovnici Srbije, jedne evropske zemlje na početku 21. veka - ne možemo!

- Šta ti je taj Vanuatu?

- Pacifičko ostrvo u sred nigde, otprilike na pola puta između Amerike i Australije.

- Prvi put čujem. Da li si ti svestan da većina ljudi u našoj zemlji nema pojma šta je PayPal? I sada bih ja ljudima koji seku sebi prste posle lopovske privatizacije morao da nađem način da objasnim vezu između PayPal-a, privatizacije, monopolskog poslovanja i njihovih odsečenih prstiju sa problemima koji nam tek dolaze u susret?

- Aha, baš tako.

- Baš ti hvala.

- Nema na čemu. ‘Ajde da jedemo negde nešto.

- Dobra ideja.

U ovom tekstu neću govoriti o pet zakona koje je potrebno doneti da bi svaki državljanin Srbije mogao da koristi PayPal, ClickBank i slične servise. Neću počinjati o tome da je zapravo potrebno uraditi vrlo malo da svaki naš građanin može da prima ili šalje novac preko Interneta kao bilo koji drugi građanin bilo koje druge zemlje na svetu. Neću govoriti ni o tome da bi upotrebom ovakvih servisa mogli da uštedite sebi poprilično para, jer biste preskočili monopoliste koje svaka politička garnitura koja dođe na vlast u Srbiji tako pažljivo neguje. Umesto svega toga, opet ću pokušati da ukažem na put kojim naša zemlja mora da krene.

Problem jedne države i naroda je vrlo kompleksan i ne može se objasniti u gomili naučnih studija, a kamoli jednom tekstu. Međutim, možemo zajedno markirati one tačke na kojima se nalaze problemi i ponuditi rešenja koja bi odgovarala opštoj viziji Srbije u 21. veku.

Alati kojima raspolažemo na putu ka ostvarenju cilja su svi resursi naše države, kao što su geopolitička pozicija, njeno prirodno bogatstvo i, najvažnije u 21. veku, nivo obrazovanja naših građana.

Prepreke na tom putu su neobrazovanost i nekompetentnost diplomaca naših fakulteta, stotine hiljada nepostojećih radnih mesta koji su na poreskom teretu države, korupcija, destruktivna postkomunistička administracija, prezaduženost zemlje, tajkunski monopoli, slaba bezbednosna situacija (pretnje se kreću od pijanih huligana do ozbiljnih međunarodnih kriminalnih organizacija) i slično.

Rešenja za prevazilaženje tih problema su brojna: od toga da se od Beograda kao lokacije na kojoj se ukrštaju Koridor 10 i Koridor 7 napravi najveće trgovinsko čvorište u Evropi, da se Srbija osamostali energetski (maksimalno iskorišćenje sopstvenih elektroenergetskih potencijala) i prehrambeno (o tome sam već govorio: neophodni su novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu i ukrupnjavanje parcela), preko formiranja ozbiljnih strateških partnerstava sa susedima na svim nivoima, do medicinskog i seoskog turizma, slobodnih trgovinskih zona, radu na razvoju bioinžinjeringa, informatičke pismenosti, poreskog rasterećenja privrede i podizanja životnog standarda koji bi stimulisao roditelje da se pri planiranju porodice odluče za veći broj dece nego sada.

Međutim, ni o svemu tome neću puno pisati u ovom tekstu.

U Srbiji postoji jedan nadproblem.

Sagledaćemo ga kroz cilj (viziju), zatečeno stanje (problem) i put ka ostvarenju tog cilja (promene i rešenje).

Cilj (vizija)

Vizija koju, manje-više, svi imamo jeste savremena Srbija u 21. veku, u kojoj su građani zadovoljni svojim životom. To je vizija države u kojoj možemo da radimo i od tog rada da živimo - po mogućnosti da taj posao koji radimo i volimo. Želimo da budemo deo sveta i da imamo dobre odnose sa ostatkom istog. Cilj nam je i da budemo deo duha 21. veka, da ga razumemo i idemo ispred njega, da smo dobro organizovani i obrazovani. Težimo solidarnosti jedni sa drugima, ali i gajenju tržišnog principa najboljih na najboljim mestima. Želimo zemlju u kojoj ćemo svi biti bezbedni i ravnopravni i u stvarnom životu: zdravi, vedri, nasmejani, gostoprimljivi i druželjubivi.

Zatečeno stanje (problem)

Prvi i osnovni problem jeste trenutni vladajući sistem. Nemoguće je sprovesti bilo kakvu pravu promenu dok god je taj destruktivni sistem na snazi i dok god nesposobnjakovići koji su njegovi nosioci drže sve institucije našeg društva pod svojom kontrolom.

