Rešenje je dati šansu rešenjima

Vozim se juče kolima sa svojim prijateljem Lazom i razgovaramo o mom poslednjem tekstu na blogu. Ja sam za volanom, on sedi na suvozačevom sedištu, drži svoj MacBook Pro kao malu bebu u krilu i ne prestaje da gunđa. Veći deo današnjeg dana proveo je gubeći vreme i živce sa polupismenim ljudima u nekoj državnoj instituciji, pa mu je nivo tolerancije i uzdržanosti zavidno opao.

- Lep tekst – kaže Laza polucinično.

- Opet imaš neku zamerku?

- Naravno da imam. Nemam više snage da ti govorim da moraš da počneš da daješ konkretna rešenja u svojim tekstovima. Onakve stvari prosečan čovek u Srbiji shvata kao običnu nekonstruktivnu kritiku, a time se i onako svi bave. Tekst kao tekst je dobar, ali nema rešenja u njemu.

- Pa ti bar znaš da rešenje ne može da se objasni u tri rečenice.

- E, pa vreme je da nađeš način. Moraš već jednom početi da govoriš o konkretnim problemima. Stvarima kao što su... šta znam... razlozi zašto nemamo PayPal u Srbiji.

- PayPal u Srbiji?

- PayPal, nego šta! Ljudi u celom svetu plaćaju i primaju uplate preko tog online servisa, 15% svih bezgotovinskih plaćanja u Sjedinjenim američkim državama ide preko PayPal-a, desetine hiljada malih preduzeća širom sveta je tako dobilo mogućnost da kupcima širom sveta ponudi jednostavnu kupovinu njihovih proizvoda uz plaćanje kreditnim karticama, čak i domoroci sa jebenog Vanuatua imaju mogućnost da se registruju kao korisnici PayPal-a, ali mi, stanovnici Srbije, jedne evropske zemlje na početku 21. veka - ne možemo!

- Šta ti je taj Vanuatu?

- Pacifičko ostrvo u sred nigde, otprilike na pola puta između Amerike i Australije.

- Prvi put čujem. Da li si ti svestan da većina ljudi u našoj zemlji nema pojma šta je PayPal? I sada bih ja ljudima koji seku sebi prste posle lopovske privatizacije morao da nađem način da objasnim vezu između PayPal-a, privatizacije, monopolskog poslovanja i njihovih odsečenih prstiju sa problemima koji nam tek dolaze u susret?

- Aha, baš tako.

- Baš ti hvala.

- Nema na čemu. ‘Ajde da jedemo negde nešto.

- Dobra ideja.

U ovom tekstu neću govoriti o pet zakona koje je potrebno doneti da bi svaki državljanin Srbije mogao da koristi PayPal, ClickBank i slične servise. Neću počinjati o tome da je zapravo potrebno uraditi vrlo malo da svaki naš građanin može da prima ili šalje novac preko Interneta kao bilo koji drugi građanin bilo koje druge zemlje na svetu. Neću govoriti ni o tome da bi upotrebom ovakvih servisa mogli da uštedite sebi poprilično para, jer biste preskočili monopoliste koje svaka politička garnitura koja dođe na vlast u Srbiji tako pažljivo neguje. Umesto svega toga, opet ću pokušati da ukažem na put kojim naša zemlja mora da krene.

Problem jedne države i naroda je vrlo kompleksan i ne može se objasniti u gomili naučnih studija, a kamoli jednom tekstu. Međutim, možemo zajedno markirati one tačke na kojima se nalaze problemi i ponuditi rešenja koja bi odgovarala opštoj viziji Srbije u 21. veku.

Alati kojima raspolažemo na putu ka ostvarenju cilja su svi resursi naše države, kao što su geopolitička pozicija, njeno prirodno bogatstvo i, najvažnije u 21. veku, nivo obrazovanja naših građana.

Prepreke na tom putu su neobrazovanost i nekompetentnost diplomaca naših fakulteta, stotine hiljada nepostojećih radnih mesta koji su na poreskom teretu države, korupcija, destruktivna postkomunistička administracija, prezaduženost zemlje, tajkunski monopoli, slaba bezbednosna situacija (pretnje se kreću od pijanih huligana do ozbiljnih međunarodnih kriminalnih organizacija) i slično.

Rešenja za prevazilaženje tih problema su brojna: od toga da se od Beograda kao lokacije na kojoj se ukrštaju Koridor 10 i Koridor 7 napravi najveće trgovinsko čvorište u Evropi, da se Srbija osamostali energetski (maksimalno iskorišćenje sopstvenih elektroenergetskih potencijala) i prehrambeno (o tome sam već govorio: neophodni su novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu i ukrupnjavanje parcela), preko formiranja ozbiljnih strateških partnerstava sa susedima na svim nivoima, do medicinskog i seoskog turizma, slobodnih trgovinskih zona, radu na razvoju bioinžinjeringa, informatičke pismenosti, poreskog rasterećenja privrede i podizanja životnog standarda koji bi stimulisao roditelje da se pri planiranju porodice odluče za veći broj dece nego sada.

Međutim, ni o svemu tome neću puno pisati u ovom tekstu.

U Srbiji postoji jedan nadproblem.

Sagledaćemo ga kroz cilj (viziju), zatečeno stanje (problem) i put ka ostvarenju tog cilja (promene i rešenje).

Cilj (vizija)

Vizija koju, manje-više, svi imamo jeste savremena Srbija u 21. veku, u kojoj su građani zadovoljni svojim životom. To je vizija države u kojoj možemo da radimo i od tog rada da živimo - po mogućnosti da taj posao koji radimo i volimo. Želimo da budemo deo sveta i da imamo dobre odnose sa ostatkom istog. Cilj nam je i da budemo deo duha 21. veka, da ga razumemo i idemo ispred njega, da smo dobro organizovani i obrazovani. Težimo solidarnosti jedni sa drugima, ali i gajenju tržišnog principa najboljih na najboljim mestima. Želimo zemlju u kojoj ćemo svi biti bezbedni i ravnopravni i u stvarnom životu: zdravi, vedri, nasmejani, gostoprimljivi i druželjubivi.

Zatečeno stanje (problem)

Prvi i osnovni problem jeste trenutni vladajući sistem. Nemoguće je sprovesti bilo kakvu pravu promenu dok god je taj destruktivni sistem na snazi i dok god nesposobnjakovići koji su njegovi nosioci drže sve institucije našeg društva pod svojom kontrolom.

Negativna selekcija i izbor pogrešnih ljudi postali su osnova našeg društva. Ključne pozicije su zauzeli nestručni pojedinci, bez ideja, često i elementarno glupi, uskih shvatanja, isključivo politički podobni, podmukli, bez zdravog razuma i emotivne širine.

