Šta li nam je u glavama?

Verovatno precenjujući političku obrazovanost svog naroda, čvrsto sam ubedjen da svaki Srbin dok gleda neki politički program, prosečno bar deset puta nedeljno pomisli: "šta li je ovima u glavi?"

Kod mene su razna pitanja u opticaju. Od "šta je ovom čoveku u glavi?" preko "šta li on misli da je nama u glavi?" do "ma ovo mora da je skrivena kamera!"

Gledam ih tako, a ipak imam onaj osećaj kao kada stojite u prepunom autobusu u kojem se neko "čuje" na "kupam se isključivo subotom - i leti i zimi", a samo se vi okrećete oko sebe da ustanovite poreklo iste nesrećne okolnosti, dok drugi kao da uživaju u nagonu za "vraćanjem poslednjeg pojedenog obroka na svetlo dana". Ili, recimo, ona filmska situacija sa turbulencijama u padajućem avionu i scenama u kojima ispadaju koferi iz tovarnog prostora, maske za disanje i sve to prati vriska i cika. Kod drugih da, kod nas jok. Mi imamo sreću da čujemo blagi posmrtno umirujući glas našeg kapetana koji saopštava. "Dragi putnici, sve je u redu. Vežite vaše pojaseve. Za koji minut ćemo sleteti u okean."

Dakle, razlog što je to tako u Srbiji, jeste to što postoji nekoliko vrlo efikasnih metoda manipulacije nacijom. Evo tri glavne.

Prva i osnovna manipulacija je pouzdana, "samo za tvoje uši" informacija iz "samog vrha"

Poslednjih nekoliko godina glavna "samo za tvoje uši informacija" jeste da je neko tamo, negde u svetu kreator naše unutrašnje politike. Malo toga od nas zavisi i zato svi moramo da trpimo samovolju pojedinaca. Što se tiče opozicije, "ti" iz sveta zaokružuju glasačke listiće većine građana u Srbiji. Što se tiče vlasti, podrazumeva se da "ti" kreatori naše politike upravo žele da Mišković bude glavni tajkun, Branko Radujko direktor Telekoma ili Bojan Krišto direktor Aerodorma.
Sve u svemu nisu krivi ovi sa vlasti, nego ih tako zapalo. Dakle, moraju reforme da se sprovedu, kažu, na "samom vrhu", ne bi oni, ali moraju (taj deo im verujem). A to što je njih zapalo (voljom onih u svetu, naravno) da ne osete težinu reformi ili se čak uglave u "primarnu akumulaciju kapitala", kako su interno nazvali ovu pljačku, jeste čist sticaj okolnosti.

Druga manipulacija je "zabrinutost" praćena grimasama i velikim rečima i još većim obećanjima i rešenjima.

Za Kosovo, EU, grip H1N1, socijano ugrožene radnike u opljačkanim firmama, krizu, doborobit životne sredine i životinja, slobodu medija, natalitet, Isusovo učenje, prava svih manjinskih grupa... Kao i pre deset godina velike reči, "velikih ljudi" koji iz svojih velikih kuća ulaze u tudje velike automobile da bi pravili velike račune novcem od velikih nameta malim ljudima - sve to samo za veliku Srbiju.

Zabrinutost prati velika borba protiv korupcije, još veća reforma državnog aparata, najveća moguća revizija raspodele državnih stanova, tolika odbrana prava Srba na Kosovu da Obama od straha sve vreme mora držati ruku na "crvenom dugmetu". Mda.

Treća, glavna manipulacija je "sve je u redu" manipulacija.

I drugi imaju probleme, pa se niko ne buni, evo osvojili smo zlato u nekom bazenu, kriza je gotova, dobićemo novi kredit, evo "beli šengen", a sada će i SSP, samo što nije... Oni koji kritikuju samozvanu "elitu" isključivo se služe govorom mržnje. Ma svaki put kada ne pohvale premudrost naše elite, oni ostrašćeno i zavidno skupljaju jeftine političke poene. Uz takve reči ide i onaj ležerni osmeh i konstatacija da je svaki kritičar aktuelne situacije ostrašćen, jer ga žena vara, ima tesne cipele, probleme sa erekcijom, više voli život nego Kosovo, ne voli sarmu i burek, zato što bi i on da krade a ne može, plaćen jer je izdajnik, kriminalac, nekrst, patuljak, homoseksualac, loš čovek i još trista drugih izmišljotina.