Negativna selekcija i izbor pogrešnih ljudi postali su osnova našeg društva. Ključne pozicije su zauzeli nestručni pojedinci, bez ideja, često i elementarno glupi, uskih shvatanja, isključivo politički podobni, podmukli, bez zdravog razuma i emotivne širine.

Kako je uopšte došlo do toga? Pre 25 godina, ekipica dobrih komunista i nekadašnjih vernih sledbenika druga Tita presvukla se preko noći u navodno “velikosrpsko” odelo i objavila ozloglašeni Memorandum SANU. Slepo sledeći viziju adekvatniju shvatanju nacionalizma sredine 19. veka, nego vremena u kome su živeli, ti starci su uskoro izgubili sve ratove koje su izazvali. Nesposobni da zamisle drugačiju ulogu naše zemlje od one koju su izmozgali pre četvrt veka i nesposobni da promene sistem koji su stvorili svojim brljotinama, a koji je jednostavno neodrživ u uslovima u kojima danas funkcioniše ostatak sveta, oni su odlučili da Srbiju drže izolovanom. Na ključna mesta uskoro su počeli da dolaze isključivo podobni poslušnici bez mozga i ideja. To je nasleđe iz vremena u kom su oni bili vodeća snaga u društvu, a koje se danas nastavlja otvorenom i prikrivenom diktaturom Borisa Lj. Tadića, sina jednog iz te ekipe.

Vreme u kome živimo nalaže jedne stvari, a samozvana politička “elita” nešto sasvim drugo. Da bi Srbija bila izolovana u 21. veku, bilo je potrebno pre svega zaustaviti osavremenjivanje društva i držati narod nepismenim. Kao važnu stavku, politički vrh gaji neprekidnu podelu unutar srpskog društva da bi se kontrolisanjem besa “ovih” protiv “onih” obezbedio nastavak gubitničke politike.

Još jedan od alata zaverenika je držanje sveta (naročito poslovnog i kreativnog, tj. onog koji izaziva promene tamo gde se pojavi) podalje od Srbije, što se čini stalnom političkom nestabilnošću, korumpiranim sudovim i urušenim institucijama. Najočigledniji primer da se ništa poslednjih 25 godina nije promenilo jeste najnoviji fašistički medijski Zakon o javnom informisanju koji prvenstveno služi da se spreči prodiranje spoljnog svetla u mračnu Srbiju. Ona podela koju sam malopre pomenuo učinila je taj apsurdni zakon primenjivim u praksi, a suština o kojoj priča onaj deo društva koji se zalaže za primenu istog je potpuno promašena.

Dakle, identifikovali smo tri problema koji proističu iz delovanja samozvane političke “elite”:

1. Srbija je podeljena
2. srpski narod je nepismen
3. Srbija je izolovana od ostatka sveta

Rezultat ove tri pogubne stavke jeste da se naša zemlja vrti u začaranoj spirali stalnog propadanja što izaziva apatiju kod razumnijeg dela naroda. Jedan moj prijatelj je pre neki dan, pomalo tužno, rekao da “Srbi ne razumeju da svet može bez Srbije, a da je Srbija ta koja ne može bez sveta”.

Međutim, ono što samozvanu političku “elitu” čini još nervoznijom jeste globalizacija. Proces globalizacije je neminovan u celom svetu. Internet, dostupnost informacija i online poslovanje potpuno ruše stari koncept kapitalizma. Ekspanzija Kine u proizvodnom smislu menja pravilo da je proizvodnja osnov bogatstva. Naši političari iz svojih sebičnih razloga namerno ignorišu činjenicu da nepismen narod nema drugu opciju nego da nestane u 21. veku (što se nama, nažalost, već dešava). Jedan od najgorih primera je licemerje Predsednika Tadića koji se šetka po svetu i Evropi, a zatim nama (naukom narodu, jelte) prepričava šta sve tamo ima i kako je svet otišao napred, a onda potpiše antievropski i antisvetski Zakon o javnom informisanju onog dana kada ga je Skupština izglasala.

Ekonomija dalje kaže da, pošto više nema potrebe za većinom proizvoda evropske, a kamoli naše industrije, potrebno je da se društvo napravi prilagodljivim i inteligentnijim da bi brzo moglo da reaguje na trendove koji će biti profitabilni u 21. veku. Svi odgovori o tome ko će i kako biti bogat u 21. veku već su na Internetu: Google, Facebook, YouTube, Skype, itd. Obrazovanje i istina su takođe već odavno na Internetu (npr. Wikipedia). Toliko puta sam pisao da je industrija video igara u svetu prestigla filmsku po profitu, a kada je Metamorf Studio iz Beograda 2007. godine organizovao promociju prve srpske PC igre Genesis Rising koja je objavljena i prodavana u svetskim radnjama i reklamirana u svetskim medijima, niko od pozvanih političara nije se pojavio na organizovanoj promociji. Uporedite to sa Skype-om koji je napravljen u Estoniji i koji je kasnije prodat eBay-u za 2.6 milijardi dolara. Možete li da pretpostavite koliko bi Srbija dobila da je neko odavde prodao web servis u vrednosti koja iznosi polovinu godišnjeg budžeta naše zemlje, umesto što nas u tom iznosu svake godine eksploatiše jedna kiparska ofšor firmica?