Kako je uopšte došlo do toga? Pre 25 godina, ekipica dobrih komunista i nekadašnjih vernih sledbenika druga Tita presvukla se preko noći u navodno “velikosrpsko” odelo i objavila ozloglašeni Memorandum SANU. Slepo sledeći viziju adekvatniju shvatanju nacionalizma sredine 19. veka, nego vremena u kome su živeli, ti starci su uskoro izgubili sve ratove koje su izazvali. Nesposobni da zamisle drugačiju ulogu naše zemlje od one koju su izmozgali pre četvrt veka i nesposobni da promene sistem koji su stvorili svojim brljotinama, a koji je jednostavno neodrživ u uslovima u kojima danas funkcioniše ostatak sveta, oni su odlučili da Srbiju drže izolovanom. Na ključna mesta uskoro su počeli da dolaze isključivo podobni poslušnici bez mozga i ideja. To je nasleđe iz vremena u kom su oni bili vodeća snaga u društvu, a koje se danas nastavlja otvorenom i prikrivenom diktaturom Borisa Lj. Tadića, sina jednog iz te ekipe.

Vreme u kome živimo nalaže jedne stvari, a samozvana politička “elita” nešto sasvim drugo. Da bi Srbija bila izolovana u 21. veku, bilo je potrebno pre svega zaustaviti osavremenjivanje društva i držati narod nepismenim. Kao važnu stavku, politički vrh gaji neprekidnu podelu unutar srpskog društva da bi se kontrolisanjem besa “ovih” protiv “onih” obezbedio nastavak gubitničke politike.

Još jedan od alata zaverenika je držanje sveta (naročito poslovnog i kreativnog, tj. onog koji izaziva promene tamo gde se pojavi) podalje od Srbije, što se čini stalnom političkom nestabilnošću, korumpiranim sudovim i urušenim institucijama. Najočigledniji primer da se ništa poslednjih 25 godina nije promenilo jeste najnoviji fašistički medijski Zakon o javnom informisanju koji prvenstveno služi da se spreči prodiranje spoljnog svetla u mračnu Srbiju. Ona podela koju sam malopre pomenuo učinila je taj apsurdni zakon primenjivim u praksi, a suština o kojoj priča onaj deo društva koji se zalaže za primenu istog je potpuno promašena.

Dakle, identifikovali smo tri problema koji proističu iz delovanja samozvane političke “elite”:

1. Srbija je podeljena
2. srpski narod je nepismen
3. Srbija je izolovana od ostatka sveta

Rezultat ove tri pogubne stavke jeste da se naša zemlja vrti u začaranoj spirali stalnog propadanja što izaziva apatiju kod razumnijeg dela naroda. Jedan moj prijatelj je pre neki dan, pomalo tužno, rekao da “Srbi ne razumeju da svet može bez Srbije, a da je Srbija ta koja ne može bez sveta”.

Međutim, ono što samozvanu političku “elitu” čini još nervoznijom jeste globalizacija. Proces globalizacije je neminovan u celom svetu. Internet, dostupnost informacija i online poslovanje potpuno ruše stari koncept kapitalizma. Ekspanzija Kine u proizvodnom smislu menja pravilo da je proizvodnja osnov bogatstva. Naši političari iz svojih sebičnih razloga namerno ignorišu činjenicu da nepismen narod nema drugu opciju nego da nestane u 21. veku (što se nama, nažalost, već dešava). Jedan od najgorih primera je licemerje Predsednika Tadića koji se šetka po svetu i Evropi, a zatim nama (naukom narodu, jelte) prepričava šta sve tamo ima i kako je svet otišao napred, a onda potpiše antievropski i antisvetski Zakon o javnom informisanju onog dana kada ga je Skupština izglasala.

Ekonomija dalje kaže da, pošto više nema potrebe za većinom proizvoda evropske, a kamoli naše industrije, potrebno je da se društvo napravi prilagodljivim i inteligentnijim da bi brzo moglo da reaguje na trendove koji će biti profitabilni u 21. veku. Svi odgovori o tome ko će i kako biti bogat u 21. veku već su na Internetu: Google, Facebook, YouTube, Skype, itd. Obrazovanje i istina su takođe već odavno na Internetu (npr. Wikipedia). Toliko puta sam pisao da je industrija video igara u svetu prestigla filmsku po profitu, a kada je Metamorf Studio iz Beograda 2007. godine organizovao promociju prve srpske PC igre Genesis Rising koja je objavljena i prodavana u svetskim radnjama i reklamirana u svetskim medijima, niko od pozvanih političara nije se pojavio na organizovanoj promociji. Uporedite to sa Skype-om koji je napravljen u Estoniji i koji je kasnije prodat eBay-u za 2.6 milijardi dolara. Možete li da pretpostavite koliko bi Srbija dobila da je neko odavde prodao web servis u vrednosti koja iznosi polovinu godišnjeg budžeta naše zemlje, umesto što nas u tom iznosu svake godine eksploatiše jedna kiparska ofšor firmica?

Odavno su se zauzele pozicije na Internetu i već se hvataju startne pozicije i za nanotehnološku revoluciju koja nam sleduje u narednih desetak godina, a Srbija još uvek ima okrugao brojčanik na telefonu. Još jedan primer kako politikanti koji bi voleli da su državnici pogubno utiču na telekomunikacioni razvoj Srbije jeste imenovanje Branka Radujka na mesto direktora Telekoma. Po svom obrazovanju i radnom iskustvu, taj čovek nema apsolutno nikakve veze sa menadžmentom, a o telekomunikacijama i da ne govorimo. Na taj način se direktno usporava i koči mogućnost običnog građanina da ide u korak sa 21. vekom. Sa agilnijim i kvalifikovanijim direktorom, Telekom Srbija bi mogao biti jedan od stubova modernizacije Srbije.

Dalje, za novac koji je praktično poklonjen mrkom siledžiji Miladinu Kovačeviću, mi smo mogli u bilo kom gradu u Srbiji da instaliramo bežičnu mrežu, učinimo tako Internet dostupnijim običnim građanima i na taj način omogućimo da običan čovek sam započne svoj poslovni put na tržištu 21. veka. Naša “velikosrpska” elita o tome, naravno, ne razmišlja i zbog toga je glavna prepreka opstanku Srbije u 21. veku. Nije problem što rešenja nema, problem je što rešenja u današnjoj Srbiji nemaju šansu. Ideja Solidarnosti je da damo šansu rešenjima.

Sistem koji “oni” vode ima gubitničko ratno nasleđe. Nažalost, mi nismo imali tu sreću kao Nemačka posle Drugog svetskog rata da Saveznici temeljno očiste zemlju od korova i udare temelj za izgradnju savremenog društva, već je to ostavljeno nama samima da uradimo. Taj ratni korov su poraženi ratni profiteri (ekonomski i politički), poraženi “psi rata”, poraženi ratni huškači i, naravno, poraženi ideolozi rata. Ovi poslednji su, nažalost, i dalje ideolozi Srbije (u tekstovima koje sam pisao ovih dana sam više objasnio zašto je SANU koren srpskog problema).