I tako... A u našem autobusu smrdi, li smrdi...

Neumerenost u umerenosti

iliti fekalna piramida vs. bela kuga

Prvo da pojasnim šta je fekalna piramida.

To je kostrukcija sistema funkcionisanja u našoj Srbiji, sistem u kojem nema veze šta znaš, već koga znaš. Sistem u kom priliku dobijaju "poznati" i podobni, a ne kreativni i sposobni. Fekalnu piramidu uglavnom čine fekalne cigle. Fekalne cigle su pojedinačne ili grupne pojave koje piramidu čine potpuno neupotrebljivom i neuglednom.

Fekalnim ciglama fekalne piramide nije preterano stalo do toga da mesto na kojem se nalaze unapređuju i obavljaju posao zbog kog su tu, jer najčešće isti i ne znaju da ga rade. Međutim, svaku kritiku doživljavaju lično i najčešće je karakterišu kao "čist govor mržnje".

Cigle fekalne piramide se skoro po pravilu ne uklapaju jedna u drugu, pa svaka od tih piramida na prvi pogled i ne izgleda kao prava piramida, već kao grupa malih fekalija na velikoj gomili.

Svaka normalna cigla u fekalnoj piramidi služi da se od te gomile fekalija napravi kakva-takva forma koja liči na piramidu, uz stalni pritisak na svest istih, da čvrstih cigala ima koliko hoćeš i da mogu samo fekalnoj dobroj volji da zahvale što imaju tu čast da im služe kao potpora.

Fekalne piramide se uvek pozivaju na dve stvari: na to da i u drugim piramidama u svetu ima fekalija i na to da nije u evropskom maniru da se kritikuje bilo koja piramida.

Cigle fekalne piramide liče na prave cigle i velika većina ljudi se prevari kada vidi takvu bez ličnog kontakta sa istom. Međutim, posle par kontakta i najveći laici shvataju sa kakvim materijalom su se uhvatili u koštac.

Fekalna piramida koristi sve raspoložive metode manipulacije, od snebivanja prema tonu bilo kakvog glasa protiv nje, do bučnih najava rešenja raznih problema.

Fekalne cigle naše piramide imaju istančane senzore koji registruju bilo kakvo prisustvo prave cigle i onda ulažu sve napore i raspoloživa sredstva da obična cigla ne ugleda svetlo dana, osim ako od nje ne naprave fekalnu ciglu ili da je po mogućnosti presele u neku drugu piramidu, po principu "što dalje, to bolje".

Fekalna cigla ima hiljadu zamerki na svaku kritiku fekalne piramide, koje silom tretira kao najbitnije u suštini univerzuma.

Fekalna cigla ne zna šta je to bela kuga.

Protiv sistema fekalne piramide jedino efikasno sredstvo je fekalna motka.

Fekalne motke ce se uskoro deliti u Pokretu Solidarnost - brzo stani u red!

Narod pesmom ljulja lug

- Dobar dan.
- Takođe.
- Ja bih da razgovaram sa Predsednikom.
- A kojim dobrom?
- Ništa dobro, verujte mi.
- Verujem vam... Dolazite samo da kukate, niko da pita Predsednika kako je njemu.
- Niko?
- Baš niko. A šta vam je to u ruci?
- Bomba.
- Bomba?!
- Zapravo, dve bombe.
- Dve? Zašto dve? Bajden je otišao još jutros.
- Za svaki slučaj - ako mi jednu otmete, da imam čime da pretim.
- Da pretite?
- Da.
- A kome da pretite?
- Svima.
- I Predsedniku?
- Njemu pogotovo.
- Znači, ne samo da nećete da pitate kako je i da kukate, nego ćete još i da mu pretite bombom?
- Da, tako nekako.
- A zašto? Šta vam je on učinio?

Čovek sa bombom se malo zamisli.