Odavno su se zauzele pozicije na Internetu i već se hvataju startne pozicije i za nanotehnološku revoluciju koja nam sleduje u narednih desetak godina, a Srbija još uvek ima okrugao brojčanik na telefonu. Još jedan primer kako politikanti koji bi voleli da su državnici pogubno utiču na telekomunikacioni razvoj Srbije jeste imenovanje Branka Radujka na mesto direktora Telekoma. Po svom obrazovanju i radnom iskustvu, taj čovek nema apsolutno nikakve veze sa menadžmentom, a o telekomunikacijama i da ne govorimo. Na taj način se direktno usporava i koči mogućnost običnog građanina da ide u korak sa 21. vekom. Sa agilnijim i kvalifikovanijim direktorom, Telekom Srbija bi mogao biti jedan od stubova modernizacije Srbije.

Dalje, za novac koji je praktično poklonjen mrkom siledžiji Miladinu Kovačeviću, mi smo mogli u bilo kom gradu u Srbiji da instaliramo bežičnu mrežu, učinimo tako Internet dostupnijim običnim građanima i na taj način omogućimo da običan čovek sam započne svoj poslovni put na tržištu 21. veka. Naša “velikosrpska” elita o tome, naravno, ne razmišlja i zbog toga je glavna prepreka opstanku Srbije u 21. veku. Nije problem što rešenja nema, problem je što rešenja u današnjoj Srbiji nemaju šansu. Ideja Solidarnosti je da damo šansu rešenjima.

Sistem koji “oni” vode ima gubitničko ratno nasleđe. Nažalost, mi nismo imali tu sreću kao Nemačka posle Drugog svetskog rata da Saveznici temeljno očiste zemlju od korova i udare temelj za izgradnju savremenog društva, već je to ostavljeno nama samima da uradimo. Taj ratni korov su poraženi ratni profiteri (ekonomski i politički), poraženi “psi rata”, poraženi ratni huškači i, naravno, poraženi ideolozi rata. Ovi poslednji su, nažalost, i dalje ideolozi Srbije (u tekstovima koje sam pisao ovih dana sam više objasnio zašto je SANU koren srpskog problema).

Opet na red dolazi podela o kojoj sam ranije pričao. Stalno podstrekivanje protiv ostatka sveta čini onaj malo manje razuman deo srpske populacije razdražljivim i besnim. Na taj način se u nedostatku kvalitetne nacionalne politike uspeha u pozitivnim vrednostima (nauka, ekonomija, sport, životni standard građana, itd.) razvija fašistička i šovinistička klasa koja silom brani ono za šta je izmanipulisana da veruje da je srpski interes (borba protiv svih vrsta reformi i osavremenjivanja društva, mržnja prema drugima, nasilje, netolerancija, itd.). Tako neinventivni, manipulativni primitivci koji izigravaju državnike predstavljaju odličan mamac za one koji nemaju za koga da glasaju, ali imaju protiv koga. Na taj način se zloupotrebljava legitimitet koji se dobija na izborima i nastavlja se sa politikom “podobnih ispred sposobnih”.

Put (promene i rešenje)

Suština ovog poglavlja staje u jednu rečenici: rešenje je dati šansu rešenjima.

Ne postoji razlog da jedan čovek daje odgovor na svako pitanje i svaki problem. Ne moram ja da znam kako da učinim Telekom profitabilnijim, uspešnijim i savremenijim. U Srbiji znam bar troje ljudi koji su kompetentni da vode Deutsche Telekom, a kamoli Telekom Srbija, ali oni ne mogu isplivati na površinu u sistemu u kojem je Branko Radujko direktor Telekoma. Suština jeste otvoriti mogućnost da ljudi koji znaju kako da reše probleme u svom mikrokosmosu dobiju i priliku da to urade. Da bismo postavili takav sistem, moramo da uklonimo sve one koji namerno drže Srbiju osramoćenu i okovanu u trenutnom stanju - bilo da su otvoreno protiv promena, bilo da su deklaritivno za promene a sve rade potpuno suprotno. Takvih, nažalost, ima na svakom koraku i u svakoj društvenoj pori. To je borba koju moramo izboriti za dobrobit svih nas - i nas i njih.

Pokret Solidarnost će za Srbiju učiniti ono što je za posleratnu Nemačku učinio Konrad Adenauer: zaustavićemo nesposobne, ali podobne i pružićemo šansu rešenjima.