Opet na red dolazi podela o kojoj sam ranije pričao. Stalno podstrekivanje protiv ostatka sveta čini onaj malo manje razuman deo srpske populacije razdražljivim i besnim. Na taj način se u nedostatku kvalitetne nacionalne politike uspeha u pozitivnim vrednostima (nauka, ekonomija, sport, životni standard građana, itd.) razvija fašistička i šovinistička klasa koja silom brani ono za šta je izmanipulisana da veruje da je srpski interes (borba protiv svih vrsta reformi i osavremenjivanja društva, mržnja prema drugima, nasilje, netolerancija, itd.). Tako neinventivni, manipulativni primitivci koji izigravaju državnike predstavljaju odličan mamac za one koji nemaju za koga da glasaju, ali imaju protiv koga. Na taj način se zloupotrebljava legitimitet koji se dobija na izborima i nastavlja se sa politikom “podobnih ispred sposobnih”.

Put (promene i rešenje)

Suština ovog poglavlja staje u jednu rečenici: rešenje je dati šansu rešenjima.

Ne postoji razlog da jedan čovek daje odgovor na svako pitanje i svaki problem. Ne moram ja da znam kako da učinim Telekom profitabilnijim, uspešnijim i savremenijim. U Srbiji znam bar troje ljudi koji su kompetentni da vode Deutsche Telekom, a kamoli Telekom Srbija, ali oni ne mogu isplivati na površinu u sistemu u kojem je Branko Radujko direktor Telekoma. Suština jeste otvoriti mogućnost da ljudi koji znaju kako da reše probleme u svom mikrokosmosu dobiju i priliku da to urade. Da bismo postavili takav sistem, moramo da uklonimo sve one koji namerno drže Srbiju osramoćenu i okovanu u trenutnom stanju - bilo da su otvoreno protiv promena, bilo da su deklaritivno za promene a sve rade potpuno suprotno. Takvih, nažalost, ima na svakom koraku i u svakoj društvenoj pori. To je borba koju moramo izboriti za dobrobit svih nas - i nas i njih.

Pokret Solidarnost će za Srbiju učiniti ono što je za posleratnu Nemačku učinio Konrad Adenauer: zaustavićemo nesposobne, ali podobne i pružićemo šansu rešenjima.

Pomen za Memorandum

U petak 25.09.2009, tačno u podne, aktivisti Pokreta Solidarnost su položili venac ispred sedišta SANU u Beogradu za sve poginule u ratovima koja je ta institucija izazvala svojom politikom sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tom prilikom Miloš Ranković je u ime Pokreta izjavio da smo mi verovatno jedini koji su ikada obeležili godišnjicu objavljivanja „Memoranduma", dokumenta koji je bio ideološka vodilja Slobodanu Miloševiću u politici koju je sprovodio tokom devedestih godina 20. veka.

"Danas je 23. godišnjica od kada je Memorandum osvanuo u Večernjim Novostima. Sve podele koje se danas prave u našem društvu služe isključivo da se skrene pažnja sa pravih krivaca za stanje u kojem se nalaze Srbija i sprsko društvo. Malo ljudi zna da u Memorandumu stoji da se, ukoliko ostale republike SFRJ ne prihvate amandmane na Ustav iz 1974. u kojima bi se zahtevalo prekrajanje granica unutar federacije izazove politička kriza. Tu političku krizu je 1988. Milošević i izazvao baš po receptu SANU. Nakon toga smo ušli u ratove koje smo sve do poslednjeg izgubili. Mi smo danas došli ovde da podsetimo srpsku javnost da ne možemo krenuti napred dok ljudi koji su od nas napravili najveće gubitnike s kraja 20. veka sede u prvi redovima na inaguraciji predsednika Tadića", rekao je Ranković.

Ne slažem se sa onim što govoriš, ali ću se do smrti boriti za tvoje pravo da to kažeš slobodno

Prikupljanje potpisa za obaranje katastrofalnog zakona o informisanju

Pokret Solidarnost je nastavio akciju prikupljanja potpisa građana sa ciljem da stvori kritičnu masu u narodu koja će doprineti da se katastrofalni zakon o informisanju obori. U ime Pokreta, Miloš Ranković je upozorio da je javnost dodatno uznemirio pritisak na novine "Kurir" od strane Poreske policije, koja je mimo svih procedura pokušala da zapleni dokumentaciju tih novina. "Ova paradržavna akcija je još jedan dokaz da aktuelna vlast, i pojedinci u njoj, ne želi red u medijima već se obračunava sa neistomišljenicima. Lično ne čitam Kurir, niti se slažem sa njihovom uređivačkom politikom, ali mi branimo princip koji je još u 18. veku definisao Fransoa Volter. Na plakatu, koji smo u znak otpora prema teroru koji vlast vrši na te novine zalepili na ulazna vrata ABC produkta, citirali smo Volterovu misao: 'Ne slažem se sa onim što govoriš, ali ću se do smrti boriti za tvoje pravo da to kažeš slobodno'", rekao je Ranković.

"Sve ove metode smo videli pod Miloševićem i ne smemo sebi dozvoliti da one pobede kao što to nismo dozvolili ni Miloševiću. Isto tako, važno je pomenuti da je Poreska uprava jedna od najkorumiranijih i najnefikasnijh institucija naše države. Ako znamo da je Američka agencija za borbu protiv pranja novca iznela podatak da je samo u 2005. godini iz Srbije na Kipar izneto preko milijardu dolara ofšor vezama, a Poreska policija na to do danas nije reagovala onda možemo izvući logičan zaključak da u ovoj kao ni u prethodnoj vlasti ne postoji stvarna ideja da se Srbija izvede na pravi put, već samo da se obezbedi politička i finasijska moć pojedincima", rekao je Miloš Ranković.

Autor: ekipa Borbe

Izvor: Borba, broj 28.913/914, 26. septembar 2009.

Krivi smo mi

(odlomak iz zamišljene lektire za 1. razred osnovne škole)

Pre bilo kakve praktične priče o zaduženosti Srbije, investicijama, privredi, koridorima, obrazovanju, ekologiji, bioinženjeringu, nezaposlenosti, ljudskim pravima, paradama i aeromitinzima, Srbija i srpsko društvo moraju da raščiste sa memorandumskim gubitnicima i sprezi koju oni i dan danas imaju kroz politiku, ekonomiju, sudove, medije, kriminal i delove službe bezbednosti.