- Pa kad ovako gledam, ništa mi nije učinio...
- Eto vidite, on ništa nikome nije učinio, a svi bi njemu da prete.
- Pa jeste tako... Mada, on stalno preuzima odgovornost za razne stvari, pa, rekoh, možda preuzme i za moj problem...
- Problem?
- Da, problem.
- A da imaš kolače ne bi došao da ih podeliš sa Predsednikom.
- Pa, nemam kolače.
- Pitam hipotetički: da ih imaš, da li bi ih podelio sa Predsednikom?

Neprijatelj naroda opet malo zastane da razmisli, pa kratko i odlučno odgovori.

- Ne bih došao da ih podelim.
- Tako sam i mislila.
- Ali, ja nemam mogućnosti da sebi priuštim kolače.
- A za bombe imaš?
- Iskreno da vam kažem, nemam ni za bombe - uzeo sam ih od komšija Jove.
- A on ima za bombe, a nema za kolače? - nastavi službenica pomalo ljutito.
- Nema ni on.
- Nema? A odakle mu onda te dve bombe?
- To su mu uspomene iz rata.
- Kog rata?
- Drugog i četvrtog.
- Drugog i četvrtog?
- Da, za Hrvatsku i Kosovo.
- U, jaki ratovi... - reče službenica pomalo podrugljivo.
- Jaki ili ne, ja imam bombu i hoću da razgovaram sa Predsednikom - postao je odlučan terorista.
- Mislite da mu pretite?
- I to, između ostalog.
- Dobro, da vas pitam onako ljudski: a zašto niste zakazali normalno kao i svako drugi sastanak?
- Sve sam pokušao.
- I?
- I evo me kod vas sa komšija Jovinom bombom.

U tom trenutku, naglo su se otvorila vrata koja su vodila prema predsedničkom kabinetu. Od
iznenađenja, radikalni ekstremista ispusti jednu od dve bombe, ali samo da bi iz druge izvukao osigurač. Dok su se papiri koji su se razleteli po sobi polako smirivali na podu, bomba se lagano dokotrljala do gromadinih cipela koje su ušle na ta naglo otvorena vrata. Gromada se obratila direktno, skoro zapovednički, bombašu samoubici.

- Gospodine teroristo, sve vreme na kameri pratimo vašu lakrdiju - reče dok je podizao sa poda bombu iz četvrtog rata, a zatim nastavi da komanduje, pokazujući sekretarici da može da prestane da viri iza stola. - Odmah da ste mi predali i drugu bombu.
- Razneću se - pooštrio je bombaš svoj nastup.
- To je trebalo odmah da kažete, a ne da nas sada obaveštavate o tome.
- Ne razumem.
- Šta ne razumete?
- Ne razumem šta je trebalo odmah da kazem?
- Da hoćete da se raznesete.
- Pa to sam i rekao!
- Niste.
- Nisam?
- Ne. Rekli ste da hoćete da pretite Predsedniku.
- Pa to je slično. Uostalom, imam bombu u ruci!
- To je očigledno, ali mi sa tom vašom bombom ne možemo ništa da uradimo.
- Opet ne razumem?
- Mi nemamo nikakve koristi od vašeg upada.
- Kakve koristi?
- Nikakve, kažem.
- A kakvom biste korišću bili zadovoljni?
- Medijskom.
- Pa šta ja sada treba da uradim.
- Što se Predsednika tiče, možete da se dignete u vazduh.
- Neće me primiti?
- Neće.
- Zašto?
- Ljut je na vas.
- Na mene?
- Da. Baš na vas.
- Zašto je ljut?
- Zato što ste poslali pismo sa svojim namerama svima u državi.
- Pismo?
- Da, pismo u kojem kažete da ćete se dići u vazduh samo zato što vam je neki tamo sudija uništio život.
- Nije samo sudija, zapravo bio je...
- Ma ništa nas to ne interesuje. Ako vam je on kriv, kod njega u kancelariju pa se dižite u vazduh.
- A kako uopšte znate za pismo? Niko mi ne odgovara na njega već dve nedelje. Mislio sam da nisam platio dovoljno poštarine i da još nije stiglo.
- Stiglo je, naravno da je stiglo. Eno, opozicionari ga dele novinarima ispred zgrade.
- Opozicija? Novinari?
- Da. Zar ne čujete kako skandiraju ispred?
- Šta skandiraju?
- Najvise Spasi Srbiju i ubi se, Draganeee, DraganeeeEEEeeeEEE.
- A otkud oni znaju moje ime?
- Šta si ti: lud ili gluv? Kažem ti da opozicija deli tvoje pismo svim prolaznicima ispred Predsedništva!
- I to je sada Predsedniku problem?
- Pa naravno da je problem! Mogao si da ne obavestiš hiljade ljudi o tome i da napravimo kao da si pokušao atentat na Predsednika!
- Atentat?
- Naravno! Recimo, da si radikalni ekstremista koji nije zadovoljan što Tadić neće da prizna nezavisno Kosovo.
- Da ga ubije neko što neće da prizna Kosovo?
- Da. Jel' to nemoguće?
- Nemoguće je.
- Ma ti mi mnogo znaš... Šta je? Sada si i savetnik za medije Predsednika?
- Pa samo pretpostavljam. - reče i vrati osigurač u bombu - Uhvatio me grč u ruci.
- Ma nemaš ti pojma.
- I šta ćemo sada?
- Nemam pojma. Ti si napravio problem, ti ga i rešavaj.

U tom trenutku, u sobu na ista vrata uđe i neki tip u odelu i obrati se gromadi.

- Ja sada preuzimam kontrolu. Gospodine teroristo, Predsednik me je obavestio o vašim namerama. Ja sam sekretar u Ministarstvu pravosuđa.
- Znam, video sam vas na televiziji. Vi ste obezbedili milion za onog košarkaša što bije po Americi.
- Jeste, ja sam taj.
- Odlično. Hoću i ja milion dolara. - setio se kriminalac prerušen u teroristu - Ako mi ne isplatite milion u malim apoenima i obezbedite helikopter do neke granice, dićiću se u vazduh.

U tom trenutku se gromada ubaci u dikusiju.

- Vi iz Ministarstva uvek napravite neki problem. Što si dolazio uopšte? Već smo skoro završili celu priču. Sve si pokvario!
- Hoću milion - reče kriminalac i dopuni se - i helikopter, i dovoljno goriva.
- Jel' možemo da kažemo da želiš i da Srbija prizna Kosovo? - nastavi sekretar, ne hajući za kritike gromade.
- Onda dva miliona? - poče sa cenjkanjem albanski ekstremista.
- 500,000.
- 1,500,000.
- 750,000.
- Milionče?
- Može milionče - konstatova naoružani albanski ekstremista.

U tom trenutku, gromada sede na fotelju pored sebe, prekrsti se i promrmlja sebi u bradu: "trebalo je da prihvatim da budem saobraćajac u Leskovcu...". Kako je to izustio, vrata koja vode do predsedničke kancelarije, ponovo se otvoriše i na njima se pojavi lider opozicije. Gromada se ponovo prekrsti.

- Dragane, da li te je ova bitanga iz Ministarstva nagovarala da priznaš nešto drugo umesto onog što piše u tvom pismu? - pređe odmah na stvar opozicioni vođa.
- Ko je bre tebe pustio ovde? - upita komandujućim glasom sekretar.
- To nije bitno!

Albanski terorista sede pored gromade i ovaj ga ponudi cigaretom.

- Bitno je! - nastavi oštrim tonom sekretar - Opet ona krtica ministar odbrane?
- Nije on krtica.
- Jok, ja sam!
- Ne, ti si rovac - reče podrugljivo opozicionar.

Dragan zamoli gromadu da mu pridrži bombu dok on izađe samo da pozdravi masu koja je okupljena ispred, što gromada prihvati bez pogovora. Draganova pojava na vratima Predsedništva izazvala je burne pozitivne reakcije mase koja, sa nekim posebnim ponosom, kao kada se peva himna, zapeva još jače: Spasi Srbiju i ubi se, Draganeee, DraganeeeEEEeeeEEE!

- Ovo je veličanstveno! - konstatovao je najnoviji miljenik srpskog naroda po povratku u hol Predsedništva, u kojem se sada nalazio i ministar odbrane - Osetio sam se na trenutak kao Predsednik.