U početku beše reč

Ovaj tekst je napisan kao sećanje na 25. i 26. septembar, datume kada je pre 23 godine u Večernjim novostima objavljen deo Memoranduma SANU. U ovom vizionarskom dokumentu stoje mnoge stvari, na primer izgradnja besklasnog društva u SFRJ, što je na pragu pada Berlinskog zida bilo jednako upoznavanju pećinskog čoveka sa agentima Dosijea X, međutim i takve “vizije” naše elite nisu bile toliko zanimljive i važne kao nova-stara nacionalna srpska ideja. Bazirana na “Načertaniju” Ilije Garašanina sa sredine 19. veka, a uz konstataciju da je Srbija žrtva eksploatacije drugih članica federacije, te da granice republika nisu etnički ispravne, ovaj dokument je bio tempirana bomba u post-titovoj eri. U Memorandumu se vrlo jasno pominje izazivanje političke krize i prekrajanje administrativnih granica iz Ustava 1974. godine u slučaju da ostale republike SFRJ ne prihvate velikosrpske aspiracije.

S reči na dela

Večiti gubitnici i disidenti, ali koji su na svim plenumima SKJ uvek bili na pravoj (Titovoj) strani, konačno su izazvali i tu krizu. Na osmoj sednici SKJ, Milošević, kao predsedavajući, u nameri da natera slovenačku i hrvatsku delegaciju da glasa za protivustavne amandmane, izazvao je raspad sednice i političku krizu, koja je i najavljena u memorandumu dve godine ranije. Politička kriza iz sale u kojoj je održana Osma sednica vrlo brzo se prenela i na teren, a višestranački izbori u Hrvatskoj i Sloveniji doneli su pobedu antijugoslovenskim i antisrpskim opcijama. Tako naelektrisano društvo je bilo spremno za oružani sukob i ubrzo posle toga svi narodi SFRJ su se našli u vrtlogu ratnog ludila izazvanog sujetom i totalnom neodgovornošću sopstvenih političara.

Veni vidi vici

Na kraju svih sukoba 1999. od svih republika SFRJ jedino je Srbija ostala totalni gubitnik, jer je nepobitna stvar kod svakog rata da na kraju mora postojati pobednik i gubitnik. Svi ostali narodi su ostvarili svoje pobede. Dobili su nezavisnost u granicama iz 1974., satanizovali Srbiju, iskupili se za fašističke pokrete tokom Drugog svetskog rata, izgradili infrastrukturu, uhvatili priključak sa ostatkom sveta. Srbija i srpski narod su ostali poraženi i samim tim nacionalno frustrirani, praktično zaostali i potpuno izopšteni iz svih svetskih tokova. Ono što nije pošlo za rukom Turcima i 50 godina vladavine komunizma uspelo je toj “velikosrpskoj” bulumenti. Narod sa takvim emocionalnim stanjem je predodređen za nestajanje sa lica zemlje, osim u slučaju brzog buđenja svesti o sopstvenoj grešci i teškom radu na ispravljanju iste. Ono što je druga bitna stvar jeste da svaki rat sa sobom nosi određeni model ponašanja i vrednosti u društvu. Crna berza, strah, kulturna degradacija i diktatura ni ovaj put nisu izostali. Na površinu je isplivao sav društveni šljam i ludilo. Na primer guverner NBS za vreme hiperinflacije izjavio je da “Ne mogu cene toliko brzo da rastu, koliko ja mogu brzo da štampam pare”, i na kraju je primao platu od 486 biliona dinara, i u zavisnosti od doba dana za nju je mogao kupiti 5-10 kilograma hleba. Razaranje srednje klase (vidi pod besklasno društvo) i promovisanje primitivizma jer za rat nisu potrebni umovi, već nasilnici, konačno su postali osnova srpskog društva.

Ostali samo dugmići...

Zatim tajkuni, negativna selekcija, nepotizam, primitivizam, parkirani džipovi na pešačkim stazama, Grand i Maxi, zabrinuti političari, raspali sudovi, korumpirani lekari, nepismeni profesori, loša privatizacija i otfikareni prsti, nepismeno stanovništvo koje ima strah od kompjutera kao pećinski čovek od munje je nus pojava tih ratova koja je danas društveni mejnstrim. Onako sluđeni žele što oružja, a bogami ni novca za novu oružanu ofanzivu na one što su nam “uzimali voće i od njega pravili sokove” više nema. Sada moraju smisliti neke nove pobedničke akcije, a na našu žalost njihov partizanski mozak nikada nije radio na principu tržišta, već na kredit, bespovratan zajam, Goli otok, unutrašnjeg i spoljanjeg neprijatelja. Glavna ideja da se politika vodi igranjem sa slabostima našeg naroda ima nesagledive posledice, pa je stalno “spinovanje” sa suštinskih krivaca i grešaka danas razbilo Srbe na gomilu grupica od kojih se većina zalaže za suštinski nebitnu činjenicu koju brani do krvi i uvek bez pozitivnog ishoda. Na primer naše društvo, društvo koje se od svog nastanka do danas suočava sa najozbiljnijom krizom u pogledu zaduženosti i bele kuge će se ovih dana skupiti da odmeri snage u borbi da dokaže ko sme da šeta ulicom, a ko ne.

Gde ja stadoh ti produži

I na kraju, nije vam jasno kako je Dačić prihvatljiv i Miloševiću i Tadiću? Kako to da imamo isti zakon o informisanju kao i ’98? Na Pinku Grand i Kursadžije, Tijanić direktor RTS, poreska u nepodobnim medijima, šuška se o prodaji Telekoma i NIS-a? Tadić predsednik? Ako vam i dalje nije jasno kako to da smo još uvek u istom problemu pokušajte da shvatite da dvadesetak godina kasnije, nakon totalnog poraza te ideje, predsednik Srbije je sin jednog od glavnih kreatora Memoranduma. Na njegovoj inauguraciji su u prvim redovima stajali upravo pisci tog dokumenta. Isti ljudi, iste veze, pedigrei, metode, ideje, i - što je najgore - sa potpuno istim ishodom po naš narod.

Pokret Solidarnost ima jasan cilj da za Srbiju uradi ono što je za posleratnu Nemačku uradio Konrad Adenauer, da već jednom za sva vremena završimo sa “Načertanijem” Ilije Garašanina i tumačima istog s kraja 20. i početka 21. veka.

Zato će Pokret Solidarnost u petak 25. septembra u 12 časova položiti venac ispred sedišta SANU u Knez Mihajlovoj 35, za sve poginule u ratovima koje je ova institucija izazvala. Čisto da pokaže da ima nas koji znamo da se Srbija deli samo na nas i njih. Na SANU i Srbiju, a ne na evropejce i patriote jer je to u svakoj evropskoj državi jednako.

Autori: Milan Kamponeski i Nikola Ignjatović

Izvor: Borba, broj 28.906/27, 19. septembar 2009.