Međutim, njegove reči se nisu čule od vike zajapurenog sekretara.
- Ponovo me sabotiraš! - urlao je sekretar na ministra koji se, ne hajući za viku, srdačno obratio Draganu.
- Koliko ste dogovorili, prijatelju?
- Milion i da kažem da hoću da ubijem Predsednika pošto neće da prizna nezavisno Kosovo...
- Opet milionče? - konstatuje ministar zlurado.
- Znao sam, znao sam, đubre znojavo! - ubaci se opozicionar obraćajući se sekretaru - Opet jeftini politički poeni! Sada ću da dam izjavu za medije!

Vođa opozicije je krenuo da izađe na vrata, ali mu je sekretar preprečio put. Dragan je u međuvremenu seo nazad pored gromade koja mu je uredno vratila obe bombe. Službenica je takođe sedela pored gromade i uz uzdah konstatovala.

- Eh Dragane, Dragane... Svega ovoga ne bi bilo samo da si došao u kratkim pantalonama...
- Ja ništa ne razumem vas političare.
- Dobro, šta ti sad nije jasno?
- Pa kakvim kratkim pantalonama?
- Običnim. Bilo kakvim. Mogu i papuče.
- I papuče?
- Da, ne možeš u kratkim pantalonama u državne ustanove.

U međuvremenu se rasprava sekretara, ministra odbrane i glavnog predsednikovog opozicionara pretvorila u gušanje i otimanje za kvaku od vrata.

- Pusti me napolje, debeli! - vikao je opozicionar dok je desnom rukom cimao kvaku od izlaznih vrata.
- Dragane, Dragane! - dozivao je sekretar dok je leđima držao vrata - Dobaci mi jednu bombu!
- Ni bomba ti neće pomoći ovaj put! - vikao je opozicionar, stežući sekretara za gušu levom rukom.
- Ministre, ministre - vapio je u pomoć sekretar.
- Ponudi mu milionče, kao što uvek radiš. - bio je ciničan ministar i odmah nastavio - Više državu košta tvoje pregovaranje nego sve Deltine promašene investicije.
- Ma i ja sam budala kad od tebe tražim da me braniš, ti samo znaš da deliš stanove, umesto da ideš na Kosovo!
- Za tebe ćemo posebnu kreditnu liniju da tražimo od MMF-a.
- Idi-te na Ko-so-vo, idi-te na Ko-so-vo - počeo je da skandira sekretar, gušajući se sa opozicionarom.

Već je prošlo vreme za ručak, a šumarak ispred Predsedništva bio je prepun radoznalog naroda. Vrata su se tako neko vreme malo otvarala i zatvarala, što je masa uveliko protumačila kao
grčevitu borbu između bombaša i antiterorističkih jedinica. Onako zalegli i skriveni iza drveća, još jače su nastavili svojom pesmom da ljuljaju lug: Spasi Srbiju i ubi se...

* * *

Slučaj Dragana Marića još jednom je pokazao koliko su naše društvo i država u užasnom stanju. Sve to - od neoprostivih propusta u obezbeđenju Predsednika Republike Srbije do tragedije čoveka koji je primoran da bombom traži pravdu koju ne može da dobije na korumpiranim sudovima - neodoljivo me podseća na nešto što je Šarl de Gol jednom izjavio: "Kada bi se nad Jugoslavijom podigla jedna velika šatra, bio bi to najveći cirkus na svetu."

Bolje rob, nego rob

Počelo je, počelo. Evo neformalne preporuke ruskog rukovodioca NIS-om srpskoj vladi. Komanda je vrlo jasna: Kiril Kravčenko, direktor NIS-a, traži da gorivo poskupi, jer NIS i dalje posluje u minusu?! Taman sam hteo da napišem da ćemo sada malo sačekati odgovor "naših narodnih predstavnika", ali gorivo već poskupljuje za tri dinara. Ažurno, nema šta. Da je bilo tako ažurno sa sindikatima, neki radnici bi danas imali sve prste. Dakle, trešnjica na "raspad tortu" vlade Vojislava Koštunice i njegovog kohabitacionog partnera Borisa Lj. Tadića u obliku prodaje nacionalne naftne industrije polako počinje da uzima svoj neizbežni danak u krvi.

Takođe, u znak podrške novim robovlasnicima u našoj zemlji, Dušan Bajatović se zalaže za izgradnju gasnih elektrana. Suština je da Srbija izgradi elektrane za proizvodnju električne enrgije koje bi radile na ruski gas. Da li to znači da mi taj gas na koji rade gasne elektrane dobijamo za džabe ili moramo da ga platimo po tržišnoj ceni? Ako moramo da ga platimo, da li to znači da smo mi kao država istrošili sve druge prirodne resurse za proizvodnju struje? Ja mislim da nismo. Ako jedna Austrija ima preko 300 hidroelektrana, ne vidim zašto je Srbija zadovoljna sa desetak? Dakle, ono za šta se zalažu naši političari je po običaju pogubno po našu zemlju i naš narod.

Tužno je što je tako, ali kod nas zapravo ne postoji slobodan duh i odnos prema Srbiji kao prema slobodnoj zemlji. Sve naše političke opcije se ponašaju kao da smo mi u obavezi da budemo nečiji robovi. Jedni u druge upiru prstom, ali u suštini ih samo zanima da oni budu ti koje će gazde sa strane uposliti kao nastojnike u našem malom gulagu.

Tadićev vrh Demokratske stranke je postao generator sluđenosti ovog naroda kao svojevremeno Socijalistička partija Srbije. Svaka ideja i vizija su banalizovani, a ideja drugačije Srbije je potpuno kompromitovana na jedan duži period.

Primer koji sledi je sitnica, ali istovremeno i vrlo jasan pokazatelj trenutnog stanja: slogan DS za lokalne izbore na Voždovcu ("Šengene beli, Voždovac te želi") potcenjuje i degradira inteligenciju prosečnog glasača evropske opcije. Mi čak nemamo ni dvostranu primenu SSP-a, već samo priču o Belom šengenu koji ne možemo da dobijemo, jer "najbolji ministar" (Miloševićev mali od palube) Ivica Dačić nije u stanju da izdaje građanima biometrijske pasoše na vreme. Ovo je bukvalno šamar svima koji su odrobijali devedesete pod Miloševićem. I dok tako kompromitovana evropska opcija vređa glasače koji je podržavaju, sa druge strane celu zemlju gura u rusko ropstvo svakim svojim potezom.

Najveći problem je u tome što je takvo političko Frankenštajnovo čudovište uspelo da uvuče sve političke opcije u igru. Kohabitacija, konstruktivna opozicija, destruktivna opozicija - svi duvaju u isti rog. Neko za odbranu svog zločinca u Hagu, neko za novi džip od simpatizera, neko merka mesto premijera, neko samo štiti Miškovićevu kiparsku ofšor kompaniju Hemslade Trading Limited, neko će se oprati za sav haos koji je napravio... jedino će Srbija i dalje da se "kupusa", a narod da se smrzava i gladuje.

Mladi

Čitam danas temu dana na Blic Online:

Zabrinjavaju rezultati istraživanja o životu i navikama omladine: Srbija ne zna šta sa mladima
Autor: Irena Radisavljević

Ivana se oko tri sata ujutro vratila sa žurke iz jednog beogradskog kluba. Ustala je posle podneva, skuvala veliku šolju crne kafe, upalila cigaretu i pokrenula internet sajt za druženje, popularni „fejsbuk“. Ivana ne ide u pozorište, muzeje ili galerije, retko čita knjige i ne bavi se sportom, ali zato često gleda TV, sluša tehno ili folk i obožava da predveče „izbleji“ sa društvom…

Srbija ne zna sta sa mladima? Ništa čudno, pošto ni mladi ne znaju šta će sa sobom.

Doduše, meni, eto, nije baš najjasnije kako je to tako ispalo. Imamo veronauku u školi već godinama, imamo državnu strategiju za mlade, "steže se obruč oko Belog šengena", pa plaćena radna mesta pripravnicima, pa studenti idu u Evropu... Prosto je neverovatno da niko ne zna šta sa mladima.