Dinkićev inspektor u "Kuriru"

Na snimku je rasprava između Milenka Kosanovića, vođe poreske policije koja je po nalogu Mlađana Dinkića došla da zatvori Kurir, i advokata i novinara tog dnevnog lista.

Odgovarajući na pitanja prisutnih medijskih radnika, Milenko Kosanović nije odgovorio na pitanje da li ga je lično Mlađan Dinkić poslao u Kurir. Ćutanjem je odgovorio i na pitanje zašto se njegov načelnik Dejan Erić poziva na nepostojeće propise i utaju poreza na promet koji ne postoji.

Pre dva dana, Poreska uprava je protivzakonito pokušala da zapleni dokumentaciju ovog dnevnog lista bez prethodnog popisa i izdavanja potvrde da je dokumentacija zaplenjena. Na taj način, Mlađan Dinkić svesno vrši represiju nad istim onim novinama sa kojima je složno rušio Vladu premijera Zorana Živkovića.

Jasno je da je u našoj zemlji demokratija ugrožena, ali ne zato što novine objavljuju gluposti, nego zato što pojedinci iz vlasti koriste državne institucije da gase medije koji pišu ono što se njima ne sviđa. Šta god Kurir pisao, princip slobode govora je ugrožen i on se mora braniti po svaku cenu.

Iskreno, lično sam očajan što me je "demokratska opcija" dovela u situaciju da branim medij sa kojim se apsolutno ne slažem. Sve ukazuje na to da je Srbija u poslednjoj fazi pred užasnu diktaturu koju, bez obzira na duboke podele u našem narodu, ne smemo dozvoliti.

Ne slažem se sa onim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš.

Aktivisti Solidarnosti postavili su danas na ulazna vrata sedišta kompanije ABC Product (izdavača listova Kurir, Glas javnosti i Grom) poster sa čuvenom Volterovom maksimom "Ne slažem se sa onim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš."

Ovim gestom Solidarnost je želela da skrene pažnju javnosti da vekovna borba humanista sa totalitaristima, neprijateljima slobode govora i drugih ljudskih sloboda, nažalost, u našoj zemlji još uvek nije gotova.

Ukinućemo Zakon o medijima

Novi Zakon o javnom informisanju je otvoreni početak gušenja slobode govora, slobode informisanja i demokratije, rekao je u intervjuu "Pravdi" Milan Kamponeski, vođa pokreta Solidarnost.

Predstavnici ovog pokreta predali su predsedniku Tadiću kofer, u kome se nalazi modem, preko koga će predsednik moći da se poveže na sajt www.konektujse.net, na kojem je sloboda javne reči zagarantovana.

- Počeli smo sa prikupljanjem potpisa za peticiju koja ima za cilj ukidanje izmena Zakona o informisanju. Na sajtu koji smo pokrenuli, građani i novinari moći će da napišu sve što misle. Mi smo predsedniku Tadiću poručili da je 21. vek i da novi Zakon neće služiti ničemu, osim obračunu sa političkim neistomišljenicima, ali istina se ne može sakriti.

U proglasu vašeg pokreta piše da su stranke i pojedinci postali žrtve negativne selekcije. Na koje stranke mislite?

- Sve stranke. Ne ukazujemo mi na stranke pojedinačno, već o principu funkcionisanja države u kojoj stranke drže šapu na svakom njenom delu. Odgovornost za ovo stanje snose podjednako pozicija i opozicija. Ako je u pitanju opština ili republika - svejedno, suština je u sistemu koji je trenutno u haosu.

Koga predstavlja Pokret Solidarnost?

- Pre svega građanina, običnog čoveka koji nema priliku da iznese svoje mišljenje od silnih partokratskih struktura. Ceo sistem je okrenut u pravcu pojedinaca i društvo više nema nikakav uticaj. Parlament, Vlada, sve ustanove su uništene i društvo ne može da se izrazi. Mi smo odlučili da osnujemo pokret koji će objediniti zdrave i razumne ljude i da se napokon i njihov glas čuje.

Autor: S. J.

Izvor: Pravda, 14. septembar 2009.

Đe ba zapelo?

Kako je Srbija nakon 200 godina stalnih pobeda postala najveći gubitnik na kraju 20. veka.

Nema dileme: kako vreme odmiče, svakome ko želi da vidi jasno je da je totalna propast Srbije počela 1986. godine objavljivanjem Memoranduma SANU. Velikosrpska politika bazirana na "Načertaniju" Ilije Garašanina, starom 150 godina, na kraju 20. veka bila je ne samo prevaziđena, već i pogubna po sve strateške interese moderne srpske države.

U Memorandumu SANU se izazivanje političke krize u slučaju da ostale republike SFRJ ne prihvate velikosrpske aspiracije večitih gubitnika Titove Jugoslavije pominjalo kao sredstvo za ostvarenje ciljeva njegovih pisaca. Ti večiti gubitnici i disidenti, koji su, nekim čudom, na svim plenumima SKJ uvek bili na "pravoj" (tj. Titovoj) strani, uskoro su i izazvali tu krizu, pa malo kasnije i ratove i sve su do poslednjeg su ih izgubili.

Posledica katastrofalne neprilagođenosti tih ljudi vremenu u kom su živeli dovela je do toga da je od svih republika nekadašnje SFRJ jedino Srbija ostala totalni gubitnik. Svi drugi narodi su ostvarili svoje pobede. Dobili su nezavisnost, satanizovali Srbiju, iskupili se za fašističke pokrete tokom Drugog svetskog rata, izgradili infrastrukturu i uhvatili priključak sa ostatkom sveta. Srbija i srpski narod su postali nacionalno isfrustirani, praktično zaostali i potpuno izopšteni iz svih svetskih tokova - samim tim i preodređeni za nestajanje s lica zemlje.

Nepotrebni ratovi i nakaradna vizija kao nuspojave izrodili su korupciju, tajkunizaciju, totalnu kulturnu degradaciju, uništenje institucija i propadanje celog društva. Ono što nije pošlo za rukom Turcima za pet stotina godina ili komunistima za pedeset, uspelo je za desetak toj "velikosrpskoj" bulumenti.

Dvadeset godina kasnije, nakon totalnog poraza "memorandumske" ideje, predsednik Republike Srbije je sin jednog od glavnih kreatora Memoranduma SANU. "Gde ja stadoh ti produži" ima svoju praksu i u 21. veku. Na njegovoj inauguraciji su u prvim redovima stajali upravo pisci Memoranduma. Isti ljudi, iste veze, pedigrei, metode, ideje i - što je najgore - sa poputno istim ishodom po naš narod.