Možda je problem u tome što ološ koji sebe naziva elitom toliko sluđuje ove ljude. Možda i to što se raspao školski sistem i što je glavni savet koji roditelji daju deci "ćuti i nemoj nikome da se zameraš", a možda to što ti su upravo ti koji se ne zameraju oni koji nemaju šta da kažu.

Da li je možda problem to što se od 2004. ponovo tiho potenciraju naše mane, a ne vrline? Srbenda bez leba i zemlje, ali Srbenda. Ne treba nam Depeche Mode, imamo mi Mileta Kitića. Gomila znojavog mesa skače uz "filozofiju ljubavi" Marine Tucaković i sličnih umova. "Ti si me varao, ja sam te varala, ali ti imaš Audi, a ja silikone ..."

A onda, kao u filmu Slumdog Millonaire, višestrukom dobitniku Oskara za 2008. godinu, jedan od milion ima šansu da se uvuče u to društvo skupog kokaina, kvalitetnih silikona i automobila čija registracija košta kao godina školovanja na Harvardu. Ostali mogu da seku prste i štrajkuju glađu. Sve ima svoju cenu. Linija najmanjeg mogućeg otpora je kroz istoriju dokazala svoju pogubnu stranu. Žao mi je ako to nekome smeta, ali nama su potrebni novi sistem vrednosti i nove institucije. Naše škole ne rade svoj posao, naš parlament ne radi svoj posao, naša crkva ne radi svoj posao, naša ministarstva ne rade svoj posao, kompanije, sudovi, bolnice, mediji... Zakoni su mrtva slova na papiru i jedina pravila koja se poštuju su ona koja se brane kalašnjikovom i sačekušom.

Niko iz samozvane elite nema niti volje, niti kredibiliteta da reši naše probleme i da menja ovo društvo iz korena. Ako se mi sami ne organizujemo, platićemo previsoku cenu u godinama koje dolaze. Nama su potrebni novi ljudi i nove ideje za večne probleme - ljudi kakve okuplja pokret Solidarnost.

Konferencija "Nećemo krvavu Srbiju"

U subotu, 9. maja 2009. godine na Trgu republike u Beogradu održan je protest za prava životinja "Nećemo krvavu Srbiju" na kojem je zahtevano da lokalne samouprave prestanu sa brutalnim ubijanjem životinja, kao i da Narodna skupština Republike Srbije što pre donese Zakon o sterilizaciji i čipovanju vlasničkih pasa.

Fond Orion, ceMDI, Help Animals, OIPA i Solidarnost istog dana održali su konferenciju za novinare u Medija centru na kojoj je, između ostalih, govorio i Milan Kamponeski, osnivač pokreta Solidarnost.

Ostatak konferencije možete pogledati na YouTube kanalu SolidarnostTV.

Intervju na Radio Beograd 1

Voditelj: A vreme je sada da najavimo i naše pitanje jutra. To ćemo učiniti kroz jedan razgovor. Na vezi je Milan Kamponeski. Sada ćemo ukratko objasniti i o čemu ćemo razgovarati. Milan predstavlja jednu malu grupu građana koja narasta kroz potpisivanje jedne peticije i koja se posvetila istraživanju puteva novca u najvećoj biznis grupi u Srbiji. Reč je, naravno, o kompaniji Delta i grupa koju Milan predstavlja došla je do nekih veoma zanimljivih zaključaka. Nije reč ni o čemu konkretno nelegalnom, ali radi se o vrlo neobičnim poslovnim praksama Delte. Milane, dobro jutro i da li bi nam bliže objasnio o čemu se radi?

Kamponeski: Dobro jutro i Vama, dobro jutro Vašim slušaocima. Pa, da, želim naravno da Vam objasnim o čemu se radi. Prvo, ja govorim u ime pokreta Solidarnost. Mi smo ovih dana počeli da skupljamo potpise za peticiju pod imenom "Ko je gazda Srbije?". Nas, u stvari, zanima... Evo, sad ću da Vam kažem ukratko... Mi smo došli na jednu ideju... Počelo je da nas interesuje - nas, onako, neke mlade ljude - kako ova država funkcioniše ekonomski, pošto imamo baš dosta problema, baš tih ekonomskih. Onako politički - imamo problem sa monopolima, imamo problem sa time što nemamo proizvodnju, imamo stalno neku priču o lošem kursu dinara i tako dalje, o lošem kursu evra. Onda smo mi odlučili da malo istražimo kako to funkcioniše u Srbiji i otišli smo na web stranu, za početak, Agencije za privredne registre i zaključili da Delta Holding, uprkos tom našem uvreženom verovanju da je vlasništvo Miroslava Miškovića, je u stvari, pravno, u vlasništvu jedne ofšor kompanije sa Kipra. U stvari, ne jedne ofšor kompanije, nego više nekih različitih ofšor kompanija. I onda smo zaključili da, u stvari, svu imovinu koju ima i Delta Holding - u šta spada mnogo toga, mnogo stvari za koje ljudi ne znaju, jer mi ne znamo čak stvarno ni ko je vlasnik, niti kako te kompanije sa Kipra u stvari posluju. I onda smo odlučili da tražimo od države, naše Srbije, da u stvari ispita ko je stvarno vlasnik ofšor kompanije koja se zove Hemslade Trading Limited i kako ona posluje i da stavi na uvid građanima poslovanje te kompanije, jer mi, u stvari, ne znamo gde se naš novac odliva, jer je to prosto jedan zid, koji je, naravno, svuda u svetu takav sa ofšor kompanijama. To je, prosto, jedan način poslovanja. Ono što je jako bitno jeste da znamo da ofšor kompanija i ofšor poslovanje nije naša izmišljotina, srpska, to odavno postoji. Međutim, svugde u svetu država vrlo, vrlo strogo i vrlo jako kontroliše svako poslovanje koje ima bilo koja firma iz matične države prema nekoj ofšor kompaniji koja je na Kipru ili u Luksemburgu ili već kako to ide. Na primer, imate slučaj da u Americi, ako imate bilo kakvu transakciju koja je veća od pet hiljada dolara i koja ide prema ofšor kompaniji, Vi ćete sebi navući poresku policiju (tj. onaj njihov IRS) na vrat i oni će Vam preturiti kuću uzduž i popreko i sve što imate, zvaće Vaše komšije da pitaju čime se Vi bavite.

Voditeljka: Milane, izvinjavam se što Vas prekidam, ali kažete vi ste pokret Solidarnost. Koliko je to vas i da li se Solidarnost zovete baš onako kako to zvuči na prvu loptu, asocirano na Poljsku, "Gdanjsk osamdesete", što bi rekla Azra?

Kamponeski: Da, jeste. Pokret Solidarnost je, u stvari, neka ideja koja egzistira neko vreme. Mi mislimo da je solidarnost jedna stvar koju smo mi kao ljudi u Srbiji, onako, izgubili, pošto je kod nas solidarnost sada predstavljena paketom mera, a solidarnost je osećanje, a ne paket mera. I onda smo mi tako nazvali pokret Solidarnost: ljudi koji osećaju solidarnost jedni prema drugima.

Voditeljka: A koliko vas ima?

Kamponeski: Sad, u ovom trenutku, nas ima oko četiristo. Interesantno je da mi, u stvari, funkcionišemo više preko Interneta. Mi smo, da tako kažem, neki mladi ljudi koji smo se skupili preko Interneta.

Voditeljka: Imate li nameru da ozvaničite vaš rad na bilo koji način?

Kamponeski: Da, da, naravno. To ide onako nekim svojim laganim tokom. Mi, u stvari, ne samo da hoćemo da pokrenemo... Ovo je jedno od prvih pitanja. Znate zašto? Zato što je suština upravo odakle crn novac dolazi u Srbiju, jer Vi ako poslujete van Srbije i ne morate nikome da opravdavate svoj novac, Vi ga možete vraćati u Srbiju i time kupiti šta god hoćete. Mi kao pokret hoćemo da otvorimo sva pitanja koja su bitna što se tiče... bitna za pitanje Srbije, bilo koja. Ovo je jedno od prvih pitanja.

Voditelj: Okej Milane, ja se slažem da je svakako jedno od prvih pitanja. Moramo samo da nastavimo s našim programom. Naš sagovornik: Milan Kamponeski, pokret Solidarnost.

Izvor: Radio Beograd 1, "Jutarnji program", 13. april 2009.