Ono što je najgore jeste što u srpskom narodu ne postoji većina za pomenutu "memorandumsku" politiku, već se veštim manipulacijama napaćenog, podeljenog i sluđenog naroda obezbeđuje podrška za nosioce iste. Na primer, Nikolić i Dačić su sada postali proevropski političari samo u cilju smekšavanja određenog dela biračkog tela, bez stvarnog razumevanja evropske tradicije Srbije. Boris Tadić je isto ono što je oduvek bio i Koštunica: umerena struja "memorandumskih" gubitnika koja je stanju da napravi most između ekstremnih snaga koje je predvodio Milošević i iskrenih protivnika te nakazne tvorevine oličene u Zoranu Đinđiću, Vesni Pešić, Milanu St. Protiću...

Satanizacija nosioca drugačije politike, kao i relativizacija različitosti ovih ljudi dodatno je sludela naš narod, sakrivši prave opcije i suzivši mu mogućnost ispravnog izbora. Zbog toga se svi i nalazimo u onom stanju kada je potpuno jasno da nam u zemlji ništa ne funkcioniše, ali većina nije u stanju da shvati odakle potiču svi problemi. Igranje sa slabostima našeg naroda ima nesagledive posledice, pa su stalne medijske manipulacije razbile Srbe na bezbroj grupica od kojih se većina zalaže za suštinski nebitnu činjenicu koju brani do krvi i uvek bez pozitivnog ishoda. Svaka zdrava inicijativa se nekako uvek udavi na krivim temeljima koji su udareni u prošlom veku te davne 1986. godine.

Zbog toga će se Solidarnost boriti za uspostavljanje potpuno novog sistema i društvene organizacije koji će biti u harmoniji sa duhom 21. veka. Zbog toga pozivamo sve političke, nevladine i društvene organizacije da se uključe u bitku za postavljanje novih temelja srpskog društva. Ti temelji moraju biti izgrađeni na kreativnosti, kompetentnosti, poštenju, solidarnosti, tržišnoj ekonomiji, promovisanju pravih vrednosti, slobodi govora, demokratiji, napretku, stalnom obrazovanju i usavršavanju, kao i očuvanju pozitivnih tradicionalnih vrednosti našeg naroda, kao što su gostoprimljivost, hrabrost i konstantna borba za slobodu.

Pre bilo kakave praktične priče o zaduženosti Srbije, investicijama, privredi, koridorima, obrazovanju, ekologiji, bioinženjeringu, nezaposlenosti, ljudskim pravima, naša država i naše društvo moraju da raščiste jednom za uvek sa "memorandumskim" luzerima i njihovim kolaboratorima u politici, ekonomiji, sudovima, medijima, kriminalnim strukturama i delovima bezbednosnih službi. Pokret Solidarnost se zalaže za osnivanje narodne komisije koja će utvrditi spregu između političkih i kriminalnih grupa, kao i ulogu i odgovornost svakog pojedinca tih krugova tokom poslednjih 25 godina, sve to sa ciljem da se konačno zaustave i kazne svi oni koji su Srbiju doveli u stanje u kom se sada nalazi. Bez toga naša zemlja jednostavno ne može krenuti napred iz krize i apatije u kojoj se trenutno nažalost nalazi.

Tekst je napisan u saradnji sa Nikolom Ignjatovićem. Hvala, Nidžo.

Život - jedina vrednost koju imamo

Imam toliko pitanja koja opsedaju čitavu moju generaciju. Verovatno, kao i mnoge pre mene i čini mi se da odgovora nema.

Imam 18 godina i sad upisujem četvrti razred gimnazije. Razmišljam šta dalje. Prvo pitanje koje dolazi je šta posle gimnazije, šta upisati, koji fakultet? Da li ću na fakultetu dobiti potrebno obrazovanje za dalji rad? Gde da se zaposlim posle? Kakvu perspektivu uopšte imam u našoj zemlji? I čini mi se da prvi put u životu osećam onu glavnu dilemu mladog čoveka u Srbiji. Raditi na tome da ostanem ovde ili da se spremam za inostranstvo?

Svima je jasno da ovde nešto ozbiljno ne valja. Ima li svrhe onda nastavljati obrazovanje u Srbiji, ako ću svejedno biti primorana da napustim zemlju radi nekih najnormalnijih potreba kao što su zaposlenje, normalan život. Život bez dileme da li će moj trud neko ceniti, život u kome je bitno šta, a ne koga znam.

Neki prijatelji su već otišli, ne vide perspektivu da ovde ikada može biti drugačije. Onda postavim sebi još jedno pitanje. Šta mi imamo, ako ne nas same? Šta je ovim ljudima u stvari bitno? Kako naći pravi odgovor i put kada je sistem takav da guši i pritiska čoveka sve dok ga ne pretvori u deo ove nefunkcionalne mašine koja nas i dalje melje uprkos zarđalim šrafovima.

Možda grešim, ali imam jako osećanje da mi možemo toliko toga dobrog da damo, a opet koliko god damo od sebe izgleda kao da to sve ode u “crnu rupu” sistema. Nije ni čudo što se toliko ideja izgubilo na putu ka cilju kada svaka zdrava misao izgleda kao bleda slika u oblacima.

Imam 18 godina, rodila sam se nekoliko dana posle čuvenog 9. marta. Ja se devedesetih i ne sećam najbolje ali kada slušam svoje roditelje shvatam da se ništa nije promenilo. Da je moja generacija u nasleđe dobila one bitke koje naši roditelji nisu završili. Onu glavnu bitku da već jednom postanemo normalna, pravedna, moderna zemlja.

I onda se vraćam na početak i prvo pitanje. Kako neko od 18 godina ko želi nešto dobro da uradi, da stekne dobro obrazovanje bez straha da li će fakultet biti diskreditovan zbog korumpiranih profesora. Kako to izvesti u sistemu u kojem očigledno samo grabljivice sa faličnim moralom i sistemom vrednosti umeju da plivaju? Ne osuđujem ljude, nemam ja pravo da to radim, a ni ne želim, ali moram glasno da kažem da su naše vrednosti van svih granica normale. Umesto da se podržava i ohrabruje ljudskost, humanost i napredak, nastavak evolucije po kojoj po prirodi težimo, stvari se vraćaju na surovi opstanak, borbu za život, zakon bezobraznijeg i nevaspitanijeg.

Mi konstantno nazadujemo i to nije sporno. Sporno je samo to što o tome ćutimo i što se protiv toga ne borimo. Jesmo li se mi to već predali? Tolika pitanja su sludela moju generaciju i, iako znam da smo mladi i da imamo najmanje prava na to, shvatam da su moji prijatelji već sada umorni.

Imam toliko dilema, ali jedno sigurno znam - ja se bez borbe do sada nisam nikada predala, pa neću ni ovaj put. Ne samo što imam snage i volje za to, nego verujem da jedino što ima smisla jeste boriti se.

I, na kraju, šta je u stvari bitno? Život, sam po sebi, jedina vrednost koju imamo. Boriti se za njega, živeti ga, a ne životariti ili preživljavati. Eto, to je bitno.

Autor: Anja Macić

Izvor: Borba, broj 28.899/900, 12. septembar 2009.

Protest "Solidarnosti"

Udruženje građana "Solidarnost" protestovalo je juče ispred zgrade Predsedništva Srbije zahtevajući od predsednika Borisa Tadića da povuče izmene i dopune Zakona o informisanju. Članovi udruženja su na pisarnici Predsedništva Tadiću dostavili kofer u kome se nalazio modem uz objašnjenje da predsednik počne da koristi internet i informiše se.

Prema rečima Milana Kamponeskog, predstavnika ovog udruženja, njihov cilj je da pokažu koliko je Zakon represivan i poguban za srpske medije i društvo u celini.

- Želimo da ukažemo koliko je građana naše zemlje protiv zakona. Iza nas ne stoji nijedna stranka, ali želimo da naše akcije imaju političkog uticaja kako bi pogrešne odluke bile promenjene. Koja god vlast da ih je usvojila, isto bi smo reagovali - objasnio je Kamponeski.

Autor: S.M.

Izvor: Kurir, broj 2142, 11. septembar 2009.

Tadiću poklonjen modem da ga podseti da je u 21. veku

Pokret "Solidarnost" ispred zgrade Predsedništva skuplja potpise za ukidanje Zakona o informisanju. To što je donet ovakav zakon neće sprečiti ljude da se informišu jer će to raditi putem interneta.

Pokret "Solidarnost" juče je na Andrićevom vencu ispred zgrade Predsedništva počeo da sakuplja potpise za ukidanje Zakona o informisanju. Predstavnici pokreta su predali na prijavnici Predsedništva kofer sa modemom predsedniku Srbije Borisu Tadiću kao simbol da će prava informacija uvek biti dostupna javnosti.

Milan Kamponeski, predstavnik Solidarnosti, kaže za "Borbu" da je taj pokret krenuo u borbu da se Zakon o

informisanju obori.

"Ideja je da naš pokret odnese jedan kofer predsedniku Srbije Borisu Tadiću u kojem se nalazi modem za internet konekciju i da mu kažemo da

živimo u dvadesetprvom veku a da to što je donešen ovakav zakon neće sprečiti ljude da se informišu jer će to raditi putem interneta", rekao je Kamponeski. On dodaje da ljudima koji su doneli ovaj zakon mora da bude jasno da neće moći da spreče zdravu i dobru informaciju ma koliko zakon predviđao jednu strašnu cenzuru i obračun sa neposlušnim medijima.

"Nedopustivo je za jedno civilizovano, demokratsko društvo da dobije ovakav Zakon o inforimsanju. Građani još nisu svesni koliko je važno da se izbore za slobodu medija i govora", rekao je on.

Nikola Ignjatović aktivista Solidarnosti kaže za "Borbu" da nam Zakon o informisanju govori da polako ali sigurno Srbija ulazi u diktaturu i da je proces demokratizacije našeg društva kao i uvođenje evropskih standarda tim zakonom zaustavljen.

"Sve priče o putu naše zemlje ka EU su na nivou propagande i jeftinog marketinga, a ništa se konkretno ne radi. O članstvu naše zemlje u EU je nemoguće pričati kada imate ovakav zakon, koji guši slobodu medija i govora. Potrebno je oboriti zakon i krenuti u borbu za istinsku demokratizaciju i slobodu našeg društva", rekao je Ignjatović.

Slaviša Pavlović aktivista Pokreta "Moja Srbija", čiji je predsednik Aleksandar Vulin, kaže da je došao da pruži podršku inicijativi jer Zakon treba oboriti zato što je "skandalozan". On dodaje da je cilj ovog protesta da pokaže da u Srbiji još postoje ljudi koji ne veruju slepo predsedniku Srbije Borisu Tadiću nego posmatraju i prate sve svojim očima.

"Kad ljudima oduzmete slobodu oni sve više njoj teže i ovakve inicijative i skupovi biće sve češća pojava. Očekujem da će se ovoj ideji pridružiti svi čak i pojedine političke partije", rekao je on.

Još bez inicijative da se proveri ustavnost Zakona

Ustavni sud Srbije nije dobio nijednu inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti izmena Zakona o javnom informisanju, koje je parlament usvojio 31. avgusta, izjavio je juče savetnik za odnose s javnošću najviše sudske instance Dejan Milić. "Bilo koja inicijativa, ako stigne u narednim danima, ući će u redovnu sudsku proceduru", kazao je savetnik za medije u Ustavnom sudu Dejan Milić. Prema njegovim rečima, nedavno je stigla jedna inicijativa za ocenu ustavnosti pojedinih odredba Zakona o javnom informisanju, ali ne i za izmene i dopune tog akta koje su usvojene 31. avgusta.

Janković oformio radnu grupu za proveru Zakona

Posle niza zamerki stručne i široke javnosti, zaštitnik građana Saša Janković oformio je radnu grupu koja će da ispita da li ima osnova za ocenu ustavnosti tih zakonskih izmena. Radnu grupu čine profesori prava Vladimir Vodinelić i Marijana Pajvančić, advokat Slobodan Kremenjak i medijski ekspert Rade Veljanovski. Janković je najavio da će za nekoliko dana doneti odluku da li će Ustavnom sudu podneti predlog za ocenu ustavnosti spornih izmena Zakona o javnom informisanju.

Autor: Darko Zlojutro

Izvor: Borba, broj 28.898, 11. septembar 2009.

Modem za Tadića

Udruženje građana Solidarnost protestvovalo je juče ispred zgrade Predsedništva Srbije zahtevajući od predsednika Borisa Tadića da povuče izmene i dopune Zakona o informisanju. Članovi udruženja su na pisarnici Predsedništva Tadiću dostavili kofer u kome se nalazio modem uz objašnjenje da predsednik počne da koristi internet i informiše se.

Autor: nepoznat

Izvor: Glas javnosti, 11. septembar 2009.

Kako je Srbija ponovo krenula suprotno od kazaljke na satu

Stavovi Pokreta Solidarnost, koji se zalaže za osposobljavanje Srbije za šanse i izazove koje sa sobom donose 21. vek i globalizacija

U neobične pojave na planeti Zemlji - pored polarnih aurora, loptastih munja i australijskih kljunara - spada i sposobnost svake Vlade Srbije u kojoj participira Ivica Dačić da uporno pravi iste greške. Jedna od njih jeste drastično ograničavanje slobode medija oličeno u "Zakonu o javnom informisanju", odnosno izmenama i dopunama prethodnog zakona.

Taj film smo već gledali i nije nam se svideo - čak se može reći da nam je bio poprilično gadan. Međutim, eto, sada ga opet gledamo i to na inicijativu istih onih koji su prethodnu predstavu najviše i kritikovali. Za razliku od Miloševićeve diktature koja je imala dugogodišnju uvertiru ovaj put imamo ulazak u istu po skraćenoj proceduri. A novi medijski zakon dolazi u paketu sa ograničavanjem prava na štrajk radnicima.

Evo par primera kakve sve koristi imaju građani o ovih izmena i dopuna. Kada vam se dogodi da vam rod rođeni umre nemarom lekara koji je prethodno tražio i uzeo mito za operaciju, kada vam firmu opljačkaju korumpirani direktori i njihovi stečajni naslednici, kada vam prijatelja policija pretuče na smrt ili kada dobijete otkaz u sudu da bi na vaše mesto seo neko podoban, nećete moći baš ništa da kažete dok naše super-efikasno i nekorumpirano sudstvo ne dostavi pravosnažnu presudu protiv onih koje biste vi da "klevećete". Ili, kako naš Predsednik kaže: "dosta mi je više tih priča o korupciji i kriminalu - ako imate dokaze, donesite ih u policiju!" Jeste malo neprijatno nositi dokaze u aferi "Kofer" ministru Dačiću, ali ako je Predsednik tako rekao - onda stvarno nema druge!

S druge strane, oni mogu sve. Mogu da vas obaveste da, po rezultatu sopstvenih istraživanja, imate čistu sreću što živite u Srbiji, jer je kod nas sve tako jeftino da Kinezi, eto, razmišljaju da presele svoju bagatelnu proizvodnju baš ovde, a velike svetske kompanije se prosto otimaju ne bi li malo uživale u blagodetima domaće poslovne klime. Mogu da vam obećaju hiljadu evra od akcija, proizvodnju FIAT-a, 100 hiljada novih radnih mesta usred najveće ekonomske krize od Velike depresije do danas, stanove, investicije, koridore, čiste tendere, "kažnjavanje odgovornih" i još trista izmišljotina - a vi nijednom nećete moći da kažete "izgleda da nas opet bezočno lažu". Ako se drznete da naglas to izgovorite, eto kazne od milion evra - isto onoliko koliko je poklonjeno Miladinu Kovačeviću zbog "malog propusta" državnih službenika. Ali, ni to nećete smeti da kažete jasno i glasno, jer još uvek nema pravosnažne presude protiv gospodina vicekonzula.

Dalje, nećete moći da kažete ni "Kosovo je Srbija", niti da nije Srbija, pošto još uvek čekamo presudu Međunarodnog suda pravde oko toga. Nećete moći da kažete da je Hašim Tači terorista, da je Ante Gotovina izvršio genocid nad Srbima u Hrvatskoj, a o liku i delu Nasera Orića da i ne govorimo. Haradinaj? Ni reči, još nema presude. Mladić? Ista priča. Nećemo, dakle, smeti da pominjemo monopol Delte, malverzacije oko Luke Beograd ili TC Ušća, ubistvo dvoje nevinih mladića koji su služili svojoj zemlji kao gardisti u Topčideru (odnosno, njihovoj nasilnoj smrti - ne znamo još da li je samoubistvo u pitanju), finansijskim avanturama nestašnog Zvezdana Terzića i njegovih kompanjona iz Fudbalskog saveza Srbije, organizovanom uništavanju sportskih društava Crvena zvezda i Partizan ili milijardama evra koji bez kontrole nestaju iz državne kase i završavaju na Kipru i sličnim lokacijama. Naravno, podrazumeva se da ne smemo pominjati ni Tadićevo najbrutalnije moguće kršenje Ustava nalozima koje izdaje Mirku Cvetkoviću, koji je usput i premijer Srbije.

A suština je jednostavna. Pošto se preko Specijalnog suda i UBPOK-a Dinkić obračunao sa svima koji su smetali dominaciji Delte, sada su na red došli i oni koji imaju da kažu nešto protiv toga. Disciplinovanje onih koji bi mnogo da pričaju za sada počinje u Privrednom sudu, ali nije isključeno da će se vrlo verovatno uskoro preseliti i u Specijalni sud.

Vredi pomenuti da je osmog juna ove godine u Evropski parlament ušla švedska Piratska stranka (Piratpartiet), treća najveća stranka po broju članova u toj zemlji i najpopularnija stranka među mladim Šveđanima. Osnovna ideja te političke organizacije jeste ukidanje ono malo zaostalih zakonskih barijera za razmenu određenih vrsta podataka preko Interneta. Pre par dana, samozvana "proevropska" Vlada u Srbiji izmenama i dopunama "Zakona o javnom informisanju" otvorila je sebi mogućnost da ukine svaku informaciju koja ne veliča premudrost onih koji je sačinjavaju. Tako je Srbija, nažalost, ponovo krenula u suprotnom smeru od kazaljke na satu.

Novi-stari zakon neće sprečiti frulice da sviraju "U cara Trojana kozje uši", ali će svakako služiti pojedincima iz vlasti za lični obračun sa onima koji, po njihovom kriterijumu, previše znaju i još bi da govore o tome. Očigledno je da naš Savet Plemenskih Mudraca nije čuo da je 21. vek doneo sa sobom Internet i da sve te informacije koje bi oni tako žarko voleli da zataškaju i sakriju od očiju javnosti uveliko kruže po globalnoj mreži. Na nesreću politikanata koji sebe pokušavaju da predstave kao državnike, njihovih marketinških savetnika i male grupe krupnih privrednih kriminalaca, Srbija nije Srbistan, zabačena prćija izolovana od ostatka sveta, već naša otadžbina i naš dom. Zbog toga je naša dužnost da se prema njoj baš tako i odnosimo.

Onima kojima još uvek nije jasno zašto je važno da se svako od nas suprotstavi naznakama diktature oličenim u gušenju slobode medija, preporučujem poemu Martina Nimulera (Martin Niemöller) iz vremena nacističke Nemačke:

Prvo su došli po komuniste,

a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.

Zatim su došli po Jevreje,

a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.

Zatim su došli po sindikalce,

a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.

Zatim su došli po katolike,

a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.

Zatim su došli po mene,

ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.

Pošto smo se lepo razumeli zbog čega je toliko važno da se "Zakon o javnom informisanju" vrati nazad u fioku onih koji bi po svaku cenu što duže da gospodare našom kućom, a da je pri tom tretiraju kao javni WC, vidimo se u utorak da se izborimo za svoje osnovno ljudsko pravo - pravo slobode govora. Pokret Solidarnost će u utorak, 8. septembra, od 12 časova kod Predsedništva Republike Srbije (Andrićev venac 1) početi sa prikupljanjem potpisa za ukidanje nakaradnog "Zakona o javnom informisanju".

Autor: Pokret Solidarnost

Izvor: Borba, broj 28.892/93, 5. septembar 2009.